Промоција у Народној библиотеци: књига Срђана Сивчева о женским добротворним задругама у светлу историјских околности

Најновија, десета књига кикиндског историчара и директора Историјског архива Срђана Сивчева „Мађарске, немачке и јеврејске добротворне женске задруге у Великој Кикинди од 1873. до 1945. године“ представљена је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Циљеви деловања организација жена, у току готово осам деценија обухваћених овим историографским делом, нису се много мењали, рекао је аутор. Увек је то било обезбеђивање сваке врсте помоћи – у виду хране, одеће, обуће и новца сиромашној деци и грађанима, свима који су били у потреби у одређеним друштвеним околностима.

– Ова тема расветљена је први пут, ни на једном месту не налазимо на запис о задругама које су оставиле траг на пољу женског деловања и биле су пречица и пут у укључивање жена у јавни грађански живот. Помогле су великом броју људи и ово је омаж њиховим чланицама. Иако су у свом имену носиле националне одреднице и превасходно помагале својим сународницима, сарађивале су и са другим хуманитарним организацијама и заједно помагале сиромашним слојевима становништва, без обзира на националну припадност – објашњава Сивчев. – У књизи имамо документован рад Јеврејске женске задруге, Задруге „Хуманитас“ коју су чиниле Немице и Мађарице, Римокатоличког добротворног женског удружења.

Књига за базу има архивску грађу кикиндског Историјског архива и Архива Војводине, али највише информација пронађено је у штампи, рекао је рецензент, историчар Драгољуб Мандић, члан Матице српске и Омладинског одбора oве институције.

– Књига се уклапа у токове историографије последњих деценија који отварају теме као што су историја приватног живота, обичног човека, жена, националних мањина и локалне историје, а аутор је, у овом делу, захватио више тих тема. Рад наведених организација пратио је главне токове свих политичких збивања. Књига је значајна студија случаја која ће послужити историчарима и велики допринос проучавању ове теме. Из ње сазнајемо да се Кикинда не разликује од великих градова када је у питању рад женских хуманитарних организација. Мени је најзанимљивије у којој мери су се политичка збивања рефлектовала на рад ових организација, па су, тако, мађарске и немачке задруге у време Аустроугарске биле привилеговане, а Краљевина Југославија им је, као држава помирења, омогућила да и даље нормално раде, али у мањем обиму, јер више нису биле привилеговане – навео је Мандић.

Књига је двојезична, али је превођењу претходила обрада грађе из Архива која је била у рукопису. Преводилац овог дела, Кристина Ембер, виши библиотекар у Народној библиотеци „Јован Поповић“, имала је захтеван посао у два смера.

– Архивска документа, писана архаичним језиком, прво је требало превести на српски, а затим, после договора да књига буде двојезична, поново на мађарски, али данашњи, књижевни језик – рекла је Кристина Ембер. – Најзанимљивија ми је била кореспонденција између власти и жена које су тражиле могућности да дођу до донација, која је била на веома високом нивоу у обраћању и ословљавању. Било ми је велико задовољство да се вратим у то време.

Рад женских задруга о којима је писао Сивчев, заустављен је 1946. године, одлуком тадашње власти. После овог дела, аутор најављује и књигу о српским женским добротворним задругама за које, каже, постоји обимна архивска основа. Издавач представљене књиге је Историјски архив у Кикинди.