„На матуру без аутомобила“: Када бројиш све што имаш, свој живот помножи са два

Под слоганом „Ум на друм“, и ове године је у Кикинди реализована редовна програмска активност Агенције за безбедност саобраћаја „На матуру без аутомобила“. У сарадњи са Саветом за безбедност саобраћаја Града Кикинде, у амфитеатру Високе школе струковних студија за образовање васпитача, одржано је интерактивно предавање намењено матурантима. Овом едукативном сусрету присуствовали су и сарадници Агенције, као и представници Одељења саобраћајне полиције.

– Циљ кампање је да, уочи матурских прослава, скренемо пажњу младима на важност одговорног понашања у саобраћају, управо у тренутку који им је можда један од најважнијих у животу – рекао је Павле Поповић, координатор Савета за безбедност саобраћаја Града. – Порука је једноставна: на матуру се не иде аутомобилом, већ са осмехом и добрим расположењем.

Славиша Савић, сарадник Агенције из Шапца, навео је да је само у 2024. години у саобраћајним несрећама живот изгубило 514 људи, од чега чак 114 младих.

– Наша визија је јасна: нула повређених и погинулих у саобраћају. Најчешћи узроци несрећа су: непрописна брзина, невезивање појаса, алкохолисаност и коришћење телефона током вожње – рекао је Савић. – При брзини од 60 километара на сат, судар је еквивалентан паду са петог спрата. Аутомобил за само две секунде, колико је минимално потребно да погледате у мобилни телефон, при брзини од 59 километара на сат, пређе 30 метара, што је довољно за трагедију.

Најпотреснији део предавања био је исповест Јулке Лопушине, која је матурантима пренела своју животну причу – о тренутку који је све променио.

– Једне мартовске вечери сели смо у ауто са мојим пријатељем Марком, иако сам знала колико је попио. Помислила сам – пет минута вожње, шта може да се деси. А догодило се најгоре. Слетели смо с пута и ударили у дрво. Две другарице које су имале појас већ сутрадан су наставиле живот. Марко и Вања то пролеће нису дочекали. Ја јесам, али сам платила високу цену, завршила сам као параплегичар – испричала је Јулка. – У стерилној болничкој соби провела сам више од две године. Почела сам рехабилитацију са 35 килограма и могућностима шестомесечне бебе. Све је то било зато што нисам сачекала такси и нисам везала појас.

Јулка је пре несреће студирала књижевност и фотографију, сањала о параглајдингу, желела да буде професор. Сада је срећно удата и мајка двоје деце. Од младалачких снова морала је да одустане и зато шаље снажну поруку.