За трајан допринос развоју образовања и просветном раду, дугогодишња директорица Основне школе „Вук Караџић“ Оливера Лазић која је у октобру прошле године отишла у заслужену пензију, награђена је високим градским признањем „Др Павле Кенђелац“. Награда јој је уручена на свечаности поводом обележавања Дана града. У просвети је радила 32 године, од којих је пуне две деценије успешно водила кикиндску основну школу коју је и сама похађала.
-Након што сам дипломирала енглески језик на Филозофском факултету у Новом Сад, најпре сам радила као преводилац шест година. Био је то леп посао, путовала сам и у Велику Британију , али одувек ме је привлачила школа и настава. Без великог размишљања, једног дана сам решила да позовем све школе и проверим да ли им је потребан професор енглеског језика. Прво сам позвала ОШ „Вук Караџић“ јер сам била ђак те школе. Одговор је био потврдан и након сусрета са тадашњим директором Ђорђем Младеновићем, одмах сам почела да радим. Био је то почетак другог полугодишта 1990. године- присећа се наша саговорница у разговору за Кикиндски портал.
На место директора школе, дошла је сасвим случајно. Испред Наставничког већа, била је чланица Школског одбора, а како тадашњој директорици није изгласано поверење, предложено је да Оливера преузме руководеће место, док се ситуација не реши.
-Извршили су притисак да будем в.д. шест месеци, да се прихватим тога. Брзо се све одвило и прихватила сам. То је био јул, време распуста. Полако сам кренула да радим тај посао и када сам схватила да нешто могу да урадим и променим, заволела га –прича Лазићева. Ни данас нема дилему да је изабрала прави животни позив.
-Посао је диван, да сам сад млада и да треба да одлучим којим путем да кренем, који факултет да упишем, поново бих исто изабрала. Био је леп рад са децом, сарадња са колегама. Школа је била мој други дом. Заиста је привилегија кад човек ради посао који воли. Имала сам и веома добру сарадњу са колективом где су дивни међуљудски односи и атмосфера која ми, морам признати, недостаје у пензији- искрена је Оливера Лазић.
Да је заиста тако, сведочи протекло, преправљено емоцијама, обележавање дана школе. Оливери у част, колеге су снимиле кратак филм, емитован том приликом, а дирљивој атмосфери допринео је и наступ хора „Атендите“ који води диригенткиња Биљана Јеремић. Јеремићева је раније руководила хором у школи „Вук Караџић“.
-Дошла сам као пензионер први пут. Нисам ни претпоставила шта је колектив припремио. Толико пуно емоција, и сад сам узбуђена и срећна због тога. Наш школски хор веома успешно, својевремено је водила Биљана Јеремић. Толико нас је све увесељавала у колективу, уз песму. Учествовали смо и освајали признања на бројним фестивалима, путовали у Италију, Белгију, Чешку, Аустрију. Било је то дивно искуство за децу и за школу- каже Лазићева.
Мера и доследност позиву
Иако не спори да се позиција просветних радника променила протеклих деценија, наша саговорница истиче да је неопходно остати доследан позиву и професији.
-Пронаћи исправан став, прави однос у одељенској заједници. Професор треба, до одређене мере, да буде строг, уколико је правичан према свим ученицима. Важна је и сарадња са родитељима, и ту треба пронаћи праву меру- напомиње.
Школа „Вук Караџић“ данас броји скоро 400 ђака. Када су почела да се гасе одељења по школама, успели су да оформе још једно.
Особености школе „Вук Караџић“
Доделом бронзане, сребрне и златне читалачке значке на крају сваке школске године, ђаци се континуирано подстичу да читају. Захваљујући ентузијазму колега, унапређен је часопис „Основац“ који је покренут још шездесетих година. Квалитет рада потврђен је и пре неколико година када је проглашен најбољим школским часописом у држави.
Специфичност школе је и Фонд „Велинка Тешин“, који књигама награђује ученике за успехе из српског језика и књижевности.
-Седеле смо у клупи у основној школи, заједно уписале енглески језик и књижевност у Новом Саду, али се Велинка, након што смо апсолвирали, нажалост, разболела и преминула. Фонд ће наставити да живи у нашој школи. За успешан рад образовне институције важни су њени успеси и начин на који се представља у заједници, али никада нисам била присталица да се школа пошто-пото појављује у јавности, већ само када за то постоје добри разлози- открива Оливера Лазић у разговору за Кикиндски портал.
