Ово је једна од прича о животном опредељењу које почињу од случајности, ненамеравано. Али само почиње тако. У наставку саге о настајању глумца Николе, случајност је затим оспорена озбиљним и преданим радом и изграђивањем глумца, онаквог какав жели да буде: да може да одигра баш све, и у комедији и у драми, да сваком лику да свој печат. И да су му све улоге и представе подједнако драге. Јер, баш воли да глуми Никола Јоксимовић, глумац кикиндског Народног позоришта.

– У Позориште сам први пут дошао када сам био први разред средње школе. Другарица ме је убедила да одемо у школу глуме Александра Богдановића. До тада ме позориште није занимало, више сам волео да проводим време са друштвом напољу и да играм фудбал – каже Никола.

Ниси се вратио фудбалу, него си започео припреме за пријемни, решен да упишеш глуму.

– Да, и завршио сам Академију уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса 2008. године. Исте године запослио сам се у Народном позоришту у којем сам, као аматер, играо од 1999. године.

Како се сећаш свог дебија са првим ансамблом Позоришта?

– Прва представа са одраслима, с нашим великим глумцима, била је „Посета старе даме“. Играо сам црквењака и био сам јако поносан и срећан што делим сцену са таквим људима у кикиндском позоришту. Имао сам трему, имам је и данас, али то је позитивна трема, заправо је осећај одговорности.

Улога у „Сави Савановићу“ приказала те је и као глумца који се лако и лепо трансформише. Да ли те зато редитељи теже стављају „у фиоку“?

– Сматрам да глума јесте трансформација и стално трагање за тим другим људима у нама које приказујемо на сцени и које редитељи од нас траже. Не могу да ме „ставе у фиоку“, нити желим да правим такве, једнообразне улоге. Увек настојим да нађем нешто ново, Није то сваки пут и могуће, зависи од разних ствари, али ја се трудим да увек буде друкчије, да дам печат свакој улози.

И у последњој премијери, „Џепови пуни камења“, играш више улога, највише до сада у једној представи. Колико је то тешко? И који од својих ликова највише волиш?

– Да, у тој представи играм седам улога. Није ми тешко, ништа није тешко ако човек воли то што ради, а ја заиста волим свој посао и уживам. И немам омиљену улогу, не могу ни од ових седам у једној представи да изаберем једну, свака ми је драга на свој начин. Уз то, никад нисам правио разлику између великих и малих улога.

Играо си и играш у различитим жанровима. А како ти себе видиш, као драмског глумца или као комичара?

– Сматрам да глумац, да би био комплетан, мора подједнако да буде добар у сваком жанру, а ја тежим томе да будем комплетан глумац, и волим да играм и у драмама и у комедијама. Некада су комедије много захтевније јер је публику много теже насмејати него расплакати.

У једном периоду био си и директор Позоришта.

Увек сам само хтео да се бавим глумом, определио сам се за то. Само томе и желим да будем посвећен.

Има та нека ствар између глумаца и публике, нека врста малог неспоразума, чини ми се. Публика се снебива у реакцијама, а глумци их, истовремено, жељно ишчекују. Тебе публика воли, а какву ти публику волиш?

– Ми постојимо због публике и осетимо њену енергију. Наша публика је пажљива, воли да прати представу и неће да реагује да не би ометали ни нас ни себе, такав је мој утисак. Чињеница је да је нашој публици тешко измамити смех и аплауз „на отвореној сцени“, али, ако је добра представа, на крају ће глумце увек наградити великим аплаузом.

Захваљујући дугогодишњем стажу и бројним улогама, у стању си да позоришне прилике ставиш у перспективу.

– Сматрам да имамо мало представа, требало би да их буде много више. Раније смо, годишње, имали по пет, шест премијера – четири вечерње и бар једну дечију. Ми имамо проблема са окупљањем ансамбла. Не знам шта се дешава са младим људима, као да немају воље и ентузијазма. Ја знам да ми, какве год прилике биле, нико и никада неће одузети радост игре.

Преданост, одговорност према свом послу и својој матичној кући, таленат и рад, није препознала само публика. Јоксимовић је у децембру добио Награду града за посебан допринос у области културе. Ово признање, како је изјавио, посветио је својим родитељима.