Један осмогодишњи дечак у Мокрину ставио је провидан папир на теткин уџбеник из историје и прекопирао Милоша Обилића. Хтео је да се прави да зна да црта и да буде „главни у улици“. Када су га другови натерали да то докаже и дали му празан папир, нацртао је исто, из прве. Јер је знао да црта.

Спасоје Кулаузов, уметник који је цртао и црта: „Блека Стену“, „Мирка и Славка“, „Гринга“ и многе друге стрипове, данас ради у свом атељеу са погледом на двориште. Његов уметнички пут, захваљујући изразитом таленту, текао је глатко. Донео му је посао, признања, на моменат се учинило и да ће га одвести далеко од куће. Један од најбољих стрип-цртача на овим просторима и ових дана има два нова стрипа на табли у соби, у Мокрину.

– Када је моја учитељица, Радојка Јанић, видела како цртам, стално ме је подстицала. На крају четвртог разреда, за један час, на њену молбу, урадио сам тридесет цртежа, сваком другу из разреда по један, и по жељи. Онда је те радове учитељица показала новом наставнику ликовног, изврсном цртачу из добре школе који је стигао из Макарске, звао се Ивко Врањицан. Он је рекао да је немогуће да дете тог узраста тако црта – сећа се Спасоје. – После је тај наставник на сваки ликовни конкурс у Југославији слао један мој рад, и то лошији. Говорио је да, ако пошаље бољи, нико неће поверовати да је дете то урадило.

Лошији Спасојини радови побеђивали су где год су се појавили. Његове цртеже редовно су објављивале тада у школама обавезне „Дечје новине“. Са овим великим издавачем из Горњег Милановца почео је да сарађује веома рано. Од њих је и добио први хонорар за илустрације, а сарадња је трајала дуже од две деценије.

Иако је желео да упише уметничку школу, породичне околности му то нису дозвољавале. После невољних покушаја да заврши за аутоелектричара или аутомеханичара, уметнички порив одвео га је код стрица у Париз.

– Тамо сам био седам месеци и много тога сам видео и научио. Желео сам да останем, али су ме родитељи молили да се вратим јер је стигао позив за војску. После тога више никуда нисам хтео да идем – каже Спасоје.

Добро је што се вратио – преко канала у улици Златна греда, у којој је био шериф јер је знао да нацрта све каубоје, чекала је једна Ђурђина. Са њом је засновао породицу. Добили су Кристину и Јована.

– У једном периоду живели смо у Београду и радио сам за „Дечје новине“ које су тамо имале представништво, али смо се вратили у Мокрин – прича Спасоје. – Сво време сам цртао стрипове. Добијем, рецимо, тему Народноослободилачки рат. Радио сам и “Мирка и Славка“, али и „Гринга“, а онда сам смислио стрип са причама које сам слушао као дете. Главни ликови била су двојица дечака. За „Дневник“ сам радио „Блека Стену“, то је лиценца, урадио сам 120 страна, и сада ће поново да га штампају.

У међувремену се запослио у кикиндској штампарији „Графика“, где је радио као словослагач, а затим и као дизајнер. Каже да му је посао био занимљив јер је, неминовно, читао све књиге које су се штампале, чак и оне на енглеском и мађарском језику. Од стрипа није одустајао.

– Касно сам видео да је загребачки „Вијесник“ расписао конкурс за стрип из НОР-а. Пошто сам имао спреман само вестерн, то сам и послао. Прихватили су га и био сам трећи у Југославији јер сам промашио тему – сећа се Спасоје. – На међународном конкурсу деведесетих година добио сам понуду за посао од једног француског стрип-часописа за младе. Све је пропало јер је почео рат. Онда су стигле санкције и криза стрипа. Радио сам рекламе и идејна решења за фирме, а затим иконе и слике. Три слике по мотивима „Сеобе Срба“ Паје Јовановића урадио  сам за људе у Немачкој, овде сам урадио целу једну кућу у муралима, између осталог и „Тајну вечеру“ ширине 7,5 метара. За то су ми требала три дана, и то после смена у „Графици“.

Било је то време санкција, „Графика“ више није постојала, а ћерка Тина је студирала. Спасоје је сарађивао са више кикиндских новина, цртао је кратке хумористичке стрипове, био је уредник у „Мокринским новинама“, илустратор, дизајнер, муралиста, сликар, али увек и пре свега, аутор стрипова.

После породичне трагедије, када је изгубио сина, сасвим је престао да ради. Тек пет година касније послушао је савет да поново седне испред косе табле, подеси светло са леве стране и узме оловку. Да му то буде терапија. Црта сваког дана, од три до седам, осим викендом.

– Највише радим стрипове јер волим и да пишем. Једно време сам примењивао француски стил, са више детаља, а сада се опет ради на поједностављивању, што је теже. Цртам два стрипа истовремено. Кад добијем идеју, смислим сценарио, морам одмах да урадим скице, а касније их туширам. Теме су домаће – наша посла, свађе око међе, па приче из давних дана, да се не заборави, или стране. Онда су главни јунаци гангстери – прича Спасоје.

Културни центар у Кикинди, у сарадњи са Матицом српском, сваке године изда једну књигу са оригиналним стриповима Спасоја Кулаузова. До сада их је било шест. Тренутно су на његовом столу „Сведоци по избору“ и „Езра“, за овогодишње издање.

У атељеу нема видокруга без стрипа. Ту су: „Кери“, „Маска“, „Беса“, „Варгас“, „Три велике рибе“, „Професионалци“, „Нови шпил“, „Крвави пут“… Ту су све испричане и приче које ће тек да буду нацртане и исписане оловком, тушем, лавиром, чиме год, јер таленат не мирује и тера на рад.

– Никад не седим испред празног папира. Чим седнем, цртам. Знам много људи који су талентовани, али су одустали, што значи и да немају довољно дара.

А свој виртуозитет, своју савршену вештину, Спасоје је, каже, наследио од деде по оцу.

– Деда је нацртао себе, бабу и њихово седморо деце и послао им цртеж из логора у Немачкој. Чувам га овде, у соби. Када је први пут био код мене и када је видео шта радим, рекао је: „Да си отишао у Америку, био би велики човек“ – сећа се Спасоје.

Иако ствара свакодневно и каже да је нервозан кад не ради и да га цртање умирује, овај стрип-мајстор и велики уметник, веома је доследан у избегавању јавности. И када му изађе књига, организатори се намуче да га наговоре да дође на промоцију.

Ни његови Мокринчани, као чврсто повезана заједница, не дају му да посустане. Добро су упознати с његовом скромношћу, али му упорно приређују изложбе, чувајући и уметност стрипа и свог уметника.

Када је један дечак у Мокрину ставио провидан папир на теткин уџбеник из историје и прекопирао Милоша Обилића, хтео је да задиви другове, да постане „шериф у улици“, и није знао да уме да црта. Сада црта вестерне и шериф је свих стрипова за које знамо. Он је један од највећих савремених уметника и живи у Мокрину. Он је Спасоје Кулаузов.