Polaganjem venaca danas su, na Simićevom salašu, obeležene 82 godine od pogibije glavnine Velikokikindskog partizanskog odreda. Vence su položili Vlado Trtić, sekretar Sekretarijata za opštu upravi u zajedničke poslove Gradske uprave, u ime SUBNOR-a predsednik Gradskog odbora, Savo Orelj, predstavnici veterana Posebnih jedinica policije, potomci porodice Simić i članovi Pokreta socijalista Kikinde.
Velikokikindski partizanski odred formiran je 28. jula na osnovu proglasa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije od 7. jula, o podizanju ustanka. Odmah po formiranju izveli su nekoliko diverzantskih akcija – zapalili su žito na salašu Teodora Slanija i izvršili diverziju na pruzi Kikinda – Banatsko Aranđelovo. I pre formiranja Odreda, njegovi članovi radili su u ilegali, a nakon proglasa CK KPJ, odlučili su i da se udruže i da započnu organizovanu borbu protiv neprijatelja.
– Došli su na Simićev salaš, gde ih je primila porodica Simić. Nakon što su Nemci saznali za njihov položaj, napalo ih je oko 350 neprijateljskih vojnika i žandarmerije. Poginula je glavnina odreda, 11 partizana, a istog dana, u znak odmazde streljano je šestoro meštana – domaćina i radnika na salašu. Sticajem okolnosti, zamenik komandanta Odreda, Đura Oličkov, koji je, pre toga, bio poručnik Kraljeve vojske, bio je sa osmoricom vojnika na obuci samo 200 metara od salaša. Videvši da ne mogu da pomognu, da bi uzalud poginuli, oni su se povukli i tako su preživeli – ispričao je Orelj.
U neravnopravnoj borbi na Simićevom salašu poginuli su i komandant Odreda, pravnik Uglješa Terzin (32), i politički komesar, narodni heroj, Radovan Rada Trnić (19) zvani Popa jer je, u to vreme, bio student teologije. Pored njih, živote su dali: učenici Sava Lipovanov (21), braća Paja (23) i Nika (18) Bogaroški, student Miloš Ostojin (28), radnici Nićifor Nica Brandić (22) i Mirko Tešić (40), zemljoradnici Kosta Kljajin (44) i Borivoj Subotički (25) i livac Milan Sivčev (26).
I porodice vlasnika salaša i radnika izgubile su 4. avgusta svoje najbliže u nemačkoj akciji odmazde. Streljani su zemljoradnici: Laza Simić (25), sin vlasnika salaša, Milorad Milko Jovanović (22) i Triva Stojkov (57), zatim Stojanka Doroslovac (30) i Bojka Dacin (33), domaćice, i Kosta Vasiljev (31). Nemci su pretrpeli gubitak četiri vojnika.
Kako su okupatori imali jake i policijske i vojne snage, pošto su se jedno vreme primirili, preživeli partizani priključili su se Mokrinskom odredu koji je bio dosta jak i kome su se pridružili i Kumanovački i Dragutinovački odred, što je činilo značajnu formaciju na području Severnog Banata, naglasio je Orelj.
Obeležavanju pogibije kikindskih partizana prisustvovao je i potomak porodice Simić sa porodicom. Lazar Strajnić (85) i njegova sestra Emilija Kostić, jedini su potomci vlasnika salaša, Nikole Nike Simića, koji je, inače, bio i predsednik tadašnje crkvene opštine.
– Naš deda po majci ponudio je usluge partizanima već 7. jula jer je njegov sin 22-godišnji Laza bio simpatizer Partizanskog pokreta. Po dolasku na salaš, članovima Odreda obezbeđivali su smeštaj i hranu. Na ovom mestu bilo je kukuruzište, ovde su partizani živeli, a salaš se nalazio 300 metara dalje, pored puta prema Bašaidu – priča Strajnić. – Moj deda, ujak Laza i njegov prijatelj, Milko Jovanović, išli su po namirnice tog dana, nisu ni bili na salašu. U povratku su čuli da je salaš opkoljen, a Laza svom ocu nije dozvolio da se vrati kući. Samo su se on i Jovanović vratili, Nemci su ih propustili i oni su tada i poginuli, žrtvovali su se za svoje drugove. Laza je nosilac Spomenice 1941. godine. Članovi porodice Simić su, posle toga, bili zarobljeni i zatvoreni u Kuriji.
Na 82. godišnjicu ovog događaja, danas je prvi put služen parastos poginulim borcima. Predsednik SUBNOR-a, Savo Orelj, kaže da su se članovi Udruženja na ovaj čin odlučili jer su među poginulima bili i salašari, a i sami članovi Odreda koji su svi bili kršteni.
Danas smo ovde da pomirimo ideologije, istakao je, obraćajući se prisutnima, sveštenik Miroslav Bubalo.
– Ovde su poginuli mladi ljudi koji su se suprotstavili tada najvećoj svetskoj sili, ne mareći koliko će ih to koštati. Mi smo se ovde okupili ne samo da bi oni bili dostojni večnog pomena, nego i da se pomolimo za njihove duše jer su to sve bili kršteni ljudi koji su imali toliko ljubavi da svoj život polože za svoje bližnje, a to je, kako Hristos u Jevanđelju kaže, najveća ljubav. Neka ostanu dostojni pomena, ne gledajući na ideološke razlike, nego ljudski i molitveno, sa blagodarnošći i sa ljubavlju da se sećamo ovih heroja i da, ovakav primer hrabrosti, požrtvovanja i ljubavi, sačuvamo za buduće generacije. A sva pregrešenja koje su imali kao ljudi, neka im Gospod oprosti i neka ih uvrsti u rajsko naselje koje su, po žrtvi, zaslužili – rekao je Bubalo.
U programu obeležavanja pogibije kikindskih partizana i njihovih domaćina učestvovali su i članovi kikindkog Odreda izviđača „Proka S. Plavi“ i pesnik Đuro Bucalo.
Spomenik palim borcima iz Velike Kikinde podignut je 1964. godine i delo je Rudolfa Matutinovića, vajara iz Hrvatske. Ovde je bila prva zajednička grobnica, a zatim su zemni ostaci premešteni u kolektivnu grobnicu na Mokrinskom groblju.
Velikokikindski partizanski odred bio je među prvima formiranim na ovom prostoru. Prema nekim podacima, u toku Drugog svetskog rata, živote za slobodu dalo je oko 450 Kikinđana i stanovnika okolnih mesta.