U Narodnom pozorištu došlo je do promene na rukovodećoj poziciji. Po završetku mandata Milene Živkov, odlukom Gradskog parlamenta, za vršioca dužnosti direktora imenovan je Brane Marjanović koji u Pozorište dolazi sa pozicije direktora Narodne biblioteke i zapravo se vraća u svoju matičnu kuću, na čijem čelu je bio  11 godina. O tome šta ova promena donosi Pozorištu, a šta njemu, govorio je za Kikindski portal.

– Najlepše uspomene vezuju me za ovo pozorište. Bio je to i moj najveći profesionalni izazov. Kad sam stigao u Pozorište 2008. godine, bio je to nov posao za mene u periodu kada je ansambl bio u naponu, sa mnogo dobrih glumaca. Za tih 11 godina bilo je dobrih predstava i to nas je zaista ispunjavalo. Jedne godine „Nosorog“ je bio najbolji u Vojvodini, a vojvođanska pozorišna produkcija je kvalitetnija i od beogradske i od produkcije pozorišta u užoj Srbiji. Dobili smo nagradu za najbolju predstavu u celini, a kao najbolji glumac nagrađen je Marko Gvero. Značajno je i da je ta predstava imala i beogradsku premijeru i da je proglašena za jednu od tri najbolje predstave pozorišta iz unutrašnjosti koje su te godine odigrane u nekom od prestoničkih pozorišta. Nezaboravni su i „Kauboji“, ali i „Slučaj Kandid“, kojem nismo pridavali puno značaja, a koji je imao potencijal. Bio je to iskorak i u repertoaru i u načinu na koji je predstava postavljena. Mnogi kritičari bili su zatečeni što smo mi uspeli tako nešto da uradimo. Posebna po mnogo čemu, nije nailazila na prihvatanje naše publike, ali mislim da smo sa tom predstavom mogli da se predstavimo na najvišem nivou. Ne smemo da zaboravimo ni komad „Slavuj i kineski car“ sa kojim smo, 2010. godine, ponovo na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, bili najbolji u nekoliko kategorija. Na Međunarodnom festivalu u Kotoru bili smo drugi, a na Evropskom festivalu pozorišta za decu u Beogradu, „TIBA“, podelili smo prvo mesto sa predstavom iz Norveške. Kasnije su i „Kauboji“ bili zapaženi, na 18. Teatar-festu u Banjaluci, podelili su prvo mesto sa predstavom „Doktor Nušić“ Narodnog pozorišta Sombor i Kruševačkog pozorišta.

Kako vidite kikindsko pozorište danas?

– Pre svega, iako smo pozorište iz unutrašnjosti i u kategoriju smo manjih pozorišta, sa manje od 50 zaposlenih, taj ansambl koji može da nosi velike projekte je zadržan i to je veliki potencijal. Treba naglasiti i da mi imamo 12 glumaca na 24 zaposlena, što je vrlo pozitivan odnos u korist glumaca jer je u pozorištima pravilo da na jednog glumca „idu“ tri ili četiri saradnika. Ovaj  ansambl, dakle, ima velike mogućnosti, samo treba stvoriti i atmosferu da pokušamo ponovo da idemo putem uspeha na kom smo bili.

Šta to znači u pozorišnoj praksi?

– Ovo je vrlo ozbiljan posao, i za mene je ponovo izazov. Iako sam bio odsutan gotovo šest godina, pristupam mu sa entuzijazmom kao prvi put. Svi će imati istu šansu, prema svima ću se isto postaviti i od svih tražim posvećenost poslu i odgovornost kakvu zahteva jedna ozbiljna kuća. Mi smo profesionalno pozorište u malom gradu i to je za poštovanje jer ima većih gradova sa manjim pozorištima ili koja uopšte nemaju profesionalno pozorište. Tu prednost treba da iskoristimo, da ovu kuću postavimo na mesto koje zavređuje. Pozorište je ozbiljna „igračka“ koja puno košta i ako idemo ispod nekih minimuma, nećemo imati mogućnost da se ostvarimo.

Od mnogih planova koje imate, šta već sada možete da nam najavite?

– Sačuvao sam veze u pozorišnom svetu, tako da ćemo obnoviti saradnju sa pozorištima, mada nije lako obezbediti sredstva za put i troškove gostovanja. Takođe, mislim da je neprimereno da imamo višedecenijsku razmenu sa pozorištima iz uže Srbije, ali ne i sa komšijama – teatrima u Somboru, Subotici, Zrenjaninu; sa njima treba da razmenjujemo predstave, kao i da svaku premijeru imamo i u Beogradu i u Novom Sadu. Sredinom februara imaćemo premijeru predstave „Kosmaj All Inclusive“, na kojoj se radi, tu smo na pola posla. Očekujem i saradnju sa Sterijinim pozorjem – ovih dana čitam neke od tekstova nagrađenih na njihovim godišnjim konkursima jer planiramo jedan od njih da postavimo na scenu ove godine. Biće to koprodukcija, postoji dobra volja s obe strane, i verujem da ćemo sa tom predstavom u decembru da obeležimo 75 godina Pozorišta. Razmišljam i o tome da obnovimo neke komade, a da nas to puno ne košta, kao i o novoj „predstavi miljea“ jer imamo toliko značajnih pisaca sa našeg područja. Takođe, moguće je i da, kao redovan termin za repertoarska izvođenja vratim subotu. Mnogi su mi to predložili i ima smisla, ljudi su vikendom najčešće slobodni i navikli su na taj pozorišni dan. Najvažnije je da izvučemo maksimum iz nas samih, i iz onoga koliko nam daje Grad. Da udahnemo više života u ovo pozorište, da imamo tu unutrašnju sinergiju, jer ovde smo zato što volimo taj posao i školovali smo se za njega. I, naravno, zato što to zaslužuje naša publika kojoj želim sreću u novoj godini i da veseli dolaze u svoje pozorište.

S. V. O.

(Foto: Narodno pozorište u Kikindi i privatna arhiva)