Суграђанка Зорица Вујић Бајин поезију пише од ране младости. Младалачке стихове замениле су песме сећања и носталгичних нота. Све проткане љубављу, каже ауторка.

– Песме су о мом девојаштву, о граду, о мом супругу. Били смо петнаестогодишњаци када се родила љубав. Све је то у мојим стиховима. Њима поручујем људима да буду флексибилнији, да гледају на живот и са мало ведрине јер живимо у суровим временима. Иначе, све што желимо увек можемо да ставимо на папир јер тако нико ништа не може да нам оспори – каже песникиња.

Зорица је пензионисани службеник Градске, тада Општинске управе. Иако њен опус броји више од триста песама, у књижевни првенац под називом „Кикиндске јесени“ стало је тек осамдесетак. Највише је, каже, писала у време пандемије.

– Увек сам желела да оставим неки траг, да сутра, када ме не буде, моји унучићи могу да имају књигу своје баке. То ме је комплетирало као личност. Негде сам пролитала да успешна жена треба да роди дете, да засади дрво и да напише књигу. Сада сам све то испунила.

У првој збирци Зорице Вујић је и песма коју је написала са својим супругом поводом манифестације „Два пера у једном даху“ коју организује Клуб љубитеља књиге Мајдан у Костолцу. Управо је овај клуб, чији је Зорица члан, и издао збирку.

Прву промоцију, у родном граду, уприличио је, у мају, Клуб књижевника „Душко Трифуновић“. Пре него што објави још један део песничког опуса, Зорица има жељу да, управо на јесен, одржи још једно представљање, у Народној библиотеци „Јован Поповић“.

Књига која ће вас вратити у младост, подсетити вас на прву љубав и на ваше кикиндске јесени, налази се на полицама књижаре „БИС“.