Суграђани рођени четрдесетих, педесетих и шездесетих година и овог августа прошетали су корзом. Скоцкани и сређени окупили су се код Католичке цркве. На паноима су биле фотографије које су их вратиле у прошлост, у време које је, како кажу старије генерације, било пуно поштовања, разумевања и љубави

Љупче Ђорђевић (70) Кикинђанин који живи у Београду открио нам је да време доласка у родни град са супругом Миром планира у односу на то када је корзо:

-Ћошак код Католичке цркве је био мој. Ту сам стајао и гледао ко је дошао, а ко није успео да дође. Нисмо имали телефоне, али се знало где и у које време је викендом састанак. Шетали смо корзом, дружили се, разговарали. Ту смо проводили око сат времена након чега би одлазили у диско „Делфин“ и вече се завршавало у „Микиници“ где је била жива музика. Уживали смо у младости, било нас је пуно, сви смо се знали. Прве љубави смо проживели баш овде и ово окупљање нас враћа у лепше време.

Корзо је било место где су се састајали млади. Уколико се не би прошетало корзом, као да се није ни излазило. Шетало се од некадашњег Дома ЈНА до продавнице „Нама“, па од Католичке цркве до „Звезда“ биоскопа.Ту су се окупљала друштва, парови корзо је место на ком се одрастало.

-Свака младост је најлепша, а наша је била фантастична – открила нам је Божана Ђорђевић Кењало. – Са мном је и ћерка којој управо причам о тим давним временима. Све се знало, ко је имао колико часова у школи, ко је у које време изашао, ко се коме свиђа. Било нас је пуно младих и то нам је била главна забава јер ми нисмо одлазили у кафиће и ресторане. Пошто се прошетамо обавезан је био одлазак у дискотеку „Делфин“.

Корзо је представљао место на ком су се препричавале и размењивале вести, место првих састанака и растанака, првих љубави. Шетало се у пару или по троје.