У Атеље у старом Погону три Фабрике црепа стигла је прва група студената – у „Кампусу Тера 2024“ и ове године стварају полазници академија из Цетиња и Београда, а до половине маја очекују се и вајари из Новог Сада, из Хрватске и, први пут, из Румуније и Албаније. Кикиндска глина у рукама младих уметника већ добија форме које, кажу, стварају са великим задовољством, у простору потпуно прилагођеном и опремљеном према њиховим потребама.
Адин Растодер, стручни сарадник у настави са Факултета ликовних умјетности са Цетиња, подсећа на дугу традицију сарадње две институције.
– Од прошле године имамо и споразум о сарадњи, па део наставе који би студенти иначе радили, изводимо овде, у бољим условима. Иначе су и моји професори, који су сада у пензији, долазили овде. Магистар Слободан Којић, који је створио „Теру“, био је мој професор, и сарадња је успешна захваљујући тој нераскидивој вези коју је он направио са нашом академијом. Некада сам долазио као студент, као учесник, а сада већ и са студентима. Презадовољан сам – ви сте богати јер имате овако нешто у свом граду, овакву привилегију – од музеја до атељеа, и завидим вам на томе. Овде су и људи са огромним искуством који помажу у комплексном послу прављења великих скулптура; имамо техничку подршку, професионалне алате, обиље материјала, а пре свега људскост коју је у „Тери“ установио врхунски педагог, професор Којић – наглашава Растодер.
Са Растодером је стигло шесторо студената завршне године или мастера са Цетиња. Јована Вуковић има 23 године, на првој је години мастер-студија и њена уметничка радозналост је у предимензионирању обичног.
– Правим малу плинску боцу за кафу у великом формату. Волим да радим баналне ствари, да увећам нешто што је мало, да привуче пажњу – објашњава Јована. – Одушевљена сам „Тером“, град је леп, све ми је овде прелепо. Само нисам очекивала да је све тако равно, то ми је мало необично.
За њену колегиницу са класе, Милу Бера, боравак у Кикинди је заправо повратак детињству јер део њене породице потиче управо одавде.
– Долазила сам и раније овде, а једна колегиница је на Кампусу била и прошле године и с одушевљењем нам је причала о „Тери“ – каже Мила. – Атмосфера је опуштена, али радна, нема никаквог притиска и мотивисани смо за рад. Свиђа ми се јапански „јами каваи“ тренд, естетски ми је занимљив и то ми је инспирација за оно што стварам. Потрудићу се да направим и један употребни предмет, да оставим нешто својим домаћинима јер видим да је овде апсолутно све пресвучено теракотом, што ми се много допада.
Студенти са четврте године Факултета ликовних уметности (ФЛУ) у Београду, Сташа Николиш и Никола Павковић, одлучили су се за велике димензије јер, кажу, први пут имају могућност за то.
– Ова глина има у себи песка, грубља је и брже се суши од оне са којом сам до сада радила, и најбоља је за принцип грађења – наводи Сташа. – Свиђају ми се уплетене форме, плетенице, али и даље истражујем. Ми на Факултету копамо гину са брда и припремамо је. Овде нам је припремљена и имамо најбоље услове.
Никола Павковић, за то време је био у процесу стварања двоструке скулптуре.
– Правим удвојену кућу, истражујем концепт индивидуалности код мене и мог брата близанца који је, такође, на ФЛУ. – Рад ће бити представљен инсталационо – једна кућа ће бити моје величине – најавио је Никола.
Учесници овогодишњег студијског програма „Тере“ први пут ће, захваљујући новим споразумима о сарадњи, стићи и из Тиране и Темишвара. Са колегама са факултета ликовних и примењених уметности из Новог Сада, Осијека и Ријеке, боравиће и стварати на Кампусу од 7. до 17. маја. За обе групе биће одржан и мастер-клас.
„Кампус Тера“, за разлику од Симпозијума, на којима учествују свршени ликовњаци и професори, шансу даје студентима – да овладају новим техникама, размене искуства и стварају нову уметничку мрежу, наводе у „Тери“.
С. В. О.