Đorđe Balašević je ostavio mnogo pesama za sva vremena. Vanvremenske stihove i note brojne generacije nose ispod kože. Potpisao je obimnu diskografiju bez lošeg albuma što je retkost i u internacionalnim razmerama. Njegova profesionalna biografija nazvana „Panonski admiral“ je emocionalni vodič kroz Đoletovo stvaralaštvo koji stiže iz pera čuvenog novinara i muzičkog kritičara Ivana Ivačkovića.

-Đoleta sam poznavao 35 godina. U trenutku kad smo se upoznali, sredinom osamdesetih u vreme Đoletovog albuma „Bezdan“ ja sam već uveliko radio kao novinar. Ali sam izbegavao susret sa Đoletom, kao što sam izbegavao susrete sa nekim drugim ljudima o kojima sam pisao, plašeći se da ti ljudi možda neće ličiti na svoje pesme. Vuk Žugić mi se javio i kazao da Đole i ja moramo da se upoznamo. To je bilo tih dana kada sam čuo „Bezdan“, leto 1986. Voleo sam Đoleta i slušao njegove prethodne albume, ali „Bezdan“ je bio album zahvaljujući kome je Đole meni postao poseban, kategorija za sebe. Utoliko je strah da neće ličiti na svoje pesme bio veći. Međutim, on se predstavio u divnom svetlu kao topao, srdačan i duhovit čovek, čovek koji liči na svoje pesme. Ni u jednom od narednih susreta taj utisak nije bio pokvaren. Ne mogu da sudim o Đoletu kao čoveku načelno jer ga nisam dovoljno dobro poznavao. Niko ga nije dovoljno dobro poznavao osim njegove porodice i nekolicine prijatelja. Mogu da govorim o svojim iskustvima. Sva moja iskustva i naši susreti, što profesionalni, što privatni, bili su lepi. Najpre ću ga pamtiti kao čoveka u kojem su na fini i skladan način bili pomešani srdačnost i građanska otmenost- priča Ivačković.

Njegov muzički dar često je ostajao u senci njegovog pesništva, ali to ništa ne govori loše o njegovoj muzici, ali mnogo dobrog govori o njegovom pesništvu, kaže autor prve biografije velikog kantautora.

-Đole je bio odličan pevač sa izuzetnim darom za melodiju. Ne mora svako biti Karuzo da bismo rekli da je veliki pevač. Postoji i Koen. Đole je prvi iz sveta popularne kulture koga su poredili sa akademskim pesnicima. Poredili su ga i sa Dilanom.

Ivačković je knjigu o Balaševiću počeo da piše pre tri godine, ali je nakon njegove iznenadne smrti, mislio da će rukopis ostati nedovršen.

-Najzaslužniji što je knjiga, ipak, ugledala svetlost dana su Bilja Krstić, koja je sa Đoletom davnih dana činila „Rani mraz“ Caki Kravić, basista, Vuk Žigić koji je organizovao sve Đoletove koncerte u Sava centru i Bogica Mijatović, novosadski novinar i verovatno najveći znalac Đoletove karijere. Zahvaljujući njihovim podsticajima i ohrabrenjima ja sam uspeo da završim knjigu- iskren je Ivačković koji o naslovu knjige kaže:

-Đole je počeo kao panonski mornar, naivan momak koji ulazi u grubu arenu muzičke industrije, ali je zahvaljujući svom izuzetnom daru, pa i ljudima koji su ga okruživali, sjajnim muzičarima, završio kao pravi admiral u beloj uniformi koji nam pobedonosno maše sa svog Galeba.

Uz Đoletove stihove i note, ovo je obavezno štivo u kom ćete, krstareći njegovom raskošnom diskografijom i zbirkom ličnih i kolektivnih sećanja, zasigurno uživati. „Panonski admiral“ je zasluženi naklon originalnoj Balaševićevoj umetnosti uz odsjaje jednog vremena čiji je bio sjajan i mudar hroničar.

Promociju knjige u punoj sali Narodne biblioteke „Jovan Popović“ , izvođenjem Balaševićevih pesama upotpunili su gimnazijalci Emilija Sretenović i Đorđe Golić.