Проф. др Јовица Тркуља у „Комуни” приводи крају свој фељтон о покојном Бошку Бурсаћу, а Бошков презимењак, даљњи рођак и Наковчанин, Драгољуб Бурсаћ такође је оставио дубок траг у НК Ријека, нарочито у својој првој сезони 1978/79, када је у две финалне утакмице био и најзаслужнији појединац што је клуб с Кварнера одбранио трофеј Купа Југославије и задржао га у витрини.

Знамо се безмало три деценије, дуго нисмо сели заједно у последње време, у пролазу договарамо сусрет, а популарни Буки и не зна да планирам направити белешку, отргнути од заборава најзначајније делове његове каријере, пре свега на ријечкој Кантриди. Но, речити саговорник претворио је наше заједничко поподне у своју исповест, себе вративши у младост, а мене у детињство, у време слушања радијских преноса недељом и гледања преко телевизије тек по једне прволигашке утакмице суботом, читања београдског ЈСЛ „Спорт” и с даном закашњења, у Кикинди је барем тако било, загребачких „Спортских новости”…

Буки, сећам се твога дебија у дресу ријечких „бијелих галебова”, стигао сам на летовање и у Омишу, први пут у животу, гледао пренос утакмице у колору. Онда сам и чуо за тебе и да си из Кикинде.

– Да, иако сам из зрењанинског Пролетера стигао у Ријеку у априлу те 1978. године, повезивали су ме с Бошком и Кикиндом односно Наковом. Да одем у Ријеку, Бепу Шпањолу из НК Ријеке и тамошњем тренеру Драгутину Спасојевићу, препоручио ме је Црногорац Кораћ, био је тада помоћник Милутину Шошкићу у ОФК Кикинди. Отишли смо у стан мојих сестре и зета, преко пута СУП-а, и Кораћ је одатле назвао Шпањола и све договорио. Пре тога напустио сам Пролетер, хтео сам и фудбал да оставим, евентуално да играм Полету у нижим ранговима, а с ОФК Кикиндом само тренирао и ту ме је Кораћ и запазио. У Ријеци сам тога пролећа најпре играо само пријатељске утакмице, била је то своејврсна двомесечна проба, а онда је тренер Спасојевић, још један Црногорац – Никшићанин, одлучио да дефинтивно остајем на Кантриди. Уследила је нова сезона, а та субота, 12. августа 1978, била је кишна. Спаске ми је пружио прилику у наставку, Ријека је победила 2:1, али је меч добио загребачки Динамо, службено 3:0, јер је наш Едмонд Томић био под суспензијом због картона из прошле сезоне у призренској Лирији у којој је играо у Другој лиги. Иначе, касније је опет озваничен резултат с терена Кантриде и Динамо је изгубио због тога титулу од Хајдука.

Када је реч о Хајдуку, с једним будућим асом Сплићана Никицом Цукровим, имао си у Ријеци, у прво време, сјајну сарадњу на терену,  размонтирали сте Партизана у финалу Купа 1979?

– Тада су „црно-бели” трофејом Купа покушали спасити сезону, пошто су у првенству били пред испадањем у Другу лигу, а опстали су тек у последњем колу. Идеално сам у првом полувремену прве утакмице финала упослио Цукрова са средине терена у празан простор, он се стуштио и матирао голмана Залада. Партизан је изједначио ближе крају преко Козића, а онда сам ја био стрелац пет минута пре краја за велику радост око 20.000 највијача Ријеке. Било је то 16. маја 1979, а четири дана раније био сам проглашен и у загрбеачким „Спортским новостима” и у београдском „Спорту” играчем утакмице, тада смо у првенству победили Партизана 2:0. Реванш финала Купа био је на распореду осам дана касније у Београду, 24. маја на Звездиној Маракани, јер су се на стадиону ЈНА, по традицији, укалањали голови за Титову последњу штафету 25. маја. У реваншу је било 0:0, мени је поништен чист гол који сам забио „црно-белима”, али Ријека је одбранила наслов, а ја сам се слатко осветио Партизану, за 1971. годину.

Шта се ’71. догађало?

– Имао сам 16 година и играо у подмлатку ОФК Кикинде, били смо прваци Војводине, а у полуфиналу јуниорског Купа Југославије Партизан нас је у Кикинди победио 1:0. Но, није тај пораз био важан, већ то што су мене, заједно са Фицом Бабићем, Црним Боровницом и сада покојним Мишом Егељом, позвали на пробу у Партизан. Сва четворица показали смо се одлично, међутим генералска управа рекла нам је да ће нам јавити шта су одлучили. Никада се нити једном од нас нису јавили, а ја сам им узвратио тријумфом у финалу Купа, иако сам као дечак био симпатизер Партизана, као и сви Наковчани у то време. О Боровници мом венчаном куму да не причам, док је он играо у Звезди, годинама, Партизан ништа није освојио, а Звезда је с Црним узимала силне и купове и титуле, побеђивала га готово редовно. Бабић је такође заиграо у Звезди и био првак, додуше био је касније и у Партизану, али је у тој сезони тај клуб лоше стајао. А ја сам, 1971. након што се генерали нису удостојили ни да нам јаве да нисмо прошли пробу, постао навијач Црвене звезде. Касније, када сам као особа сазрео, увидео сам да је Звезда и симбол Србије и тек тада нисам више имао дилему да увидим колика је разлика, у сваком погледу, између та два клуба.

Међутим, и Звезди си запаприо исте те 1979, у полуфиналу Купа?

– Јесам, професеионалац сам био. На Маракани, 4. априла, победили смо Звезду 1:0, а био сам уз стрелца Ружића, најуистакнутији појединац. Заустављен сам у опасном продору, а из тог прекида дали смо гол. Те сезоне био сам играч утакмице и против Војводине, 3:0 смо их срушили на Кантриди и уопште посебно сам био мотивисан против највећих клубова, освајача титула првака, а једино против Хајдука нисам имао успеха. Међутим, у финишу моје прве брилијантне сезоне, Спаске је отишао с тренерске клупе, а на лето је дошао Ћиро Блажевић. Није тада још био афирмисан, али одмах се видело да високо пуца, а поменути Никица Цукров био му је љубимац у Ријеци. И тако на једном тренингу Цукров опсова мени матер, због баналности – нисам му додао лопту. Ја Цукрову истом мером по његовој матери узвратим и тренинг се оконча без проблема. Но, Цукров први уђе у свлачионицу, мени препречи пут и зграби ме за горњи део тренерке, ја се некако отргнем и песницом га најјаче опалим по слепоочници, он паде,  играчи се поставише између нас двојице, а Ћиро мене грли и каже: „па, сине, знаш какав је Цуки, требао си се суздржати, ма ништа не би било”. А Цукров, док није прешао у Хајдук, био је мањи од маковог зрна и нисмо више имали сукоба.

Није те Ћиро у екипу стављао често као стартера иако си имао сјајну сезону за собом?

– Па у тој мојој другој сезони убацивао ме је пред крај и заправо сам стагнирао. Био је велики мајстор да замени тезе. У тадашњем Титограду, у карантину чекамо меч против Будућности, глуво доба ноћи, ја у соби са цимером Миланом Бачваревићем и кажем му: „најбоље ми је да одем, видиш шта ми Ћиро ради”. Кад нешто шушка испод прозора у грмљу. Ми пришли, гледамо с терасе, а Ћиро чучи и прислушкује! Када ме је угледао каже ми: „Сине, разочарао си ме, све сам чуо, код мене си готов!”. Ипак, био је велики тренер, то је касније показао, а битно је и што није гледао националност, јер НК Ријека тада је била пуна и Срба и Црногораца и играча других нација, па сам сигуран и дан данас да то што му ја нисам био љубимац није имало везе с националношћу. Касније сам сконтао, да сам му се само мало додворио прошао бих боље.

Издржао си некако под Ћиром до краја сезоне па си отишао на служење ЈНА?

– Било је то у јуну 1980. вратио сам се после годину дана војске и Ћиро је тада већ ковао шампионске планове у загребачком Динаму, ја сам код тренера Брнчића одиграо још једну солидну сезону у Ријеци, а идуће 1982. прешао у Сутјеску код свога омиљеног тренера Спаскета. Но, Спаске се преселио у ОФК Београд па сам и ја тамо хтео у лето 1983. Сутјеска није пристала на то и онда сам извео маневар. Дошао сам у ОФК Кикинду да по договору одиграм јесен и онда у јануару 1984. прешао у ОФК Београд код Спаскета. Било је то време када су фудбалери из Југославије у иностранство могли тек с 28 година. Био сам у 29. и размишљао сам да одем и ја трбухом за крухом, али стигао је први син, жена и ја смо планирали још једно дете, тако је и било ускоро, а ја сам окончао каријеру не дочекавши да ме евентуално ОФК Кикинда позове да ту окачим „копачке о клин”. Скућили смо се у Кикинди, али и у Калуђерици покрај Београда, а касније сам почео да се бавим приватним бизнисом, био и тренер, с дипломом Више тренерске на ДИФ-у, до почетка 21. века, у Полету, Козари и у Јордану.

БУКИ И ЗЛАТОМИР

Спомињао си Хајдук, а знаш ли да је пре тебе трофеј Купа Југославије, 1967. у дресу Сплићана, њихов први, подигао још један играч с територије тадашње општине Кикинда и да је он био најзаслужнији за то, постигавши као и ти одлучујићи погодак у финалу?

– Наравно, не само да знам да је реч о данас покојном Златомиру Обрадову из Башаида, већ нас двојицу Фудбалски савез Зрењанина, у својим публикацијама и презентацијама, баштини као једине стрелце у финалима Купа из Пролетера, који су од њих отишли у Хајдук односно Ријеку.

ЕВРОПА

Две сезоне док си био у НК Ријека, играли сте у Купу европских купова?

– То је такође незаборавно искуство, код Спасојевића играо сам и против велшког Рексама и белгијског Беверена, а код Ћире, наредне сезоне, само протов чехословачке Локомотиве из Кошица, али не и против белгијског Беаршота и италијанског Јувентуса.

ФУДБАЛ ДАНАС

Ретко брзо, вихорно крило, у југолиги тога времена био си Буки, како би се такав снашао у данашњем фудбалу?

– И брз и стартан и одигравао сам из прве, доста прецизно па сматрам да би имао прођу, но ако ме питаш за фудбал бивше Југославије, слабо га пратим. Голове Ријеке гледам кроз сажетке, пријавио сам се на њихов Јутјуб канал. Звали су ме и на прославу 40 година Купа, 2019, нажалост био сам спречен, а од тадашњих играча НК Ријека у контакту сам с Радовићем, он живи у Ријеци и Кустудићем, који је у Шпанији. Клубове из Србије гледам само у Европи, а пратим врхунске европске лиге.

ПЕНЗИЈА

Пре подне кафица и водица, понекад и једна ракијица, у неком кикиндском кафићу, а поподне Наково?

– Пензионерски, жена и ја тамо уживамо у кући. Старији син Вукашин у Немачкој живи сам, а од млађег Дамјана, који је с породицом у Београду, чекамо с нестрпљењем да нам дођу малишани, петогодишња унука Вања и трогодишњи унук Војин. Одржавам ради њих огроман травњак, мало мањи од правог фудбалског терена, имам и неке цеви тамо па ћемо ускоро монтирани и голове.