Kako bi došao u posed novog pištolja, jer stari revolver kao ni pištolj koji je dobio od svog saborca, nisu bili pouzdani, Kosta Sredojev Šljuka trebalo je te februarske večeri 1944. godine da se sastane sa izvesnim Stojanom Grujićem. Pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta nisu znali da je dvadesetdvogodišnji mladić zapravo agent kikindske policije koji je, nakon više uspešno obavljenih akcija za Nemce, dobio zadatak da Šljuku, istaknutog borca i revolucionara, namami u zamku.
Kosta Sredojev, dvadesettrogodišnji student prava prijatne spoljašnosti bio je jedna od dominantnih ličnosti narodnooslobodilačke borbe u Kikindi i okolini i rukovodilac Komunističke partije Jugoslavije.
Dan pre kobne večeri, Šljuka je bio na Vincaidu, gde je drugovima pokazao nekoliko metaka koje je dobio od mladića koji će mu, kako je rekao, sutra uveče dati i pištolj.
Novoimenovani šeg policije u Kikindi Kornelijus Lalijer, kapetan Banatske državne straže, zatražio je od svog poverenika Stojana Grujića da sastanak sa Šljukom organizuje kraj zida bolnice. O pripremi zasede za istaknutog borca oslobodilačkog pokreta, Lalijer je obavestio i komandanta policije okupiranog Banata Juraja Špilera, gvozdenu pesnicu nacističke vlasti. Špiler je, sa pripadnicima Udarne grupe i nekoliko gestapovaca stigao u Kikindu. Pored agenata kikindske policije, za akciju Šljukinog hvatanja angažovao je i svoje agente predvođene Jozefom Vilhelmom. Ovaj podnadzornik policijskih agenata Odseka javne bezbednosti isticao se po fizičkoj brutalnosti nad uhapšenima, te su ga zvali „Krvavi Vili“.
Organizovana je zaseda. Agenti su bili raspoređeni u ulici Đure Jakšića, u kućnim vratima, prozorima, na raskrsnicama. Špiler je Grujića lično prevezao do jedne sporedne ulice, nedaleko od mesta sastanka i dao mu revolver uz napomenu da puca, ukoliko Šljuka pokuša bekstvo. Dogovoreno je bilo da Šljukinu pojavu označi paljenjem šibice. U jednom dvorištu, nedaleko od mesta sastanka, čekali su i Špiler i Lalijer.
Šljuka je stigao u zakazano vreme. Nakon što su se on i Grujić pozdravili, krenuli su jedan uz drugog. U jednom trenutku, Grujić je zastao i upalio šibicu. Na dati znak, agenti i Vilhelm su potrčali prema Šljuki, koji je pružio otpor. Zasuli su ga vatrom iz automatskog oružja. To je bio kraj neustrašivog borca i rodoljuba Koste Sredojeva Šljuke.
Posle njegove pogibije, u Kikindi je usledilo masovno hapšenje skojevaca i njuhovih simpatizera.
Nadimak Šljuka
Sokolsko društvo u Kikindi je, pred Drugi svetski rat, pored gimnastike, negovalo pozorišni i muzički amaterizam. Na scenu su postavljali dela naprednih dramskih pisaca. Jedno vreme je na repertoaru bio komad „Oslobođenje Koste Šljuke“ književnika i reditelja Petra Petrovića Pecija. Glavna uloga pripala je Kosti Sredojevu, pa je po njoj i dobio nadimak Šljuka.
Sudbina Stojana Grujića
Nakon Šljukine pogibije, izdajnik Stojan Grujić otišao je u Iđoš, sa zadatkom da uđe u trag grupi ilegalaca. Tamo je meštanin Voja Miladinski, ne sluteći da je ovaj agent policije, trebalo da ga poveže sa jednom skojevskom grupom. Međutim, kako se Grujić u kafani zapio i počeo da vrbuje jednog meštanina, Miladinski ga je razotkrio, te je uhvaćen.
Aktivisti NOP-a sproveli su ga na napušteni salaš u dragutinovačkom ataru. Na salašu je bio Braca (Toma Granfil) u svojstvu predsednika Oblasnog vojnog suda za Banat. Suđenje je održano u praznoj povećoj štali. Kod Grujića su pronašli Šljukin pištolj. Kad je video da nema kud, Grujić je priznao da se na izdajničku službu obavezao prilikom hapšenja u maju 1943. godine jer nije mogao da izdrži batine i mučenje. Njegove molbe da mu sud poštedi život nisu uslišene. Kao narodni izdajnik, osuđen je na smrt i kazna je odmah izvršena.