„Oblaci“, veliki projekat Narodnog pozorišta, predstava koja je nastajala od same osnove, naručenog teksta o životu Dušana Vasiljeva, sinoć je imala svoju pretpremijeru ili, kako to ljudi u pozorištu nazivaju, otvorenu generalnu probu.

Gledali smo je za vas

Možda je u svim najavama ove predstave, a bilo ih je dovoljno, premalo pažnje posvećeno podnaslovu – pseudobiografija i fantazmagorija. Ovo je važno da imate na umu kada sednete na jednu od (još uvek krajnje neudobnih i opasnih praktikabala, oprez!) na maloj sceni; sve što ćete gledati nije biografija Dušana Vasiljeva, književnika, revolucionara, nesrećnog, siromašnog i tužnog čoveka. To je samo briljantno napisana, izmaštana priča o njegovom životu.

U kojoj meri je tačna, u umetnosti, posebno u pozorištu se ne pita i prilično je irelevantno. Ako je ovo polazište, razumljivo je da su i Dušanovi snovi, težnje, unutrašnja previranja, konačno emocije, podjednako autentične, i u potencijalu.

Šta je stiglo do nas

Zaista neverovatna drama mlade Nine Plavanjac, evo sada preslabe fraze, ostavlja bez daha. Veliku većinu teksta zapravo je napisao sam Vasiljev na razne teme, u različitim delima i formama, dakle u većini su njegove rečenice. Nina Plavanjac je danas, vek kasnije, sabrala fragmente i uradila sve ostalo – istkala neverovatnu dramu o njemu samom.

Dakle, videćete Dušana, njegovu porodicu, prijatelje i neprijatelje. Videćete i najavljene fantazmagorije i verovatno ćete (zaista se nadam jer se meni to dogodilo), s mukom prepoznavati tananu granicu između jave i sna. Što je, možda, i bila namera.

Gledaćete magiju glume u pravom smislu te reči, onu zbog koje odjednom shvatate da ste privilegovani da prisustvujete umetnosti u najčistijem obliku; zbog Vladimira Maksimovića u ulozi Dušana, Mine Stoković kao njegove majke, i Nikole Joksimovića u ulozi oca i još nekoliko likova. Svakako i zbog igre Miljane Kravić i Anđele Kiković, posebno sjajnih u emotivno teškim duo-scenama. Luka Jovanović Dživdžanovski i Filip Klicov odlično su parirali iskusnijim kolegama, što govori i o dobrom timskom radu.

Kostimi neprevaziđene Tatjane Radišić istovremeno su tačni, maštoviti, u funkciji i vremena i likova i rečene fantazmagorije. Izuzetno pametnu i zanimljivu kopču imeđu kostima i Dušanovog dela Tatjana Radišić je uradila u detaljima, zato posebno obratite pažnju na njihovu simboliku.

Scenografiju – neobičnu, funkcionalnu, ovde takođe sa puno simbolike, i neočekivano atraktivnu za uslovnost male scene, potpisala je Milica Bajić Đurov.

Za muzičku temu, kao i instrumentale za pojedine scene nisu potpisani autori, pa ne možemo nikome da pripišemo zasluge koje su, svakako, izuzetne.

Sve navedeno doprinelo je izuzetnosti predstave koja se, iako traje dva sata, gleda bez daha.

Čega nije moralo da bude

Ovom (za vas) gledaocu ipak ostaje nekoliko nejasnoća. Zašto je za probe bio angažovan lektor/ saradnik za scenski govor? Uz rizik da je tumačenje naivno: akcenti koje čujemo na sceni su književni i nema ni reči o (sa) lokalnim dužinama, uz to, svršeni glumci su položili dikciju.

Pojedini akteri igraju više likova i obavezno, svako od njih, igra i deo naroda (svetine). Distinkcija između likova kada ulaze bukvalno jedan posle drugog, bez pauze, a igra ih isti glumac, na nekim mestima tehnički ne postoji, što dovodi u pitanje čitav koncept „uštede“ na glumcima čak i da je simbolički opravdana i namerna.

O poruci predstave

U najavi komada, reditelj Stevan Bodroža ga određuje i kao pokušaj ispravljanja nepravde prema Dušanu Vasiljevu. Socijalno diskriminisan, u nemogućnosti da ostvari svoj san, siromašni mladić ne odustaje od svoje pasije i ostaje posvećen umetnosti po svaku, pa i cenu života. Na korak iza ove konstatacije je klasična diskriminacija, to jest društvo nejednakih mogućnosti i kritika istog. Ništa novo, nažalost, ni čudno.

Da li će ova pozorišna opomena pomeriti konstelaciju društvene  neravnopravnosti? Da će se neko postideti, pokajati, ili, budimo krajnji utopisti, promeniti nešto zbog toga? Da li onda pozorište ipak može da se ne obazire na navedeno? Neće, neće i ne treba.

Ipak, iako je poruka sasvim precizna i jasna, može li se, bar za malo neophodnog, ova kritika maćehinskog odnosa tamo gde je štetan, nepravedan i nije mu mesto, proširiti i uputiti i pozorištu samom? Svakako i apsolutno da.

Umetnost mora biti oslobođena nepravde i njenih posledica. A umetnost živi u pozorištu, zar ne?