Гледали смо претпремијеру представе о Душану Васиљеву: дечак испод црвених облака

„Облаци“, велики пројекат Народног позоришта, представа која је настајала од саме основе, нарученог текста о животу Душана Васиљева, синоћ је имала своју претпремијеру или, како то људи у позоришту називају, отворену генералну пробу.

Гледали смо је за вас

Можда је у свим најавама ове представе, а било их је довољно, премало пажње посвећено поднаслову – псеудобиографија и фантазмагорија. Ово је важно да имате на уму када седнете на једну од (још увек крајње неудобних и опасних практикабала, опрез!) на малој сцени; све што ћете гледати није биографија Душана Васиљева, књижевника, револуционара, несрећног, сиромашног и тужног човека. То је само бриљантно написана, измаштана прича о његовом животу.

У којој мери је тачна, у уметности, посебно у позоришту се не пита и прилично је ирелевантно. Ако је ово полазиште, разумљиво је да су и Душанови снови, тежње, унутрашња превирања, коначно емоције, подједнако аутентичне, и у потенцијалу.

Шта је стигло до нас

Заиста невероватна драма младе Нине Плавањац, ево сада преслабе фразе, оставља без даха. Велику већину текста заправо је написао сам Васиљев на разне теме, у различитим делима и формама, дакле у већини су његове реченице. Нина Плавањац је данас, век касније, сабрала фрагменте и урадила све остало – исткала невероватну драму о њему самом.

Дакле, видећете Душана, његову породицу, пријатеље и непријатеље. Видећете и најављене фантазмагорије и вероватно ћете (заиста се надам јер се мени то догодило), с муком препознавати танану границу између јаве и сна. Што је, можда, и била намера.

Гледаћете магију глуме у правом смислу те речи, ону због које одједном схватате да сте привилеговани да присуствујете уметности у најчистијем облику; због Владимира Максимовића у улози Душана, Мине Стоковић као његове мајке, и Николе Јоксимовића у улози оца и још неколико ликова. Свакако и због игре Миљане Кравић и Анђеле Киковић, посебно сјајних у емотивно тешким дуо-сценама. Лука Јовановић Џивџановски и Филип Клицов одлично су парирали искуснијим колегама, што говори и о добром тимском раду.

Костими непревазиђене Татјане Радишић истовремено су тачни, маштовити, у функцији и времена и ликова и речене фантазмагорије. Изузетно паметну и занимљиву копчу имеђу костима и Душановог дела Татјана Радишић је урадила у детаљима, зато посебно обратите пажњу на њихову симболику.

Сценографију – необичну, функционалну, овде такође са пуно симболике, и неочекивано атрактивну за условност мале сцене, потписала је Милица Бајић Ђуров.

За музичку тему, као и инструментале за поједине сцене нису потписани аутори, па не можемо никоме да припишемо заслуге које су, свакако, изузетне.

Све наведено допринело је изузетности представе која се, иако траје два сата, гледа без даха.

Чега није морало да буде

Овом (за вас) гледаоцу ипак остаје неколико нејасноћа. Зашто је за пробе био ангажован лектор/ сарадник за сценски говор? Уз ризик да је тумачење наивно: акценти које чујемо на сцени су књижевни и нема ни речи о (са) локалним дужинама, уз то, свршени глумци су положили дикцију.

Поједини актери играју више ликова и обавезно, свако од њих, игра и део народа (светине). Дистинкција између ликова када улазе буквално један после другог, без паузе, а игра их исти глумац, на неким местима технички не постоји, што доводи у питање читав концепт „уштеде“ на глумцима чак и да је симболички оправдана и намерна.

О поруци представе

У најави комада, редитељ Стеван Бодрожа га одређује и као покушај исправљања неправде према Душану Васиљеву. Социјално дискриминисан, у немогућности да оствари свој сан, сиромашни младић не одустаје од своје пасије и остаје посвећен уметности по сваку, па и цену живота. На корак иза ове констатације је класична дискриминација, то јест друштво неједнаких могућности и критика истог. Ништа ново, нажалост, ни чудно.

Да ли ће ова позоришна опомена померити констелацију друштвене  неравноправности? Да ће се неко постидети, покајати, или, будимо крајњи утописти, променити нешто због тога? Да ли онда позориште ипак може да се не обазире на наведено? Неће, неће и не треба.

Ипак, иако је порука сасвим прецизна и јасна, може ли се, бар за мало неопходног, ова критика маћехинског односа тамо где је штетан, неправедан и није му место, проширити и упутити и позоришту самом? Свакако и апсолутно да.

Уметност мора бити ослобођена неправде и њених последица. А уметност живи у позоришту, зар не?

(ВИДЕО) Предата листа Коалиције „Александар Вучић- Кикинда сутра”

Изборна листа кандидата за одборнике коалиције окупљене око Српске напредне странке „Александар Вучић- Кикинда сутра”...

(ВИДЕО) Хуманитарна организација Срби за Србе: За нову кућу породице Тот-Докић из Мокрина

Хуманитарна организација Срби за Србе позвала је донаторе широм света да се прикључе њиховој новој великој...

Don`t copy text!