Na počecima svog književnog stvaralaštva, vasiljev je zabeležio: „bio sam juče kod marije. svirala mi je betovena… čini mi se da ni on nije bio srećan… čitao sam mu biografiju. kada umrem, pisaće možda neko i moju biografiju. a otkuda će znati za moje patnje?”

Kikinđani su dostojno, različitim zanimljivim i kvalitetno osmišljenim sadržajima, obeležili stogodišnjicu smrti pesnika ekspresioniste, proznog i dramskog pisca Dušana Vasiljeva, podsećajući na njegov književni opus, autentičan umetnički senzibilitet i predstavljajući ga novim generacijama čitalaca.

Donekle je iznenađujuće koliko delo Dušana Vasiljeva ni vek kasnije, nije izgubilo na svežini i aktuelnosti, te snažnim emocijama i britkim uvidima korespondira sa današnjim čitaocem. Ovim feljtonom, želeli smo da osvetlimo i ličnost Vasiljeva- njegovo odrastanje, porodične okolnosti, tadašnje istorijske i ratne (ne)prilike, ambicije i razmišljanja mladog stvaraoca, književne uticaje…

Kako je napisao dr Srđan Srdić, književnik, izdavač, profesor i rukovodilac Regionalnog centra za talente koji kao i kikindska Gimnazija, nosi ime poznatog pesnika, „Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće“.

-Ovo je godina rekapitulacije svega što je rađeno u prethodnom periodu. U poslednjih desetak godina urađeno je više za afirmaciju Vasiljeva nego u prethodnih pedeset i više godina – kaže za „Komunu“ dr Srđan Srdić. -Imali smo 1950. godine objavljivanje njegove sabrane poezije, krajem 70-tih publikovanje njegovih proznih tekstova i drama i činjenicu da su se pesme Dušana Vasiljeva nalazile u svim čitankama širom bivše Jugoslavije. Mislim da se negde u bivšim republikama to i zadržalo. Takođe, i imenovanje kikindske Gimnazije-ukazuje Srdić čija je izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ značajno doprinela oživljavanju dela Dušana Vasiljeva objavljujući njegove pesme, ali i prozu i dramske tekstove.

-Izložba održana u martu u Muzeju bila je vrhunac procesa. Objavljena su sabrana dela Dušana Vasiljeva, i to u obliku u kom ranije nije bio slučaj, sa tekstovima koji su pronađeni. Muzej je pronašao još jednu priču za koju smo znali da postoji, ali je niko nije video. U nekom narednom izdanju, i ta pripovetka biće publikovana- najavljuje naš sagovornik i dodaje:

-Vasiljev nije prestao da bude aktuelan. Naprotiv, pokazalo se da postoji vrlo kontinuirano interesovanje za ove knjige i mi smo čak pre godinu dana došli u situaciju da ih više nemamo. Prosečan čitalac zna za pet ili deset antologijskih pesama, možda čak i manje, a do ranijih knjiga nije lako ni doći. Viktor Škorić je napisao jednu knjigu o Vasiljevu koja je dosta instruktivna za ljude koji nisu upoznati sa autorom, tu se može naći dosta referenci, literature, uspeo je sve to sa sakupi što je pisano o Vasiljevu.

Moje insistiranje bilo je da se reši pitanje grobnog mesta Vasiljeva, isti slučaj je sa bistom ispred Gimnazije koja je takođe sređena. U međuvremenu je Regionalni centar za talente poneo ime Dušana Vasiljeva, tako da danas na takmičenjima, susretima, kolegijumima, ostaje upisano njegove ime. To sve ukupno nije malo, ako posmatramo u poređenju sa onim što se dešava u drugim gradovima. Delujemo pionirski u odnosu na neke sredine, nemamo razloga da budemo negativni. Da može još toga da se uradi, može, nikada nije upitno. Voleo bih da se što više mladih uključi, informiše, da dete koje je polaznik Regionalnog centra za talente ili učenik Gimnazije zna zašto se te institucije tako zovu- ističe Srdić u razgovoru za naš list.

-Čitav njegov život bio je sticaj teških i nesretnih okolnosti. U Narodnoj biblioteci u Beogradu, u prepiskama koje se tamo čuvaju, vi vidite da je on bio u komunikaciji sa raznim ljudima, i da su postojala vrlo jasna obećanja da će njegova knjiga poezije biti objavljena, što se zaboravilo kada je preminuo. Njegova poezija je izraz njegovog talenta, ne nekog sistematskog obrazovanja u književnim krugovima. Za ovih dvadesetak godina  rada sa mladima, identifikovao sam njihovu sklonost da osete Vasiljeva kao nekog ko je njima blizak, ko je večno mlad, kako bi to rekli oni koji se bave teorijom popularne kulture. Mlađi, čini mi se, tu pre svega čitaju pobunu, to odgovara njihovim interesovanjima, i identitetu u tim godinama. To im je emocionalno jasno. Osećaju čoveka kao nekoga ko im je blizak. To je sačuvalo njegovu poeziju od zaborava- navodi Srdić.

Kuća u kojoj je u Kikindi živeo Vasiljev, nalazi se na uglu ulice koja nosi njegovo ime i ulice Svetozara Miletića. Od sadašnje vlasnice saznajemo da delegacije iz susedne Rumunije i danas dolaze, fotografišu spomen ploču koja svedoči da je tu nekada živeo veliki pesnik.

-U narednom periodu, smatram da bi trebalo zasnovati kulturni turizam, ne samo na bazi imena Dušana Vasiljeva, imamo mi još autora, kao što je npr. Jovan Popović i neki drugi, čak ne samo ljudi iz književnosti. Mislim da bi u strateškom smislu trebalo o tome razmišljati- zaključuje Srdić.

ISTI MOTIVI I KOD JOVANA POPOVIĆA

-Kod proze talenat manje spasava autora, čini mi se, tu je mnogo više rad, ne samo autora, već i urednički. Kod Vasiljeva, postoje isti motivi i u prozi. Kada smo kasnije radili na knjigama Jovana Popovića, primetne su  velike sličnosti. Dva čoveka koji su praktično vršnjaci, ali se nikada nisu sreli. Jovan Popović je poznavao Spasoja Vasiljeva, Dušanovog brata, ali nigde nisam našao trag da je Spasoje pokušavao da preko tada veoma uticajnog Jovana Popovića, čoveka koji tridesetih godina u Beogradu osniva književne časopise i veoma značajno učestvuje u kulturnom životu, ponovo objavi pesme. U Popovićevoj prozi i poeziji vidi se neverovatna sličnost u razmišljanju, što dolazi od ekspresionizma- kaže Srdić.

ČENEJ PAMTI SVOG UČITELJA

Pomenimo i to da je na objektu škole u Čeneju u kojoj je radio Vasiljev, spomen ploča postavljena 1991. godine. Upriličenoj svečanosti, prisustvovale su brojne zvanice iz naše zemlje i susedne Rumunije. Spomen ploču otkrio je tadašnji ministar kulture u Vladi Republike Srbije Radomir Šaranović, inače univerzitetski profesor i reditelj zajedno sa Dorelom Borzom, prefektom Tamiške županije.

ŽIVOT PESNIKA NA POZORIŠNOJ SCENI

U čast Vasiljeva, kikindsko Narodno pozorište postavilo je predstavu „Oblaci“ u kojoj glavni lik tumači Vladimir Maksimović, mladi glumac prefinjenog senzibiliteta i talenta.

– Kao da je sve što je moglo da pođe po zlu u životu Dušana Vasiljeva, pošlo. Za šta god da se uhvatio, to je nestajalo. Nije imao vremena da živi svoju mladost, još od malih nogu bio je primoran da bude glava porodice. Silom prilika, morao je da odraste. Bio je izuzetno talentovan, a taj talenat je probudila, nažalost, nevolja. Nije mi bilo teško da se identifikujem sa njim, a dosta mi je pomogao reditelj Stevan Bodroža– kaže za „Komunu“ Maksimović.

U ovoj godini, predstava koja govori o Vasiljevu postavljena je i na sceni Bitef teatra pod nazivom „Misterija Dušan Vasiljev“ .