Ove stihove iz naslova napisaće mladi pesnik, dok pokušava da se izbori sa uznapredovalom bolešću. Nada u ozdravljenje nije ga napuštala

Osamnaestogodišnja Milojka Maletić vratila se iz Novog Sada, po završetku Više devojačke škole. Kuću ove crnomanjaste lepotice iz dobrostojeće porodice obilaze prosci. Te 1920. godine Čenej ima oko 3.000 duša od kojih su polovina Srbi, a polovina Nemci. Isti je to onaj Čenej u koji je  Stevan Sremac doveo dva zavađena popa, Ćiru i Spiru, prilikom njihovog putovanja vladici u Temišvar.

Dolazak mladog i lepog učitelja Dušana u malo mesto na obali starog Begeja ne prolazi nezapaženo. Čenej je za njega samo privremeno rešenje, čezne za Beogradom u kom je kao vanredni student upisao Filozofski fakultet i sarađivao sa više književnih časopisa. U bedi neuslovnih iznajmljenih soba, grozničavo je pisao stihove, pokušavajući da se prehrani radeći kao pisar u advokatskoj kancelariji. Njegov književni talenat nije bio neprimećen, ali je mladi pesnik ostao skrajnut od uticajnih literarnih krugova, nikako ne uspevajući da objavi zbirku poezije.

Dok mašta za životom u velikom gradu, u Čeneju za njega svuda praznina i dosada. Dani su teški i dugi. I za Dušanovo krhko zdravlje, više bi odgovaralo neko mesto u brdima, sa čistijim vazduhom. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima.

Od tri dugačka sokaka u selu udaljenom petnaestak kilometara od Žombolja, prema Temišvaru, glavni je bio kaldrmisan i vodio je na železničku stanicu. Uz tu glavnu ulicu paralelno je bila srpska ulica na čijem se kraju nalazio i parohijski dom, srpska crkva i škola. Od škole do kraja sela nije bilo ni dve stotine metara, a svuda uokolo „nepregledna ravnica, ispresecana mnogobrojnim putevima prašine leti, a u proleće i u jesen pretvarana u blato”.

Devojačka razonoda u Čeneju u to doba bilo je stajanje na prozoru, pričaće kasnije Milojka o danu kada je upoznala svog budućeg supruga. Jednog popodneva, sa sestrom od tetke, gledala je niz šor, kad eto ti novog učitelja.

-Sestra ga je poznavala iz Kikinde i Dušan stade iznenađen susretom. Pozdravili smo se i upoznali preko prozora. Reče da je čuo za mene, iako je svega četiri dana u selu. I ja znam za vas, ne ostadoh mu dužna, čitala sam vaše stihove u „Književnom jugu”- prisećala se kasnije Milojka.

Visoka osamnaestogodišnjakinja, lepih i pravilnih crta lica, crnih očiju i tamne kose ubrzo će oduševiti dvadesetogodišnjeg učitelja Dušana.

Najpre je iz dosade poželeo da se našali sa Milojkinim udvaračima, među kojima je bio i njegov kolega, učitelj Vlajnić, ali se i sam u Milojku ubrzo zaljubio.

-Sedim u sobi i vezem. Odužilo se pre podne. Onda kroz otvoren prozor čujem iz daleka- ke..ke..ke. To đaci sa ljubimruke pozdravljaju učitelja. Ja se sva smetem. Dušan se znači približava našoj kući-pričala je Milojka.

Ženidba Dušana Vasiljeva došla je nekako iznenada i za njegove naj­­bliže drugove, možda i za njega samog. Prosidba je usledila na Duhove, a venčanje 22. jula 1920.

„Te dve najlepše nebeske zvezde, to su oči moje žene“- pisaće pesnik. Milojka je za njega „skroz idealna, naivna i nežna”.

Dušanova odluka o ženidbi, međutim, razljutila je njegovog prijatelja i pobratima Ignijića koji ga na čak trideset sedam stranica malog formata kori, nazivajući ovaj postupak „piramidalnom glupošću”. Smatrao je da Dušan vreme u Čeneju treba da iskoristi za književni rad, rad sa omladinom i spremanje ispita, kako bi se vratio u Beograd, svojim planovima i ambicijama. Pesnik je, činilo mu se, napokon postigao sreću za kojom je žudeo:

„Možeš mi verovati da sam ti drug dobar i veran, i ja ti ne želim ni sa dlakom veću sreću pri ženidbi, nego što sam je ja u Milojki našao”, pisao mu je Vasiljev.

Mladenci se useljavaju u školski stan. Taj period u Čeneju je, po svemu sudeći, bio najvedriji u njegovom životu.

-Dušan  mi je čitao svoje pesme, a ja sam mu bila prvi kritičar. Obično ih je pisao uveče. Posle bi seo kraj mene na postelju i čitao mi ih. U to vreme, i ja sam pisala pesme, ali sam posle sve bacila u vatru, jer Dušanove su bile neuporedivo stvarnije i snažnije- svedočila je Milojka o zajedničkom životu sa pesnikom.

Dušan radi sa čenejskom omladinom. Sprema pozorišne komade i doprinosi osnivanju omladinske čitaonice. Njegov rad u školi je ocenjen povoljno, književni rad napreduje, saradnik je uglednog časopisa „Misao”, materijalno stanje mu se poboljšava.

Stvarnost mu ipak nije još dugo naklonjena. Već 1921. ponovo  uniforma i puška kod dalekog Kratova, na granici sa Bugarskom. Njegova jedinica bila je pojačanje žandarmeriji sa zadatkom da hvata bugarske komite. Takvo služenje vojnog roka nije se mnogo razlikovalo od ratnog stanja. Dušanovo već narušeno zdravlje i bolesna pluća teško su mogla da izdrže vojničke napore. Molbe da se supruga Milojka postavi za njegovog zamenika u školi, dok je odsutan, nisu urodile plodom, iako ga je na kratko zamenjivala u poslu. Ubrzo po povratku u Čenej, usledio je opet vojni poziv, ovoga puta na vežbu u Pančevu.

-Neprekidna velika zamaranja učinila su da se bolest jako pogorša, te vežbu nisam mogao izdržati do kraja- piše.

Nakon što je položio ispit na Višoj pedagoškoj školi u Zagrebu, Dušan odlazi, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Ubrzo po preuzimanju dužnosti, moraće na lekarske preglede.

-Nikada neću zaboraviti naš rastanak. Noć se već davno bila spustila, a mi nikad da se rastanemo. Dobro smo znali da ćemo se posle teško viđati jer je rumunska vojska svakog časa trebalo da preuzme vlast u Čeneju. Naslućivali smo, da će nas granica, možda, zauvek rastaviti. Trebalo je da ostanem kod svojih roditelja u Čeneju, a on da ode kod njegovih u Kikindu. Iako teško bolestan, pratio me je daleko- do Čekonićevog dvorca u Žombolju, koji je poprilično bio udaljen od železničke stanice. Govorila sam mu da je premoren i da me više ne prati, ali on je stalno odugovlačio. Kao da je predosećao da je to naš poslednji susret.

U to vreme, leka za tuberkulozu nije bilo. Pokušaji da ode na lečenje u Sloveniju i Hrvatsku bili su neuspešni. Odbili su ga iz Zagreba, Topolšice, Golnika, Sljemena. Poziv iz Šoštanja stigao je prekasno.

U četiri ujutru, 27. marta 1924, sa nepune 24 godine, Vasiljev je umro. Tužnu vest Milojki je telegramom javio Kosta Vasiljev, Dušanov otac.

Sahrani na Melinom groblju, nije prisustvovala. Nije imala pasoš kako bi doputovala u Kikindu.

SAVESTAN UČITELJ

Prema oceni koju je školski nadzornik dao krajem 1921/22. godine, Vasiljev je savestan učitelj sa pravilnim metodama rada. U školi je uspostavio primeren rad i disciplinu, sa učenicima je postigao odličan uspeh iz svih predmeta, jer je predavao racionalno, tako da su đaci primali znanje sa razumevanjem i voljom. Istaknut je i njegov revnostan rad u raznim granama narodnog prosvećivanja.

PANDUROVIĆ: POKOPANA NAJLEPŠA NADA MLADE KNJIŽEVNOSTI

Na skromnoj sahrani, nije bilo nikog iz književnog sveta. Sima Pandurović poslao je telegram ožalivši smrt mladog pesnika biranim rečima:

„Prvi dani novoga proleća odneli su nam najboljeg od najmlađih pesnika. Sa Dušanom Vasiljevim silaze u grob sve njegove lepe sposobnosti, ceo njegov snažan i originalan poetski talenat, jedno veliko i čisto srce napunjeno ljubavlju prema čovečanstvu, mnogo mladih i svetlih dana. Zastava njegovog oduševljenja za sve lepo i pravedno, savijena je i spuštena u zemlju. Ali je zajedno sa Dušanom Vasiljevim, pokopana i najlepša nada naše mlade književnosti.”