Уочи празника Цвети и осам дана пре Ускрса, православни верници обележавају Лазареву суботу, дан када је Исус васкрсао Лазара.
Лазар је био Христов савременик и пријатељ који је са сестрама Мартом и Маријом живео је у селу Витанији код Јерусалима. Када је Христ сазнао да је његов пријатељ тешко болестан, кренуо је у Јудеју, и то упркос томе што је знао и да се његови непријатељи спремају да га заробе и убију.
Међутим, стигао је четири дана после Лазареве смрти и затекао Марту и Марију у дубокој жалости. Затражио им је да га одведу пред пријатељев гроб, а у то време покојници су се остављали у пећинама и отворима у стенама чији улаз се затварао великим стенама. Када су стигли, рекао је да уклоне стену и позвао Лазара да изађе напоље. Обавијен белим платном, Лазар је изашао из пећине, а његово васкрснуће Исус је образложио речима: „Ако верујеш, видећеш славу Божју.”
На овај дан се у православним храмовима служи вечерње богослужење и у цркву се уноси млада, тек олистала врба. Пошто се освешта, свештеник гранчице дели народу. Затим се врши опход око цркве.
Обичај је да, на овај дан мајке свечано обуку децу и доведу их у цркву. Деци се купују звончићи везани на тробојку и стављају око врата, а венчићи на главу. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.
Поред врбе и звончића, још један важан елемент Врбице је свеже цвеће, јер обичаји налажу и да се оно данас набере, а потом остави да преноћи у води. Сутрадан, на Цвети, сви укућани треба да се умију том водом како би били здрави.
Лазарева субота или Врбица се слави са посном трпезом јер је у току Ускршњи пост. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.