Са трогодишњом ћеркицом Николином у наручију и уверењем да ће се врло брзо вратити свом огњишту, тада двадесетпетогодишња Жељка Поповић, пре 28 година отишла је из Доњег Лапца у Хрватској. Сада наша суграђанка била је део колоне избеглица који су своје куће и постојбину напустили у војно полицијској акцији „Олуја”. И данас јој је тешко да прича о догађајима од 4. и 5. августа 1995. године.
– Рат је почео 1991. године и, до 1995, ми смо се склањали док не прође најгоре, али смо се увек враћали кући. Никада нисмо веровали да ћемо напустити своје огњиште и да се нећемо вратити – истакла је Жељка Поповић.
И тај 5. август, пре 28 година, није наговештавао да ће се нешто страшно догодити. Као и сваког јутра, Жељка је са породицом попила кафу и завршавала послове по кући када им је комшија рекао да крену где год знају јер је пао Книн.
– У селу није било мушкараца, остале су жене са децом и старији. Моја ћерка тада је имала три године. У том страху нисте свесни онога шта радите. Узела сам моју Николину и почела сам да бежим. У центру села сели смо у трактор, али тог момента нико није знао куда да кренемо. Тада је неко рекао да пустимо стоку, што је био један од најтежих тренутака. Иако смо закључали куће, схватили смо да нам кључеви више неће требати – прича Жељка.
Уз пут су се, прича наша саговорница, формирале колоне. Пролазак кроз муслиманска села прошао је без инцидената, да би стигли до Босанског Петровца где је већ било јако пуно људи.
– Ту су нас бомбардовали хрватски авиони. Гинули су и деца и старији. Дошло до потпуног метежа и хаоса. И мој деда је преминуо у колони и успели смо да га сахранимо поред пута на Меденом пољу. То је један од најтежих тренутака које сам доживела. Мој деда, Раде Поповић, био је борац Шесте личке бригаде у Другом светском рату и сигурна сам да је преминуо од стреса, неверице и жалости – сећа се наша саговорница.
У Републици Српској избегличка колона је добила храну и одећу. После дугог и неизвесног путовања, Жељка је са ћерком Николином стигла у Београд. То јој је био други долазак у главни град, јер га је први пут посетила 1981. године када је била у Кући цвећа. Одатле је, 13. августа, дошла у Кикинду, где је једно време боравила у колективном смештају „Шумица”, а за наш град се одлучила јер је имала родбину овде.
– После више дана боравка у колективном центру полако сам почела да схватам да се више нећу вратити. Све до тада сам веровала да ћемо се вратити и то је, за мене, био најстрашнији тренутак. Сви нас у Кикинди добро прихватили и хвала им. Ипак, остаје жал за младошћу, детињством, пријатељима, родбином. Ако је ишта требало да понесем у том лудилу, то су фотографије. Од свега најтеже ми је што немам ниједну успомену на моју мајку, детињство, младост – закључује Жељка.
Сваке године у ово доба Жељка је тужна, скрхана и помешаних осећања, јер је, каже, на силу напустила свој дом и то не може свест да прихвати. У Хрватској јој живи отац, била је да га посети и осећања су јој подељена сваки пут када оде.
Осим тужних успомена које се буде сваког августа Жељка има разлога и да буде срећна јер јој се млађа ћерка, Неда, родила 1. августа.
Дан сећања на све страдале и прогнане Србе у војно-полицијској акцији „Олуја“ која је почела 4. августа 1995. године нападом на тадашњу Републику Српску Крајину, у току које је протерано 220 хиљада Срба, а скоро две хиљаде је убијено, обележава се сваке године од 2015. Међу злочинима који су се тада догодили је и бомбардовање, односно пуцање на колоне избеглих. Најпознатији је злочин на Петровачкој цести, 7. августа, када је авион хрватског ратног ваздухопловства, на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио десет особа, међу њима четворо деце.
