У Месној заједници Башаид комплет у току је сређивање унутрашњости Дома културе. Након што је замењена комплетна столарија на прозорима и вратима на прво спрату сада су на ред дошли подови. Просторије користе чланови Културно уметничког друштва и удружења грађана.
-Столарија није мењана од када је зграда изграђена пре више деценија. Била је дотрајала и било је време да се овај простор уреди с обзиром на то да га користе највише деца, чланови Културно уметничког друштва „Башаид“. У току је замена подова који су такође били у лошем стању. Поред ових радова простор је окречен и урађена је нова лед расвета. Средства за поменуте радове обезбедила је Месна заједница у договору са мештанима, а помоћ смо имали и од локалне самоуправе – сазнајемо од председника Савета МЗ Башаид Бојана Микалачког.
На спрату зграде урађен је и нови санитарни чвор. Башаид је једино место на територији града које организује вашар, сваке друге недеље у месецу.
-У недељу је био и последњи вашар у овој години. Вашар је значајан за наше село јер нам доводи велики број продаваца и купаца, не само из оближњих места него и из других делова Србије. Тиме промовишемо наше место и помажемо нашим произвођачима да стекну нове контакте и нове купце. У наредној години први вашар је у марту, уколико временски услови дозволе – додао је наш саговорник.
У плану је да се у наредном периоду уради комплетна реконструкција фасаде на згради Дома културе и замена дотрајале столарије и подова у приземљу.
-До краја месеца испред школе ћемо монтирати соларни пуњач за мобилне телефоне. Овај уређај добили смо захваљујући нашем мештанину Стеви Фелбабу који је за средства конкурисао и победио на интерном конкурсу НИС-а где је и запослен. На овај начин наши ђаци и мештани моћи ће да пуне своје мобилне телефоне и ван куће – казао је Бојан Микалачки.
А.Ђ.
Девојке пак лоше су ушле у викенд, поразом од Тикваре, 4:0, у Бачкој Паланци, али су потом у седмом колу поправиле утисак, победивши код куће Змајево, поменутим, максималним резултатом.
Осим ње, на шампионату на којем се окупило 16 најбољих, наступиле су још четири Кикинђанке: Љиљана Френц, Јелена Санто (обе заустављене у борби за одличје), Снежана Шибул и Наталија Кресоја.
Д. П. 
– Остао је жал, јер, пренели су ми из наше репрезентације, Нина се у Сарајеву борила као лавица, чак била технички боља од Туркиње, а пре тога савладала је Румунку и Кипранку у категорији у којој је било чак 36 боркиња из 13 држава – каже Тања Сили, Нинина клупска тренерица.
– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.
Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.
У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.
Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.
– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.
Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.
„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.