На крају „Совембра“, програма Туристичке организације посвећеног малим ушарама, у месецу када ове птице стижу у своје зимовалиште на тргу, креће „Сова-патрола“ основаца. Уз помоћ стручњака из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, обиђе се свако стабло и установи број јединки.
У првом бројању сова ове сезоне учествовао је и Јован Степанчев.
– Научио сам како треба неговати сове и да их не треба плашити. Треба да смо захвални што су у нашем граду – рекао је Јован.
Милица Весков додаје да су научили како треба заштитити сове и да јој се много свидела „Сова-патрола“.
– Јако ми је интересантно све – рекао је Мирослав Васиљевић. – Мислим да су сове лепе и да улепшавају град.
Феномен боравка ове дивље и заштићене врсте птица у Кикинди прати се већ две деценије, подсетила је Мирослава Наранчић, секретарка Секретаријата за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој Града.
– Наш трг је специфичан јер сове овде не проводе само зиму, него се и гнезде читаве године. Њихов број варира и ми ћемо то пратити све до краја фебруара. Трг је заштићен као зимовалиште сова утина, што значи да се води рачуна о томе да нема наглих звучних и светлосних ефеката у близини стабала на којима је број јединки највећи – истакла је Мирослава Наранчић и подсетила да је највише сова, чак 734 јединке, избројано 2009. године.
Ђацима у „Сова-патроли“ и ове године је у бројању помагао Милан Ружић, извршни директор Друштва за заштиту и проучавање птица Србије
– Радили смо са две групе, укупно је било око 50 ученика. Деца су лепо васпитана, одлично припремљена и врло мотивисана. Избројали смо 208 јединки, што је више него претходних година. Зима је врло блага и доста сова је распршено по граду, па очекујемо да ће њихов број да расте до јануара – рекао је Ружић и подсетио да сове помажу у пољопривреди јер уништавају глодаре. Такође је апеловао на пољопривреднике да воде рачуна о томе на који начин користе пестициде, посебно отрове за глодаре.
– Морамо и чувати дрвеће и садити дрвореде јер приноси опадају на голим ораницама и нема ни биодиверзитета, морамо да се уразумимо – истакао је Ружић. – Желим да похвалим град Кикинду који је, претходних година, пуно радио на проширењу програма садње шумских појасева и дрвореда уз путеве и дуж линија на њивама.
Само Друштво, такође, уз помоћ Компаније „Јафа“, у Кикинди поставља гнезда за сове, ветрушке и друге птице које се хране глодарима. До сада је постављено десет гнезда, а акција ће се наставити и наредних година.
С. В. О.
– Ова тема расветљена је први пут, ни на једном месту не налазимо на запис о задругама које су оставиле траг на пољу женског деловања и биле су пречица и пут у укључивање жена у јавни грађански живот. Помогле су великом броју људи и ово је омаж њиховим чланицама. Иако су у свом имену носиле националне одреднице и превасходно помагале својим сународницима, сарађивале су и са другим хуманитарним организацијама и заједно помагале сиромашним слојевима становништва, без обзира на националну припадност – објашњава Сивчев. – У књизи имамо документован рад Јеврејске женске задруге, Задруге „Хуманитас“ коју су чиниле Немице и Мађарице, Римокатоличког добротворног женског удружења.
Књига за базу има архивску грађу кикиндског Историјског архива и Архива Војводине, али највише информација пронађено је у штампи, рекао је рецензент, историчар Драгољуб Мандић, члан Матице српске и Омладинског одбора oве институције.
Књига је двојезична, али је превођењу претходила обрада грађе из Архива која је била у рукопису. Преводилац овог дела, Кристина Ембер, виши библиотекар у Народној библиотеци „Јован Поповић“, имала је захтеван посао у два смера.
– Архивска документа, писана архаичним језиком, прво је требало превести на српски, а затим, после договора да књига буде двојезична, поново на мађарски, али данашњи, књижевни језик – рекла је Кристина Ембер. – Најзанимљивија ми је била кореспонденција између власти и жена које су тражиле могућности да дођу до донација, која је била на веома високом нивоу у обраћању и ословљавању. Било ми је велико задовољство да се вратим у то време.
Рад женских задруга о којима је писао Сивчев, заустављен је 1946. године, одлуком тадашње власти. После овог дела, аутор најављује и књигу о српским женским добротворним задругама за које, каже, постоји обимна архивска основа. Издавач представљене књиге је Историјски архив у Кикинди.
