Sava Savin glumačku karijeru započeo kao srednjoškolac u rodnoj Srpskoj Crnji, a kao dvadesetogodišnjak, preseljenjem porodice u Kikindu, zakoračio u ovdašnje pozorište i u njemu igrao nekoliko decenija, i uporedno beležio sve što se dešavalo na ovdašnjoj pozorišnoj sceni

Bio je, s diplomom ekonomiste, uspešan u privredi, da bi potpunu radnu afirmaciju stekao kao čelnik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Sava Savin se, ipak, među sugrađanima prepoznaje pre svega kao – glumac. Ko ga pomene samo veli: Moca iz pozorišta.

Ostavio je neizbrisiv trag u ovdašnjoj kulturi. Bio je najdirektniji akter najviših umetničkih dometa ovdašnje teatarske scene, uporedo i – neumorni hroničar svega što se na njoj i oko nje decenijama dešavalo.

Zakoračio  je u devedeset drugo leto. Godine ga pritišću, ali samo  fizički. Glava bistra, misli sređene. Pamćenje besprekorno. Govori razložno, bez patetičnog prisećanja prošlih vremena. Naš Moca je bio i ostao postojana ličnost. Porodična kuća u centru grada, priznaje, previše mu  prostrana, jer se u nju slabo svraća.

– Ništa me ne boli – kaže. – Samo popuštaju oči, uši, noge. Teško se krećem. Pre tri godine preminula mi supruga Stojanka, moja Beba, moj životni oslonac. Ostao sam da se mučim. O meni brine naša kuma Zlata. Dobra duša. Zahvalan sam joj….

Savin životopis je sadržajan i zanimljiv. Mogla bi debela knjiga da se sroči, film da se snimi, scenario za pozorišnu predstavu da se napravi.

Fascinantna je ta njegova fanatična privrženost daskama koje život znače oplemenjena amaterskim zanosom. I sve bez dinara nadoknade. U Mocinoj umetničkoj karijeri podatak za divljenje. Imao je 47 uloga, najčešće glavnih, a pred publiku je izlazio čak 804 puta.

Naš sagovornik je, inače, zavoleo glumu još kao junoša u rodnoj Srpskoj Crnji. Dok je pohađao Ekonomsku školu u Zrenjaninu odigrao je tri predstave, u kojima je imao glavne role. Pamti te trenutke zanosa i sreće, kao da su od juče:

-Rado se setim tih prvih koraka pozorišnog života. Prvenac mi je bila predstava „Od kako je Banja Luka postala“ Rasima Filipovića. Druge dve „Dr“ i „Pokojnik“ Nušića. Kao i svako mlado biće zaljubljeno u pozorište, imao sam uzora. Bio je to Sava Lazarov,  moj razredni starešina iz srednje škole, doajen zrenjaninskog glumišta. Fantastičan glumac, ali i čovek koji pleni dobrotom, uzvišenim stavom i dobronamernom sugestijom. Svi smo maštali da jednog dana budemo kao on. Takvog mentora posle nisam sreo…

U Kikindu se junak naše priče, s ocem Mitom i majkom Milevom,  doselio kada mu je bilo nešto više od 20 godina. Razlog preseljenja je očev posao u vezi sa izgradnjom silosa. Pre toga upisao je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa ih ubrzo napustio – zbog predvojničke obuke, predmeta koji se svakog ponedeljka na prvim časovima obavezno slušao, a njemu bilo mrsko da rano ustaje i sluša njemu dosadnu materiju. Otišao je u vojsku, koju je služio u Zadru. S činom rezervnog oficira vratio se kući. Potom je vanredno završio započete studije. Kao diplomirani ekonomista  1958. godine zaposlio se u ovdašnjem PIK-u, obavljajući uglavnom rukovodeće poslove u administraciji. Među klaničarima je proveo 13 godina, a 1968. godine, kada je preduzeće počelo da propada, pa rukovođenje preuzela prinudna uprava, potražio je novo radno mesto.

– Odmah sam prešao u  lokalnu filijalu nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva – priseća se Sava sopstvene najvažnije radne etape, u kojoj je, nakon šefovanja u nekoliko resora, od 1978. do 1995. godine bio na najvažnijoj poziciji. – Kada sam postao direktor prestao sam da glumim, ali se našeg teatra nisam odrekao. Nastavio sam, s jednakim žarom i upornošću, da vodim 1958. godine započetu  evidenciju pozorišne kuće, iz  koje su posle iznikle tri moje knjige o njenom istorijatu.

DRAGOCENI PODACI

– Vođenje pozorišne evidencije je, zbilja, mukotrpan posao.  Imao sam personalne kartone ne samo glumaca i reditelja, nego i kompletnog  propratnog osoblja. Beležio sam ko je, šta i kada igrao, pisao šta se dešavalo tokom sezone i van nje, na koje se festivale putovalo, ko je kavu nagradu ostvario. Kad se sve sabere, vredelo je tog mog golemog truda – poručuje Sava Savin.

VAŽNA ULOGA

Pomenimo Savine glumačke početke u Kikindi. Čim se Sava doselio u Kikindu pohitao je u pozorište. Ubrzo mu je dodeljena glavna muška uloga u „Hasanaginici“.  Valjda, pretpostavlja,  zbog prodornog glasa i besprekorne dikcije. Priseća se ostalih u predstavi. Dušanka Vlajić igrala je Hasanaginicu, sultanija je bila Ljubica Stepanov, a tu su još bili Jelisaveta Šuković, Stanimir Dragović i Žarko Budovalčev.

PREDNOST AMATERIZMU

– Naše pozorište je, nakon 48 godina amaterskog delovanja, poprimilo status profesionalne kuće. Igrao sam, naravno, i dalje, bez honorara i bilo kakve novčane nadoknade. Kada bih morao da se opredelim za jednu od dve statusne varijante, prednost bih dao amaterizmu, bezrezervno. Zna se i zašto. Pozorište je u vreme amaterizma svakodnevno vrvelo od ljudi. Sem glumaca, reditelja i ostalog pozorišnog osoblja, u naše prostorije svraćali su ljubitelji teatra i kulture, prosvetari, školska omladina, čak i radnička klasa. Već na početku profesionalizma sve to pozitivno i lepo je za kratko vreme utihnulo. Dođe publika, odgleda predstavu i tiho, ne zastajući, nestane. Zaključujem da amateri žive da bi igrali, a profesionalci igraju da bi živeli – jasan je Sava Savin.

M. Ivetić