Рок музика на северу Баната још увек има доста присталица, бар судећи према оном што се средом увече може видети и чути у клубу „67”, некадашњем „Грмечу”. Група ентузијаста на челу са легендарним кикиндским бубњаром Војиславом Ђукићем, пружа прилику младим, али и већ афирмисаним бендовима да се попну на сцену у овом популарном бифеу у Србобранској улици.
– Почели смо с том праксом још 2015. године. Нас неколицина пријатеља које је везала љубав према музици, пожелели смо да овим рок свиркама, неком врстом модерног кабареа, џемујемо у клубу који држи породица Грбић и којима сам неизмерно захвалан што су препознали нашу племениту идеју, да тим неформалним свиркама пружимо шансу свима који имају или желе нешто да поруче музиком- наводи Ђукић.
-Направили смо велику бину у том бифеу и ево, већ пуну деценију, са изузетком времена короне, сваке среде увече, дајемо шансу свима којима недостаје сценско искуство да се охрабре за јавни наступ. Често се догоди да младе бендове менаџери упитају где сте досад јавно свирали и многи немају прави одговор. Зато је наша идеја да им ове свирке буду и као референца за даљу каријеру. Уједно излазак на сцену бифеа „67” је и услов да би неки бенд наступио и на традиционалном „Сувача демо фесту”, који у јулу организује наше истоимено удружење грађана.
Подсетимо, сцену у поменутом локалу су искусили многи овдашњи, али и гостујући бендови, како афирмисани, тако и они са мање искуства. Познато је да музичари нерадо позајмљују чак и бубњарске палице или трзалице за гитару, међутим, Војислав Ђукић наводи да се на џемовање средом може доћи и са рукама у џеповима. Ко год има неку музичку идеју – сваком излазе у сусрет, чак и кад нема властити инструмент.
ПОДРШКА САРАДНИКА И ПРИЈАТЕЉА
-Ту смо ми да свирачки или инструментално помогнемо. Музика је најлепша уметност, па смо тако и око ове идеје окупили људе различитих годишта, професија, па и идеолошких погледа. Без њихове подршке тешко да бисмо могли да реализујемо све ово и да истрајавамо већ пуну деценију, а међу највернијим сарадницима и пријатељима, сем поменуте породице Грбић, желим да захвалим и људима који својим радом чувају нашу рокенрол ватру да не згасне: Милану Срдићу, Зорану Панићу, Зорану Ђокићу, Милану Цветичанину, Станку Ђукићу. Бориславу Тоту, Небојши Ђукићу… ми смо сви волонтери, остварени у својим професијама, а уједињује нас безгранична љубав према музици.
– Интересантно је- указује овај музичар- да нам никад нико од комшија ниједном није приговарао за евентуалну буку из локала. Чак нам доносе и да се некад почастимо. Такође, желео бих да истакнем и помоћ кикиндских предузетничких и угоститељских радњи, које такође препознају нашу племениту идеју: „Гриндекс”, „Бела вила”, „Пицерија Конти”… Оно што нас посебно чини поносним је да се за ову деценију, колико трају наши џем сешнови, никада ниједан инцидент није десио.
ПРИПРЕМЕ ЗА СУВАЧА ДЕМО ФЕСТ
Ђукић наводи да интензивно теку припреме и за предстојећи „Сувача демо фест” који ће се одржати у јулу. Додаје како му је драго што је Туристичка организација Града Кикинде препознала ову манифестацију као значајну и што помаже овај фестивал који је, подсетимо, ревијалног карактера, и пре свега служи за промоцију младих бендова.
– Драго нам је што ћемо и ове године поново угостити и бечејски музички центар “Бубамара”, с којима већ годинама успешно сарађујемо, а с друге стране морам да изразим и жаљење што смо последња два фестивала кубурили са струјом и организовали их уз помоћ агрегата, јер нам надлежни нису одобрили коришћење електрике са оближње трафо станице.
Док чекамо девети Сувача демо фест, преостају нам џем-сешнови у бифеу „67” били то млади и неафирмисани бендови или рецимо прекаљени Ђукићев састав „Тхе фриендс”, тек, традиција џемовања средом се наставља. Подсетимо Војислав Ђукић је својевремено свирао и са сарајевском „Бомбај штампом”, а кад смо већ код тог града, Воја, најављујући ове редовне свирке у клубу „67” , као и надолазећи „Сувача демо фест”, радо цитира и Душка Трифуновића, песника који је описменио сарајевску рок сцену: „Пробуди се, нешто се дешава, кајаће се ко ово преспава”.
Н. Савић
