Zajedništvom, građenjem karaktera mladih rukometaša, iskrenim odnosom prema sebi, ali i drugima, uz preskromna sredstva, a s velikim pregorom i ljubavlju prema sportu, u Rukometnom klubu Jedinstvo, iz Bočara, pokazujemo i dokazujemo da se u svakom, pa i ovom vremenu, koje mnogi ocenjuju teškim, može bitisati, priča na početku razgovora Miroljub Maćoš (na gornjoj slici, stoji prvi zdesna), inače iz susednog Novog Miloševa, koji je godinama unatrag radio s najmlađima u rukometu, u Kikindi pa u Novom Bečeju. Sada je u Bočaru i zajedno s upravom kluba čuva ovaj sport u selu koje je ima rukometnu tradiciju.
Dakle, ko hoće, nađe način; ko neće, nađe izgovor.
– Upravo tako, a sve je započelo sponatno. Pre godinu i po dana ti moji mladi igrači, među kojima je bilo najviše Bočaraca, igrali su revijalnu utakmicu s veteranima Jedinstva i potom, reč po reč, predložiše nama veterani da se svi registrujemo za Jedinstvo, rekoše: „evo vam klub, držite treninge, igrajte”. Prvu ekipu činili su kadeti, a prvobitna ideja bila je samo da ti dečaci imaju gde da nastave svoj rukometni put. I tako je krenulo.
Momcima je trebalo vremena za prilagođavanje na seniorski rukomet.
– U početku smo i mi stariji bili s njima u ekipi da bismo im razbili tremu, ali ovoga proleća sve su sami izneli na plećima i zauzeli treće mesto u trećem vojvođanskom rangu, a petom u Srbiji, što je premašilo sva očekivanja i sada, posle reorganizacije, plasirali smo se u viši stepen – Drugu ligu Vojvodine.
Zanimljiv je podatak, gotovo polovina mlađih školaraca iz Bočara zapravo trenira minirukomet.
– Oko šezdesetoro dece, od prvog do četvrtog razreda, pohađa mesnu školu, a od njih u klubu je 20 dečaka i osam devojčica. Odigrali su šest turnira, a jedan smo i mi organizovali u Bočaru. Oni stariji, selekcija kadeta takmičila se s Kikindom, novobečejskim Jedinstvom, zrenjaninskom Gradnulicom, koja je zapravo imala igrače ugašenog Proletera i protiv svake od ovih ekipa zabeležili smo po pobedu. Proleter je pod imenom Gradnulice osvojio ligu, a, recimo, 15 razlike tukao je Banatski Karlovac. Nama rezultat nije bio u prvom planu, ali sigurno da gode sve ove činjenice.
Klub predvode predsednik UO Branislav Popović, predsednik Skupštine Janoš Tandi, potom Dragan Kubet i Milan Došen.
– Ambicije su realne, svake godine želimo da se „izgradimo”, ali pomalo. Pored rada i naptredovanja momaka u prvoj ekipi, predstojeće sezone prijavićemo i ekipu dečaka do 12 godina, a planiramo i učešća na velikim turnirima, kadeti će u avgustu na „Bijeljina kup”, jedno od najvećih takmičenja na Balkanu za pomenuti uzrast. Učestvovali smo i opet ćemo i na kapmu „Rastimo”, koji je kroz minule decenije iznedrio preko 400 reprezentativaca i kojem su svi naši pozanti treneri radili. Klub pomažu i meštani, Drago Škorić tako je darovao najmlađima sportske torbice – zaključuje Maćoš.
Za prvu ekipu Jedinstva igrali su proletos: Predrag Popović (kapiten), Mihajlo Ilić, Aleksandar Maluckov (golmani), Luka Tandi, Dimitrije Marković, Andrej Suvajdžić, Lazar Dajić, David Bjeljac, Milan Vidović, Dragan Medić, Milan Maluckov, Vuk Radaković, Miroslav i Mihajlo Grujić.
D. P./FOTO: Arhiva RK Jedinstvo Bočar
VRATILI OTPISANE KIKINĐANE
Koliko je svako sačuvano dete u sportu važno, ilustruje primer kojeg iznosi Maćoš.
– Kikinđane Suvajdžića i Markovića trenirao sam u MRK Kikinda još kada su imali 10 godina. U međuvremenu sam otišao u Novi Bečej, a kada su pomenuta dvojica postali takoreći otpisani i prekobrojni u MRK Kikinda poveo sam i njih sa sobom, a onda smo svi prešli u Bočar. Zajedno smo dokazali da su talentovani i da bi bila šteta da ih je rukometni sport izgubio. Mnogo su napredovali i tek će.
Ako prvotimci nisu ispunili očekivanja, u Borcu imaju razloga za optimizam, a reč je o mlađim kategorijama.
