Заједништвом, грађењем карактера младих рукометаша, искреним односом према себи, али и другима, уз прескромна средства, а с великим прегором и љубављу према спорту, у Рукометном клубу Јединство, из Бочара, показујемо и доказујемо да се у сваком, па и овом времену, које многи оцењују тешким, може битисати, прича на почетку разговора Мирољуб Маћош (на горњој слици, стоји први здесна), иначе из суседног Новог Милошева, који је годинама унатраг радио с најмлађима у рукомету, у Кикинди па у Новом Бечеју. Сада је у Бочару и заједно с управом клуба чува овај спорт у селу које је има рукометну традицију.
Дакле, ко хоће, нађе начин; ко неће, нађе изговор.
– Управо тако, а све је започело спонатно. Пре годину и по дана ти моји млади играчи, међу којима је било највише Бочараца, играли су ревијалну утакмицу с ветеранима Јединства и потом, реч по реч, предложише нама ветерани да се сви региструјемо за Јединство, рекоше: „ево вам клуб, држите тренинге, играјте”. Прву екипу чинили су кадети, а првобитна идеја била је само да ти дечаци имају где да наставе свој рукометни пут. И тако је кренуло.
Момцима је требало времена за прилагођавање на сениорски рукомет.
– У почетку смо и ми старији били с њима у екипи да бисмо им разбили трему, али овога пролећа све су сами изнели на плећима и заузели треће место у трећем војвођанском рангу, а петом у Србији, што је премашило сва очекивања и сада, после реорганизације, пласирали смо се у виши степен – Другу лигу Војводине.
Занимљив је податак, готово половина млађих школараца из Бочара заправо тренира минирукомет.
– Око шездесеторо деце, од првог до четвртог разреда, похађа месну школу, а од њих у клубу је 20 дечака и осам девојчица. Одиграли су шест турнира, а један смо и ми организовали у Бочару. Они старији, селекција кадета такмичила се с Кикиндом, новобечејским Јединством, зрењанинском Граднулицом, која је заправо имала играче угашеног Пролетера и против сваке од ових екипа забележили смо по победу. Пролетер је под именом Граднулице освојио лигу, а, рецимо, 15 разлике тукао је Банатски Карловац. Нама резултат није био у првом плану, али сигурно да годе све ове чињенице.
Клуб предводе председник УО Бранислав Поповић, председник Скупштине Јанош Танди, потом Драган Кубет и Милан Дошен.
– Амбиције су реалне, сваке године желимо да се „изградимо”, али помало. Поред рада и наптредовања момака у првој екипи, предстојеће сезоне пријавићемо и екипу дечака до 12 година, а планирамо и учешћа на великим турнирима, кадети ће у августу на „Бијељина куп”, једно од највећих такмичења на Балкану за поменути узраст. Учествовали смо и опет ћемо и на капму „Растимо”, који је кроз минуле деценије изнедрио преко 400 репрезентативаца и којем су сви наши позанти тренери радили. Клуб помажу и мештани, Драго Шкорић тако је даровао најмлађима спортске торбице – закључује Маћош.
За прву екипу Јединства играли су пролетос: Предраг Поповић (капитен), Михајло Илић, Александар Малуцков (голмани), Лука Танди, Димитрије Марковић, Андреј Сувајџић, Лазар Дајић, Давид Бјељац, Милан Видовић, Драган Медић, Милан Малуцков, Вук Радаковић, Мирослав и Михајло Грујић.
Д. П./ФОТО: Архива РК Јединство Бочар
ВРАТИЛИ ОТПИСАНЕ КИКИНЂАНЕ
Колико је свако сачувано дете у спорту важно, илуструје пример којег износи Маћош.
– Кикинђане Сувајџића и Марковића тренирао сам у МРК Кикинда још када су имали 10 година. У међувремену сам отишао у Нови Бечеј, а када су поменута двојица постали такорећи отписани и прекобројни у МРК Кикинда повео сам и њих са собом, а онда смо сви прешли у Бочар. Заједно смо доказали да су талентовани и да би била штета да их је рукометни спорт изгубио. Много су напредовали и тек ће.
Ако првотимци нису испунили очекивања, у Борцу имају разлога за оптимизам, а реч је о млађим категоријама.
