Sa samo 26 godina, višestruki državni prvak u džudou, trener i student master studija Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, Nemanja Milić dobitnik je nagrade Grada Kikinde u oblasti sporta. Iza medalja i titula stoji mladić izuzetne skromnosti, stabilnosti i jasne životne filozofije – čovek koji zna da pravi uspesi počinju od karaktera.
Iako dobitnik gradske nagrade, Nemanja nije govorio o sebi, već o trudu, procesu i ljudima oko sebe.
-Drago mi je što je neko prepoznao rad i trud koji ulažem u sport. Ova nagrada je kruna jedne naporne godine i snažna motivacija da nastavim dalje, i kao takmičar i kao trener – rekao je Nemanja.
Godina za njega je bila izuzetno zahtevna: povratak seniorske titule u klub, intenzivan rad sa mladima, ali i povreda koja ga je primorala da napravi pauzu u takmičarskom delu. Upravo zato ovu nagradu doživljava kao ličnu potvrdu uloženog rada, ali i kao podstrek za nove izazove.
Nemanjin put u džudou počeo je veoma rano – sa samo pet godina.
-To je bazičan sport koji razvija celo telo. Ali najvažniji je trener. U tom uzrastu on mora da bude i pedagog i animator, da deca zavole salu i prostor. Tako sam i ja zavoleo džudo – podelio je sa nama sagovornik.
Prve korake napravio je uz trenera Jelenu Krvopić, kroz igru i druženje, u uslovima koji su bili daleko skromniji nego danas.
-Ključnu ulogu u mom profesionalnom razvoju imao je brat Robert Biro. Sa samo petnaest godina morao sam da donesem odluku – rekreativno ili profesionalno bavljenje džudoom. Uz njegovu podršku odlučio sam da idem do kraja. Dupli treninzi, jutarnji rad sa kondicionim trenerom i večernji trening u klubu, brzo su dali rezultate. Sa samo 16 godina postao sam seniorski prvak države – izuzetan podvig u tako mladom uzrastu – prisetio se Nemanja.
Danas ima pet seniorskih titula i gotovo dvesta medalja, spakovanih u kutije jer više ne mogu da stanu na jedno postolje. Ali brojevi mu nisu najvažniji. Najdraža mu je upravo prva seniorska titula, za koju je mesecima analizirao stil protivnika, prilagođavao treninge i simulirao borbe.
-Četiri meseca sam se spremao samo za taj meč. Ta borba se pamti celog života – rekao je naš sagovornik.
Jednako mu je u sećanju ostao i poraz koji je doneo aplauz cele hale – kao mladi takmičar, protiv starijeg i fizički dominantnijeg protivnika, izgubio je meč, ali dobio poštovanje publike i prvu novčanu nagradu u karijeri.
-Nije svaki uspeh pobeda. Ponekad je uspeh boriti se do samog kraja i izgubiti dostojanstveno – istakao je Nemanja.
Iako je imao mogućnost da ostane u većim sredinama, Nemanja se vratio u rodnu Kikindu.
-Ovde sam napravio prve korake. Potičem iz skromne porodice koja me je naučila poštovanju. Želeo sam da vratim kikindsku školu džudoa na nivo koji je nekada imala – otkrio je sagovornik.
Danas radi sa više od stotinu dece. Ulaže u njihovu tehniku, snagu, kondiciju, ali još više u karakter.
-Moj cilj nije da svi budu šampioni, već da budu dobri ljudi kada odu u veće gradove na fakultet.
Njegov dan počinje i završava se u sali. Radi sa decom u školici, sa takmičarskim grupama, ali i kao personalni trener u „Sova Gym“ teretani.
Zbog povrede skočnog zgloba, predstoji mu period oporavka. A kada zglob ponovo ojača, vratiće se takmičenju u novoj kategoriji – do 66 kilograma.
-U međuvremenu, trenerski rad mi je fokus: kampovi, saradnja sa klubovima iz većih gradova i sistematski razvoj mladih talenata – kazao je on.
Kao i svaki sportista, sanja o velikim međunarodnim postoljima i Olimpijskim igrama. Ali njegove ambicije nisu samo lične. On gradi sistem, ljude i vrednosti. Za Kikindu, Nemanja nije samo šampion na tatamiju, već i šampion karaktera. A najveći uspesi, čini se, tek su pred njim.
T. D.
