Лепа Варош Архиве | Страница 4 од 6

Улице у Кикинди имали су Цар Лазар, Стаљин, бригадир Ристић…

Jelena Trifunović фебруар 26, 2023

Веровали или не, и друг Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин имао је своју улицу у Кикинди. Наравно, име великог вође совјетске политике није могла понети било која улица. По вољеном и хваљеном, а потом омраженом лидеру Комунистичке партије Совјетског Савеза звала се садашња Светосавска улица. Али на кратко. После чувеног Титовог историјског „не“ Совјетима, овдашњи властодржци су брже-боље улицу преименовали у 7. јула. Иначе, до 1918. године, једна од главних улица у граду звала се управо тако – Главна. Потом је преименована у Јелисаветину, да би у периоду између два рата носила име вође првог српског устанка и родоначелника династије Карађорђевића- Карађорђева.

Бројне називе променила је и улица Браће Татића. Звала се Старопоштанска, па Рузвелтова, потом улица Николе Пашића, па Едварда Кардеља.

Своју улицу у Кикинди имао је и чувени бригадир Ристић. Некадашња Ратарска улица, била је названа по чувеном команданту „Гвозденог пука“. Реч је о данашњој улици Цара Душана.

По средњевековном српском владару, кнезу Лазару Хребељановићу, познатијем у народу као Цар Лазар између два светска рата звала се данашња улица Иве Лоле Рибара. До 1918. носила је назив Гробљанска.
Такође у периоду од 1919. до почетка другог светског рата, своју улицу имао је и легендарни српски витез из средњег века, један од најистакнутијих епских јунака Милош Обилић. Улица је касније понела име по Генералу Нађу, учеснику Шпанског грађанског рата и народном хероју, али га је убрзо „сменио“ познати писац Стеван Сремац, по ком се она и данас зове.

Улицу у Кикинди имао је и последњи велики владар српског средњег века, деспот Ђурађ Бранковић. После ослобођења у Другом светском рату, српског деспота „сменио“ је народни херој Тоза Марковић.

По првом и последњем војводи Српског војводства и првом Србину који је од Наполеона добио Орден легије части Стевану Шупљикцу названа је 1919. године, дотадашња Жомбољска улица. Данас је то улица Браће Средојев.

Наставиће се

Кикиндске улице кроз време: Где је била Кнез Михаилова, улица Бана Јелачића, Вилсонова…

Jelena Trifunović фебруар 5, 2023

Прва бележења назива улица у Кикинди налазимо у мапама града из друге половине 19. века. Убележени су називи три улице -Nagy utcza (Велики сокак), Mokrini utcza (Мокринска улица) и Vasa utcza (Вашарска). Именовање већине улица уследило је 1898. године, након што је Кикинда добила статус града са уређеним сенатом.

Мењање назива улица зависило је од историјских околности, идеолошких прилика, политичких промена. Поједини називи су опстајали пркосећи турбулентним догађајима, док су други бесповратно одлазили у прошлост, неретко и без оправданих разлога.

Свима нам је прва асоцијација на помен Кнез Михаилове улице Београд и популарно шеталиште незаобилазно на туристичкој мапи главног града. Мање је познато да је и Кикинда имала улицу названу по кнезу Михајлу Обреновићу. То је данашња улица Милоша Великог, која се првобитно, све до 1918. године звала Вашарска. Од 1919. до 1941. носила је име Кнеза Михаила, да би после Другог светског рата била преименована. Прво је понела име 6. октобра, а потом је названа у част народног хероја и једног од твораца идеје радничког самоуправљања- Бориса Кидрича. Деведесетих година прошлог века, када многи називи, идеолошки неподобни, одлазе у прошлост, Кидрича „смењује“ Милош Велики.

Наш град је имао и улицу Бана Јелачића. Њен први назив био је Родина. Име генерала, грофа и хрватског бана, једне од најистакнутијих личности хрватске историје, ова улица понела је 1919. године, да би у социјалистичкој Југославији прво била названа по Александру Ранковићу, а потом по једном од виђенијих скојеваца и револуционару Николи Француском. То име носи и данас.

Називе је мењала и најлепша улица- Генерала Драпшина. До Првог светског рата звала се Старопоштанска и Српска. Између два рата носила је име америчког председника, добитника Нобелове награде за мир- Вилсонова, да би после Другог светског рата понела име народног хероја и учесника шпанског грађанског рата родом из Турије, генерала Петра Драпшина.

Наставиће се

Хазена, омиљени женски спорт у Великој Кикинди

Jelena Trifunović фебруар 1, 2023

Прва спортска игра којом су се бавиле и жене у Великој Кикинди појавила се 1923. године. Хазена је је била слична рукомету, а њена претеча била је игра још из старог Рима одакле су је Цезарове легије пренеле на север.

Хазена је нарочити процват доживела код словенских народа. После Првог светског рата, то је био омиљени женски спорт. У Кикинди је хазена настала међу првима у Војводини. Прву хазена екипу у нашем граду формирао је спортски клуб „Косово“, иако је настао доста касније од старијег кикиндског клуба „Србијa“. Јанош Орош је био председник секције, а Јoжеf Ригелмајер тренер.

У почетку је било веома тешко одржати довољан број спортисткиња у клубу јер су родитељи нерадо дозвољавали деци да се „разголићују“ у спортским дресовима. Још већи проблем је настајао када је требало повести девојке на неку утакмицу ван Кикинде. Било је неопходно много труда и вишедневно убеђивање да би се добио пристанак родитеља за путовање.

Публика је у почетку слабије прихватала нову игру која се испрва приказивала као предигра фудбалских утакмица. Тек касније, када је хазена узела маха у целој земљи и у нашем граду указала јој се велика пажња. Године 1924. у хазена секцији спортског клуба „Косово“ тренирало је 18 девојака узраста 16 и 17 година. Тренинзи су се обично одржавали на пољанама ван града, а утакмице су се играле на игралишту „Косова“ или „Србије“. Утакмице су убрзо прерасле у праве спортске атракције са 1.000 и више гледалаца. Хазенашице „Косова“ уврстиле су се у најбоље у Војводини.

Најзанимљивију утакмицу 1926. године одиграле су хазенашице Косова у Зрењанину. После веома оштре и огорчене борбе, домаћи Обилић је добио ову утакмицу резултатом 6:4. Зрењанински спортски извештач, поводом ове утакмице, пише: „Још никад нисам видео утакмицу која би се могла означити са мање фер него што је била ова. Узбуркане страсти кикиндских спортисткиња нису се стишале ни онда када су Обилићеве играчице изударане и са безбројним модрицама на лицу, леђима, рукама, остављале терен, бурно поздрављене од спортске публике која је искрено пљескала тој женској чети пуној пожртвовања«.

Квалитет хазене крајем 1928. године почео је приметно да опада. Неразумевање одговарајућих људи у самом друштву и све мање интересовање девојака за ову спортску игру довело је до прекида у раду секције, како у спортском друштву Косово, тако и у граду уопште.

Лепа варош: Кад је у Велику Кикинду стигао бицикл

Jelena Trifunović јануар 17, 2023

Први бицикл на улицама Велике Кикинде појавио се 1894. године. Када је видео колико је бициклизам постао популаран у Европи и Америци, трговац и мајстор механичар Криштоф Кремер је дошао на изузетну идеју. У новинама Nagy Kikinda 1897. године објавио је оглас и позвао, посебно даме, али и господу, да их научи, „за највише два сата“ како се вози бицикл.

У својој кући у Телеграфској улици број 117 (данас Доситејева 24) првог априла је отворио велодром, где је „ненаметљиво и практично давао лекције“ из вожње. Такође имао је и радионицу за поправку бицикала.

(Извор: Владислав Вујин „Кажипрстом“)

(ВИДЕО) Овако је некад било: Кикинда под снегом и у дебелом минусу

Jelena Trifunović јануар 13, 2023

Због благих зима и временских прилика више налик јесени, које нас прате већ годинама уназад, готово да смо и заборавили како изгледа Кикинда под снегом. Захваљујући колегама из дописништва Радио телевизије Србије у Кикинди, у прилици смо да се тога подсетимо. Пре тачно 20 година, 13. јануара 2003. године, како је забележио сниматељ Драго Јанковић, наш град био је окован снегом. Тога јутра измерено је чак 24 степена испод нуле.

Да су зиме знале још више да покажу зубе, сведочи податак да је 23. јануара 1963. године, у нашем граду било још хладније- чак 29,8 степени у минусу.

Колико су живели становници Великокикиндског дистрикта и да ли је успевала вакцинација деце

Igor Crnogorac јануар 3, 2023

Из пописа становништва може се закључити да су становници Великокикиндског дистрикта (1774-1876) били у великој мери дуговечни, уколико би успели да преживе период детињства. Порођај је увек био ризичан, а болести које су погађале малу децу односиле су велики број живота.

Средином 19. века сенатор Харитон Јовановић оштро је кажњавао оне родитеље који нису доводили своју децу на вакцинисање. У неколико наврата, на територији Дистрикта, било је великих епидемија колере и скорбута које су, у мањој мери, покосиле становништво јер су, углавном, јако брзо локализоване и истребљене.

Случајеви бављења надрилекарством нису заобишли ни Дистрикт, па је у изворима остало забележено неколико случајева, попут кажњавања Ромкиње Ане Марков из Мокрина 1781, јер се бавила надрилекарством и бацала враџбине.

(Извор: Тијана Рупчић, „Великокикиндски привилеговани дистрикт“, фото: Народни музеј Кикинда)

Спортски времеплов: „Велика Србија“ у Великој Кикинди

Jelena Trifunović јануар 3, 2023

Велики спортски и национални догађај у Великој Кикинди одиграо се 1913. године када је гостовао Спортски клуб „Велика Србија“. СК „Велика Србија“ настао је баш те године у Београду од отцепљеног дела руководства чувеног БСК-а.

У то време, великокикиндски фудбалски клуб НАК који се финансирао од чланарина и дотација угледних грађана, запао је у дугове који су износили 8.000 круна. На седници управе, одлучено је да учитељ Славко Радовић и секретар клуба Јефта Стојановић оду у Београд и позову, тада чувени тим „Велика Србија“. Након успелих преговора, утакмица је одиграна 20. августа.

Дочек Београђана био је величанствен. Цело градско представништво на челу са граначелником Луком Мајинским изашло је на станицу да дочека српске спортисте. Куће у граду биле су окићене ћилимима и цвећем, а музика је свирала маршеве. Са незапамћеним жаром и одушевљењем, свесни значаја ове утакмице, Кикинђани су успели да савладају далеко боље противнике. Великокикиндски клуб НАК победио је резултатом 3:1.

Посета у Великој Кикинди била је рекордна. Приход огроман за оно време- 15.000 круна, чиме се клуб спасао од готово сигурног краха. Увече у хотелу „Национал“ приређена је велика забава.

Овдашњи Срби су „својој браћи из прека“ на сваком кораку испољавали одушевљење, па се спортска манифестација на крају претворила у манифестацију народне идеје о слободи и уједињењу. Мађарске власти нерадо су гледале на такво испољавање национализма и покренуле су истрагу против српског дела управе, али је Лука Мајински успео да осујети кажњавање.

Те године у Кикинду долази Фрања Бошњак, одличан фудбалер који доноси за Кикинду невиђене трикове на утакмицама.

По избијању Првог светског рата, рад у клубу је замро, а ратни ровови и попришта заменили су спортске терене .

Славимо Дан града: Од блатњавог насеља до града са расветом, уређеном пијацом, дрворедима, омнибусом…

Jelena Trifunović децембар 28, 2022

У периоду када је проглашена за град са самосталним сенатом и магистратом 1892. године, Велика Кикинда имала је око 23.000 становника. Са широким и блатњавим улицама, више је личила на неуређено село, него на град.

У центру, покрај пијаце, између Курије и варошке кафане, често се задржавала велика бара са устајалом водом, а с јесени и пролећа, блато је било дубоко до колена. Тротоара и уређених прелаза на улицама готово да није ни било чак ни у центру. Да би се прешла улица, у кишним данима, простирала се кукурузовина или слама.

Иницијативом општинског начелника, касније првог градоначелника Велике Кикинде Ристе Телечког, 1891. године подигнут је зајам у висини од 100.000 форинти, захваљујући ком су калдрмисане главне улице, ископани нови артерски бунари, дограђена општинска кућа. Исте године 1891, почела је изградња нове једноспратне градске куће, која је завршена 1894. године.

Занимљив податак је да се први бицикл на улицама Кикинде појавио 1894. године, као ново превозно средство посебно погодно за равничарске крајеве. Саобраћајни прописи, међутим, нису постојали све до 1896.

Први градоначелник Кристифор Риста Телечки (1844-1914) био је адвокат, али је као политичар често био на важним функцијама. Такође, био је један од оснивача Народне привредне банке, посланик на Угарском сабору, основао је Црвени крст у Кикинди, био председник црквене општине.

Велике комуналне проблеме решавао је његов наследник на тој функцији Живко Богдан, адвокат и доктор права. Градоначелник Велике Кикинде био је од 1895. до 1910. године, када је Кикинда и попримила главна обележја уређеног града. Године 1896. изграђено је 23.420 м2 калдрме, уређена је пијаца, засађени дрвореди липа у главној улици, пошумљено вашариште, велика пажња је посвећена кишној канализацији и градњи прелаза, јендека, тротоара. Исте године индустријалац Бон је спровео струју у својој гостиони, али је био обавезан од стране власти да постави две сијалице и на пијаци.

На улицама Кикинде 1896. године појавио се омнибус. Уведена је прва линија јавне расвете од трга до парног млина. Избушено је осам артерских бунара по фртаљима. Већина улица добила је називе 1898, а годину дана касније саграђена је Сувача на углу Немањине и Моравске.

На прелазу из XIX у XX век граде се многи објекти грађанске и стилске архитектуре који данас чине препознатљиво градитељско наслеђе. Кикинда све више личи на град, а почетком XX века убраја се међу најбогатије градове Баната. Њена имовина процењена је на 5,8 милиона круна.

Занимљиве детаље из биографије два великокикиндска градоначелника бележи историчар Владислав Вујин у књизи „Кажи прстом- Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе“.

Хоровођа „Гусала” компоновао марш у част градоначелника

Толингеров наследник на месту хоровође „Гусала“, Чех Хранислав Хартл компоновао је за клавир „Марш Ристе Телечког“ у част великокикиндског градоначелника који је у јулу 1896. године од цара Фрање Јосифа одликован мађарским крунисаним златним крстом. Орден је Ристи Телечком уручио заменик жупана Торонталске жупаније др Лајош Делиманић, а после церемоније уприличен је банкет.
Иначе, како је забележила тадашња штампа, партитура је могла да се купи у школској згради, а приход је био намењен сиротињском фонду.

Живко од Иђоша

Један од најистакнутијих градоначелника у историји Кикинде Живко Богдан рођен је у Иђошу 1853. године. Као посланик Угарског сабора 1912.године, од цара Фрање Јосифа добио је племство и породични грб. Постао је Bogdan de Tiszahegyes Zsivko то јест Живко Богдан од Иђоша. Титулу је после његове смти носио његов син Иван, мађарски дипломата. Живко Богдан је умро 1913. у Будимпешти. Сахрањен је на Мелином гробљу.

Први лекар на овим просторима није био по вољи Кикинђанима и – морао је да оде

Igor Crnogorac децембар 24, 2022

У Великокикиндском дистрикту и уопште на овим просторима, први лекар био је хирург Криштоф Вебер који се није дуго задржао. Житељи су се жалили на њега јер није знао ниједан други језик осим немачког и да због тога болесници нису могли да добију правилна упутства о коришћењу лека. После њега, у Дистрикт стиже, такође хирург, Тобијас Хајн. Остало је забележено да је то било почетком 1776. године.

Међутим и са овим лекаром било је проблема – он се, у више наврата сукобљавао са краљевским комесаром Халом, мада није остало забележено шта је био повод сукоба. Крајем исте, 1776. године, доктор Хајн се жалио да има проблема са званичницима Магистрата Дистрикта јер му не дозвољавају да ради аутопсије, називајући то надрилекарством.

Уз то, није му било обезбеђено довољно хируршких инструмената, а непостојање болнице у Дистрикту додатно му је отежавало посао. Магистрат је на ову оптужбу одговорио да су аутопсије непотребне сем ако не избије епидемија неке болести, а да новца за болницу нема.

Питање изградње болнице почело је да се решава пола века после захтева доктора Хајна, године 1830, када је основан фонд за њену изградњу. Забележено је да су мештани Тобе, браћа барони Хенрик и Еудоxе Биллот, поклонили тадашњих 6.000 форинти за лечење сиромашних породица. Као знак захвалности за овај племенити чин, и данас, у холу Инфективног одељења, постоји мермерна плоча с њиховим именима.

По неким изворима, изградња првог дела кикиндске болнице започета је девет година по оснивању фонда. Други део болнице почео је да се гради 50 година касније, 1889. године, а као година званичног оснивања болнице у Кикинди бележи се 1891.

Здравствена заштита деце организује се 1929. године, оснивањем посебног диспанзера за децу.

(Извор: Тијана Рупчић, „Великокикиндски привилеговани дистрикт“, фото: Народни музеј Кикинда.)

Да ли знате где се налазио први биоскоп у Кикинди?

Jelena Trifunović децембар 18, 2022

Први биоскоп под називом „Уранија“ у Кикинди је отворен 1911. године. Налазио се у великој дворани Хотела „Ејлер“ у згради Михаила Бона. Власници су били браћа Илија и Петар Лисул, истакнута земљорадничка породица, који су у оштрој конкуренцији са још неколико заинтересованих, успели да добију дозволу од Градског већа. У истом објекту радио је и после Другог светског рата, све до деведесетих година прошлог века под називом „Раднички“.

Први филм за који је познато да је приказан био је руски „Ана Карењина“, прва екранизација познатог романа Лава Толстоја. Следећег викенда приказан је француски филм „Каин и Авељ“, а ускоро и аустроугарски „1848, борба за слободу“ -прво са мађарским, а у наредној пројекцији са српским титлом. Биоскоп „Уранија“ радио је све време током Првог светског рата, бележи историчар Срђан Сивчев у књизи „Биоскопски живот у Великој Кикинди 1905-1941″.

Само годину дана након отварања биоскопа „Уранија“ са радом је почео и други биоскоп у Кикинди. Звао се „Олимпија“. Зграда у којој је отворен 1912. године у улици Краља Александра (данашњој Краља Петра Првог) грађена је наменски, за потребе биоскопа. Зграду је пројектовао познати архитекта Милан Табаковић.

Први приказани филмови у „Олимпији“ били су француске производње: документарни „Рудници угља у Ленсу“ и кратке серијске комедије „Ромеов ривал“ и „Пали и Рајзен“. Првој пројекцији присуствовао је крем кикиндског друштва: адвокати, професори, судије, имућни пољопривредници. Штампа је забележила да је публика била задовољна, а слике „изузетно чисте, јасне и одличног квалитета“.

После свега неколико година, биоскоп „Олимпија“ је променио власничку структуру, а инвеститори су били удовица Ђорђа Петровића и Стеван (Иштван) Петровић са женом Јустином. У руке Артура Хеса, власника фабрике намештаја, зграда прелази 1935. године, да би после Другог светског рата 1946. године била конфискована. У њој је, све до 2005. године радио биоскоп „Звезда“.