Lepa Varoš Arhive | Stranica 3 od 6

LEPA VAROŠ: Počeci pozorišta u Velikoj Kikindi

Jelena Trifunović novembar 11, 2023

U Kikindi je, prema podacima iz 1825. godine živelo 12.344 stanovnika. Od toga je blizu 80 odsto bilo pravoslavnih Srba. To stanovništvo osećalo je potrebu da ima svoju kulturnu instituciju. Pripremi i izvođenju prvog pozorišnog komada kumovao je Joakim Vujić, otac srpskog teatra. Naime, 1834. godine na putovanju za Peštu, Vujić je došao u Kikindu i zadržao se jedno vreme kod svojih prijatelja, prote Vasilija Stojanovića i učitelja Arkadija Petrovića.

Pod uticajem i po nagovoru Joakima Vujića, kikindski studenti prava, Nika Petrović i Luka Lisulov, sakupili su družinu i počeli sa pripremama pozorišnog komada Jovana Sterije Popovića „Svetislav i Mileva“.

Avgusta 1834. grupa Kikinđana izvodi premijeru pozorišnog komada na srpskom jeziku u prostoriji kafane „Kod zlatnog pluga“. Izvođenje ovog dela obradovalo je Kikinđane, sala je bila prepuna, a gledaoci su srdačno pozdravili izvođače. Često je izvođenje predstave prekidano aplauzima i zahtevano ponavljanje pojedinih scena.

– Značaj izvođenja ovog Sterijinog dela nije samo u tome što je to u Kikindi bila prva pozorišna predstava na srpskom jeziku u izvođenju kikindskih diletanata, već je to bilo jedno od retkih izvođenja ovog dela u prvoj njegovoj verziji. Delo je štampano kao Sterijin prvenac 1827. godine u Pešti. Sve do 1834. dakle sedam godina nakon objavljivanja, drama se nije pojavljivala na sceni. Kikindska pozorišna družina ju je prva izvela. Posle Kikinđana, 1838. godine „Svetislava i Milevu“ igra leteće diletantsko pozorište iz Novog Sada, koje ovo delo izvodi 1840. i u Zagrebu i Bečeju, a iste godine igraju ga i učenici učiteljske škole u Somboru. U prvoj verziji ovaj Sterijin prvenac igran je svega 4 ili 5 puta i to uvek bez znanja i učešća autora. Tek 15 godina posle, nakon prelaska u Beograd, Sterija uočava nedostatak drame, prerađuje je, pa ovo delo, pored izvođenja u beogradskom Teatru na dumruku, doživljava veliki uspeh i u drugim pozorištima. Tako ga je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada stavilo na repertoar odmah po osnivanju (1861) a bilo je na repertoaru sve do 1884. godine. Ali Kikinđani konačnu verziju nikada nisu videli. Prva pozorišna družina nije ni sačekala drugu verziju ove drame, a i studenti prava, Petrović i Lisulov, otišli su na nastavak studija. Potonje družine za ovo delo nisu bile zainteresovane- navodi u knjizi „Pozorišni život kikindskih Srba”, autor Sava Savin.

Deceniju kasnije u Kikindi su se našla dva čoveka, ljubitelja kulture, i krenulo se u osnivanje pozorišne družine. Jedan je bio Nikola pl. Stojanović, kikindski senator, rodoljub, kulturni mecena, direktor kikindskih škola i osnivač srpske čitaonice, a drugi Ljubomir Jovanović, bivši sekretar kneza Mihajla Obrenovića, koji se, nakon svrgavanja kneza, doselio u Kikindu zajedno sa više državnih činovnika.

U jesen 1844, godine, pod uticajem Ljubomira Jovanovića, a pod pokroviteljstvom senatora Nikole pl. Stojanovića, osnovana je nova pozorišna družina nazvana Društvo ljubitelja umetnosti i srpske narodnosti. Društvo je radilo pod okriljem Srpske čitaonice, a Srpska pravoslavna crkvena opština odredila mu je godišnju pomoć od 600 forinti, s tim da su članovi društva obavezni da nedeljom i u dane crkvenih praznika poje u crkvi. Od magistrata nisu dobijali nikakvu novčanu pomoć, već su od vlasti dobili samo dvoranu u krčmi „Kod belog krsta“ koju je u zakup držao Filip Deker, a opština je o svom trošku dvoranu prilagodila za izvođenje pozorišnih predstava.

Početak rada društva bio je težak. U nedostatku novca, nije se lako dolazilo do potrebne opreme za pripremanje i prikazivanje predstava. Trebalo je obezbediti dekor, rekvizite, kostime. Građani Kikinde i okolnih mesta – ljubitelji pozorišta- otvorili su svoje stare ormane, dolove i šifonjere, te su družinu snabdevali potrebnim kostimima i rekvizitima. Problem su predstavljali i neuki i nevešti glumci- diletanti koji nisu mogli mnogo da nauče takođe neukog reditelja Sergija Birimca, po struci bogoslova i pravnika. Zato se rodila ideja da se angažuje reditelj profesionalac. U Beču je pronađen slobodan reditelj, poreklom iz Moravske, koji je angažovan da radi u društvu sa platom od 250 forinti. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj režiji počele su intenzivne pripreme pozorišnih komada. Za svega nekoliko meseci glumci, inače već talentovani, toliko su napredovali da su mogli stupiti i na veče, na glasu poznate pozornice, što se kasnije zaista i dešavalo, svedočili su savremenici.

– Društvo je sa prikazivanjem predstava počelo 1845. godine. Ulaz je bio besplatan, pa je dvorana uvek bila puna gledalaca. Pored činovinka, zanatlija, trgovaca, lekara, na predstave su dolazili i seljaci i spahije, a nije bio redak slučaj da dolaze i stanovnici okolnih mesta: Mokrina, Iđoša, Bašaida, pa čak i Crnje. Za svoj rad izvođači predstava- diletanti, bili su plaćeni po 100 forinti u srebru mesečno. Ljubomir Jovanović i Petar Protić bili su najistaknutiji glumci, a komponovali su i melodije za pojedine pozorišne komade.

Društvo je imalo i svoj orkestar koji je izvodenje predstava pratio u živo, jer je skoro svaka predstava bila sa pevanjem, ili je bar orkestar svirao pre početka predstave i u pauzama, a obično je po završetku bila održana igranka. Repertoar je bio šarolik. Igrali su se komadi: „Boj na kosovu“, „Hajduci“, „Gospodar i rob“, „Strelci“, „Kir Janja“, „Zidanje Ravanice“, „Zaljubljenici“, „Spomen Lukijanu Mušickom“ i dr. Neki od izvođača bili su Ljubomir Jovanović, Arkadije Stanković, Jelena Popović, Milka Putnik, Lazar Kirić, Olga Po- pović, Jelena Tapavica…- piše hroničar kikindskog pozorišta Sava Savin Moca.

U jesen 1846, društvo se nalazilo u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji, pa su počeli da naplaćuju ulaznice. Tada je interesovanje za predstave počelo naglo da opada. Predstava, Spomen Lukijanu Mišickom“ izvedena je pred vrlo malim brojem gledalaca, pa se prestalo sa daljim izvođenjem.

Uskoro je preminuo mecena društva Nikola pl. Stojanović, što je označilo početak raspada društva. Filip Deker od opštine je zahtevao da se prestane sa izvođenjem predstava u gostionici čiji je on bio zakupac i da se ona vrati u predašnje stanje. Sve ove okolnosti dovele su do toga da ova pozorišne družina prestane sa radom i da skoro celokupan ansambl ode iz Kikinde. S obzirom na uvežbanost glumaca i stečeno solidno iskustvo, nije im bilo teško da nadu utočište u nekim putujućim družinama pa čak i u stalnim pozorištima.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

(VIDEO) Lepa varoš: Kako je magija filmskog platna osvojila Kikinđane

Jelena Trifunović novembar 6, 2023

Jansenu Antalu, Jozefu Krumenaheru, kao ni Đuli Prajsu, nije pošlo za rukom da otvore prvi stalni bioskop u Velikoj Kikindi. Tadašnja gradska vlast nije im dala zeleno svetlo.

U oštroj konkurenciji, istaknuta zemljoradnička porodica Lisul uspela je da dobije dozvolu za rad i otvori prvi bioskop u gradu. „Uranije” je počela sa prikazivanjem filmova 1911. godine. Drugi stalni bioskop otvoren je već naredne godine. Ponude su prethodno stigle od Milana Tabakovića, građevinskog inženjera i arhitekte iz Arada i Molnar Karolja i Artura Revesa, proizvođača i trgovaca elektronskom opremom.

Kroz uzbudljiv istorijat bioskopskog života u Kikindi vodimo vas u ovoj emisiji „Lepe varoši”, u kojoj nam je sagovornik Srđan Sivčev, istoričar i autor dve knjige o bioskopima i filmskom životu u našem gradu.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ovako je bilo na prvim „Danima ludaje”: Pobednica od „svega” 99 kg, Raša Popov i Šaban Šaulić

Jelena Trifunović septembar 18, 2023

Ovo je fotografija sa prvih Dana ludaje održanih 17. i 18. oktobra 1986. godine.

Novu manifestaciju na Trgu je ispratio veliki broj Kikinđana, koje je pozdravio i duhovitim komentarima zabavio legendarni Raša Popov. Pored poznatog pesnika i novinara, program je vodio glumac Miroslav Žužić.

Tadašnje „učesnice” ne mogu da se porede sa današnjim džinovskim plodovima. To potvrđuju i rezultati prvog takmičenja. Pobedila je bundeva teška 99 kilograma. Uzgojio ju je Stevan Pozojević.

Drugo mesto pripalo je bundevi teškoj 86 kilograma, Stevana Mirkonja, poljoprivrednika iz Iđoša, a treće takođe „takmičarki” Stevana Pozojevića koja je težila „svega” 81 kg.

Od kurioziteta izdvajamo i to da je, u večernjim satima, u prepunom Motelu „Lovac”, gde su se gosti sladili specijalitetima od ludaje, nastupilo više izvođača, među kojima i Šaban Šaulić.

Najteža bundeva na drugim „Danima ludaje”

Zanimljivo je pomenuti i to da je već naredne godine, na drugim „Danima ludaje”, pobedu odnela dama. Studentkinja iz Kikinde, Jasmina Jakonić, uzgojila je bundevu tešku 92 kilograma.

– Prošle godine sam bila posmatrač, i to me je podstaklo da se uključim. Tata mi je nabavio seme domaćeg hibrida, a ja sam je zasejala i negovala. Ima tu i malih tajni, a one će to i ostati zbog konkurencije- prokomentarisala je pobednica koje kao nagradu dobila sedmodnevno zimovanje za dve osobe.

„Komunin” vremeplov: Najlepša devojka kikindskih plaža

Jelena Trifunović avgust 29, 2023

U prepunoj bašti Doma JNA, uz učešće poznatih imena estrade, tog avgusta 1969. godine za misicu je izabrana osamnaestogodišnja radnica „Trikotaže”

„Lepotica plaže” bio bi primereniji naziv izbora za mis u nekom primorskom mestu ili barem gradu na obali reke, ali davne 1969. godine, u „Komuni” nisu bili tog stava. Atraktivan događaj koji je organizovao list u saradnji sa Domom JNA, izazvao je veliku pažnju Kikinđana, a finalna priredba upriličena je na spektakularan način uz gostovanje poznatih estradnih imena. Ulaznice za ovaj događaj brzo su se prodale, a kako je zabeležila „Komuna”, bašta Doma JNA bila je prepuna. Pored deset finalistkinja koje su se pred publikom pojavile u haljinama i kostimima, u programu su učestvovala tadašnja zvučna imena: Boba Stefanović, pevač zabavne muzike, Ana Milosavljević (popularna interpretatorka grčkih i meksičkih pesama), Jasna Kočijašević (pobednica Festivala narodnih pesama Ilidža 69), Bora Drljača, pevač narodnih pesama i kvartet Danila Blagojevića.

Voditeljka programa bila je čuvena spikerka Radio televizije Beograd i jedno od najpopularnijih lica sa malih ekrana, Dušanka Kalanj. Da su se organizatori pobrinuli da program bude sadržajan i šarolik, svedoči i pisanje „Komune” koja kao gosta priredbe beleži i izvesnog Svetozara Sabljaka koji je nastupao pod umetničkim imenom Fatma. Predstavljen je kao iluzionista, jedan od najboljih amatera mađioničara. fakira i jogi-vežbača u Evropi.

Prvobitan plan organizatora bio je da na čelu žirija bude Miroslav Antić, ali je žiriranje poznatog pesnika, novinara i režisera, iz nekog razloga, ipak izostalo. Sedmočlani žiri kojim je predsedavao urednik novosadskog „Dnevnika” Miroslav Marićević, složno je najviše glasova dao osamnaestogodišnjoj radnici „Trikotaže”, Snežani Miškov, koja je ponosno ponela titulu „Lepotica plaže 1969”. Njene pratinje bile su Rozalija Abraham (19), građevinski tehničar i Radinka Dapkov (19), službenica. Najlepšim sugrađanka sledovale su vredne nagrade. Snežani put u Pariz, Rozaliji u Istanbul, a Radinki u Veneciju.

Odmah po završetku priredbe, najlepša devojka kikindskih plaža, izjavila je za „Komunu” da je iznenađena i presrećna , te da nije očekivala da će pobediti. Reporteru je otkrila da su drugarice insistirale da se prijavi za takmičenje. Snežana nije krila oduševljenje zbog nagradnog putovanja u „grad svetlosti”, ali je izrazila i zabrinutost.

– Neobično mi je drago, ali se plašim da neću dobiti slobodne dane i odobrenje od radne organizacije, jer sam već iskoristila svoj godišnji odmor- izjavila je Snežana, a prenela „Komuna”, uz redakcijske čestitke mladoj dami i nadu da će joj kolektiv ipak odobriti slobodne dane za nagradno putovanje.

„Komuna” je zabeležila i to da je, uprkos bogatom programu, deo sugrađana bio razočaran. Naime, izostao je dolazak omiljenog glumca i komičara Miodraga Petrovića Čkalje sa ekipom humorista. Kako su objasnili čitaocima, pregovori su vođeni sa beogradskom „Estradom”, ali se Čkalja nalazio na gostovanju na Jadranu, gde je ugovorom bio vezan do 1. septembra. Organizatori su bili zainteresovani i da dovedu jednu od najvećih jugoslovenskih diva toga doba, Oliveru Vučo. Međutim, popularna glumica i pevačica bila je zauzeta snimanjem filma u Švedskoj i gostovanjem u Parizu.

Na finalnoj priredbi, nastupili su još i Vlastimir Čekić Lale, novinar Radio Novog Sada, satiričar i humorista i manekenka Natalija Popović.

LEPA I SILVANA U DOMU JNA

Dom JNA bio je popularno mesto gde su gostovali brojni izvođači. Iste godine(1969), na radost ljubitelja narodnog melosa, ovde su nastupili Lepa Lukić, Silvana Armenulić, Ismet Krcić, Gvozden Radičević. Bilo je to, zaista, veče dobre pesme, muzike i aplauza- pisala je „Komuna” na čijeg je reportera, očigledno, najveći utisak ostavio Silvanin nastup, te je popularnu pevačicu opisao kao šarmantnu i koketnu.

LEPA VAROŠ otkriva kako je „Mikinica”dobila naziv: Mika i Tereza učili Kikinđane plesu

Jelena Trifunović jul 27, 2023

U nekadašnjoj zgradi „Mikinice”, plesnim koracima mlade su učili Mika Katarivas, Jevrejin koji je u Kikindu došao posle rata, i njegova supruga Tereza, prva žena-motociklista u gradu.

Najpoznatije mesto za zabavu decenijama u Kikindi bilo je u zgradi Mikinice, na uglu Mokrinske i ulice Vojvode Putnika, u nekadašnjoj zgradi Zanatlijske zadruge. Zgrada je poticala iz vremena Monarhije i zbog oronulosti je predstavljala opasnost, pa je osamdesetih godina srušena.

Tereza je bila rođena u kikindskoj porodici Fa 1893. godine. Njeni roditelji imali su četrnaestoro dece. Njena baka, Ludovika Kristijan, bila je komornica grofa Esterhazija u Beču. U vreme Marije Terezije, porodica je dobila pseću kožu koju su dobijali oni kojima je dodeljivana plemićka titula.

Suprug Tereze Fa, Mika, bio je učitelj igranja. Po njima je zgrada nazvana Mikinica. Mika Katarivas bio je jevrejskog porekla, a u Kikindu je stigao sa primorja. Imao je školu plesa u Šibeniku. Novine koje su izlazile u tom dalmatinskom gradu „Hrvatska riječ”, 1909. objavile su oglas da je otvorena škola plesa i lepog i modernog ponašanja u prostorijama „Hrvatskog sokola”. Katarivas je u Veliku Kikindu došao odmah posle rata.

U radu mu je pomagala supruga Tereza koja je bila prva žena- motociklista u Velikoj Kikindi. Njene nećake, Katalin Gera i Ana Zubanov, kasnije će se sećati svoje tetke kao žene sa kacigom, na motoru, koja je uživala i u jahanju. Imala je svog konja i velikog belog psa.

Kako su pričale sugrađanki, publicistkinji Marti Ištvan, u školi se prvo učio tango, a zatim fokstrot, foks, polka, rumba, pa engleski valcer, koji je bio najteži.

„Devojke su sedele sa jedne strane sale, a sa druge mladići. Učitelj plesa bi lupio dlanovima i time bi započinjao ples. Onom ko nije hteo da pleše bi zapovedio. Nije bilo lenstvovanja. Videlo bi se kome ne ide, ali moja tetka bi to veštim kombinacijama rešavala. Sparivala bi ih sa takvima koji su već dobro igrali. Kada bi dečak dobro igrao, onda bi ga spajala sa jednom „drvenastom” devojkom i suprotno. Bila je jako odlučna”, pričala je o Terezi Ana Zubanov.

Školu plesa pohađali su najviše srednjoškolci, bilo ih je i iz šegrtske škole, dok devojke iz paorskih porodica nisu išle na ples.

Miku Katarivasa, učitelja plesa, deportovali su 1941. godine. Njegovo ime nalazi se među žrtvama holokausta. Tereza je držala časove plesa i posle rata. Preminula je 1973. godine u Kikindi.

O njenom plesnom umeću svedoči i sledeća anegdota. Kako se svojevremeno prisetila njena nećaka Katalin, na venčanju njihove sestre, tetka Tereza imala je 80 godina, ali je tako igrala tvist da je svakog zadivila.

Crnjanski o Miki

Miku pominje Miloš Crnjanski o tekstu o prisajedinjenju, koji je objavljen u Politici 1923. godine.

„Pod zapaljenom svećom sa Ciganima, sav crven u licu sedi Mika Katarivas i peva srpske ubojne pesme. Srnao i Orjuna. Srpska nacionalna omladina. Mika Katarivas je viđen član tog „užasnog” društva. Ustvari to je vrlo dobar čovek, sa kudravom kosom, beogradsko jevrejče. Veliki radikal, desna ruka Joce Budišinog. Bivši tanc majstor, sada trgovac haljina u Kikindi. Došao je od nekud posle oslobođenja i zadržava se tu, dobri i veseli čovek.

Kaže: ja često idem u Beograd, poznajem sve. I Vujčića, i Ninčića i Srškića (ministre u Vladi Nikole Pašića). Stalno sam na putu i živim samo za partiju. Viđam ih često, ali se oni prave da me ne poznaju.

-Ej Srškiću, zar me ne poznaješ.A kad sam te učio valcer?

Rukama maše, očima žmirka i pijucka. Ovdašnji ga Jevreji mrze”- napisao je Crnjanski.

(Izvori. V. Vujin, M. Ištvan)

Listamo „Komunu” iz jula 1969: Počela izgradnja robne kuće i devetospratnice

Jelena Trifunović jul 21, 2023

Na kikindskoj štrafti u najužem centru grada, pre neki dan počeli su radovi na gradnji robne kuće. Ovaj veliki trgovinski objekat podiže preduzeće robnih kuća „Beograd”- objavila je „Komuna” u prvom julskoj broju daleke 1969. godine.

Kako je izvestio lokalni nedeljnik, povodom početka radova, priređena je svečanost kojoj je prisustvovalo više lokalnih društveno-političkih i javnih radnika i predstavnika privrednih preduzeća.

Bila je to 24. robna kuća „Beograd”, a dvanaesta van Beograda. Puštanje u rad bilo je predviđeno 1. jula 1970. godine.

„Robna kuća biće najlepša i najmodernija koju je preduzeće robnih kuća „Beograd” izgradilo u Vojvodini. Ukupna površina iznosiće 4.130 kvadratnih metara, od čega će se prodajni objekat rasprostirati na 2.330 kvadratnih metara. Biće opremljena najsavremenijom opremom i uređajima, a prodavaće se sve vrste robe. Predstavnik Robnih kuća je rekao da će se ovde zaposliti 130 srednjoškolaca, a otvaranjem robne kuće i lokalna industrija imaće mogućnost za širi plasman robe, naravno pod uslovom da je ona kvalitetna.

Simboličnim puštanjem u rad bagera, potpredsednik opštinske skupštine Slobodan Živić obeležio je početak radova koje je obavljalo preduzeće „Jedinstvo” iz Smederevske Palanke”, izvestila je „Komuna”.

Prvi soliter

Da je tog leta 1969. građevinska sezona u Kikindi bila dinamična, svedoči još jedan tekst objavljen u istom broju lista.

„Počela je gradnja devetospratnice, prvog kikindskog solitera- na uglu ulica Branka Radičevića i Vojvode Putnika. U prizemlju će se nalaziti lokali, a na spratovima stanovi i društvene prostorije”- kratko je zabeleženo uz fotografiju gradilišta.

Prvi automat za sladoled

Listajući staru „Komunu” vest koja nam je takođe privukla pažnju, a verujemo da će biti zanimljiva i vama, tiče se prvog automata za sladoled.

„Kao i mnogi veći gradovi, Kikinda je dobila prvi automat za ekspres sladoled i limunadu. Poslastičar Muharem Nuri kupio je ovaj aparat i postavio ga na uglu kod pijace, odmah ispred novootvorene poslovnice „Putnika”. Kikinđani su pozdravili ovaj potez snalažljivog poslastičara jer vrlo brzo mogu dobiti odličan sladoled i hladnu limunadu”- beleži reporter „Komune”.

Sa čitaocima je podelio i utisak da je ipak, mogla biti pronađena „prigodnija lokacija, jer mnogi sugrađani ne znaju za ekspres sladoled i limunadu”.

Dr Jovica Trkulja piše novu knjigu: U povesti srpskog fudbala nezaobilazno je ime Boška Bursaća

Dejan Panić mart 9, 2023

Dr Jovica Trkulja, naš Beograđanin, u penziji je od pre tri godine pa često boravi u svom zavičaju, Kikindi i Nakovu, a nizu knjiga o zaboravljenim Kikinđanima: prof. Mirku Kosiću (2014.), slikaru Radivoju Berbakovu (2015.), prof. Spasoju Grahovcu (2021.), uz feljtone u „Novim kikindskim novinama” o Milivoju Juginu (2019.) i slikaru Đuri Radloviću (2022.), od danas u pomenutom nedeljniku, pridodaje i feljton o Bošku Bursaću o kojem je i knjiga u pripremi.

Prva pomisao kada se spomene ime Nakovčanina Boška Bursaća, onima koji solidno poznaju istoriju jugoslovenskog fudbala, jeste da je on, još uvek, najbolji strelac svih vremena Fudbalskog kluba Rijeka (Hrvatska) te Vitesea (Holandija). Međutim, priča, koju će od zaborava zauvek otrgnuti i u koricama knjige sačuvati drugi Nakovčanin, dr Trkulja, naravno, mnogo je šira i slojevitija.

– U povesti srpskog fudbala nezaobilazno je ime Boška Bursaća. On je bio i ostao najpoznatiji Nakovčanin u bogatoj fudbalskoj istoriji ovog sela na severu Banata. Nema stanovnika Nakova koji ne poznaje Boška ili koji nije čuo za njegove uspehe u fudbalu. Nama starijima bio je i idol, sportista kome smo se divili, čovek stava i principa u koga smo verovali i poštovali ga – priča Trkulja – Posle kolonizacije 1945. godine i dolaska Krajišnika u Banat, Nakovčani su se teško privikavali pritisnuti brojnim frustracijama. U takvoj situaciji težili su da se dokažu i približe bogatim banatskim selima u kojima su po najvišim evropskim standardima obrađivali zemlju, gajili stoku, obavljali brojne zanate, bavili se sportom, kulturno-umetničkim radom i sl. Nama Nakovčanima to je omogućio fudbal, ponosni na talentovane momke, koji su doživljavani kao „novi vitezovi bez straha i mane”, a jedan od njih, među prvima i najvećima bio je Boško Bursać.

Kao igrač Bursać je krenuo s banatskih terena, iz nakovačkog Poleta, preko kikindskog Odreda i zrenjaninskog Proletera, stigavši do prestonica evropskog fudbala: Nemačke, Italije, Francuske… NK Rijeka pod stenama legendarne Kantride, bila mu je drugi dom, od 1964. do 1972. godine. Značajan trag ostavio je zatim i u NK Zagrebu (1972-1974.), a završio je ovenčan slavom u Viteseu u Holandiji od 1974. do 1980.

– Uz to, Boško je bio i talentovani slikar. Naslikao je galeriju slika na kojima dominiraju motivi iz njegovog zavičaja. Ponosili smo se njegovim izuzetnim fudbalskim talentom, vrhunskom tehnikom, borbenošću, ali izuzetnim kavalitetima sportiste i čoveka. Kao ubojiti i nepredvidivi centarfor bio je nerešiva enigma za odbrane protivničkih timova. Njihovi treneri i kapiteni stvarali su specijalne taktike da sačuvaju mrežu od Boška. O Boškovoj vernosti Nakovu i njegovom FK Polet najbolje govore podaci da je do kraja života ostao vezan za njih. U Nakovu je preuredio staru švapsku kuću i u njoj provodio sa porodicom nekoliko meseci godišnje, a mlade fudbalere Poleta pomagao je stručnim iskustvom i finansijski. Zato je knjiga o Bošku Bursaću izraz poštovanja i zahvalnosti za sve lepe trenutke, pobede i nezaboravne golove koje nam je priuštio.

Zapisi o Bošku Bursaću nastali su neplanirano, sticajem nekoliko okolnosti, napominje autor.

– Prvo, upustio sam se u ovaj posao zato što se, uprkos značajnim rezultatima koje je ostvario kao vrhunski fudbler i menadžer, o Bošku Bursaću malo zna. Boško je bio tema nekoliko stotina novinskih članaka, reportaža i intervjua u listovima i časopisima koji su izlazili na teritoriji ondašnje Jugoslavije i Holandije. O njemu su snimane i televizijske i radijske emisije, u Holandiji i dokumentarni film. Međutim, to su sve kraći članci, mahom prigodni tekstovi objavljeni u sportskim listvima koji su bili teško dostupni široj javnosti i koji su danas ili prekriveni naslagama prašine ili su uništeni. Oni su danas teško dostupni i ne sadrže građu neophodnu za sklapanje mozaika o Bošku Bursaću. Pod takvim okolnostima njegova ličnost i karijera ostali su prekriveni velom zaborava. Zato postoji potreba da se ta nepravda prema Bošku Bursaću ispravi.

Pre 15 godina na Trkuljin predlog ustanovljena je Godišnja nagrada Nakova, a tako se naš sagovornik podrobnije upoznao s biografijama, ličnostima i delom laureata.

– Tom prilikom posebno me je zainteresovala i impresionirala ličnost Boška Bursaća. Počeo sam da prikupljam građu, beležim svedočenja o njemu i njegovoj karijeri. I treće, Boško Bursać, pre tri godine u jeku korone 8. aprila 2020. godine, u svojoj kući u Holandiji preminuo je u 75. godini. Po njegovoj želji sahranjen je u Nakovu, na groblju gde su sahranjeni njegovi roditelji i najbliži rođaci. U uslovima pandemije obred je obavljen u uskom krugu porodice i najbližih prijatelja prvo u Holandiji, a potom i u Nakovu. Ipak, vest o njegovoj smrti prenelo je preko 50 elektronskih i štampanih medija u Srbiji, Hrvatskoj i Holandiji. Naslovi tih napisa bili su: Igrač van serije, Dragulj srpskog fudbala, Istinski fudbalski as, Nakovačka fudbalska ikona, Sportista od stava i principa i sl. Iz tih napisa mnogi su shvatili o kakvom izuzetnom fudbaleru i čoveku je reč.

Čitajući i gledajući te napise povodom smrti Boška Bursaća, shvatio sam da je neophodno da se o jednom od najvećih nakovačkih sportista svih vremena napiše knjiga dostojna njegovog imena i značaja za razvoj fudbala u Nakovu i Kikindi.

I na kraju, dr Jovica Trkulja poručuje:

– Hvala Bošku i svim njegovim saigračima i trenerima koji su nam doneli veličanstvenu fudbalsku igru, a ona je mnogim generacijama Nakovčana značila bezmalo sve i bila više od igre. Ona nam je u mračnim i smutnim vrmenima, u godinama posrtanja, bede i beznađa budila nadu da nisu porušeni svi mostovi ka normalnom, viteškom i civilizovanom svetu. Podario nam je iluziju da je skrajnuto Nakovo sa daleke „periferije periferije” – „Mali Pariz“, a njegov fudbalski klub Polet – popularna „Barcelona“.

Video-zapisi o Bošku Bursaću

Dostupni su na internetskim adresama:

https://www.youtbe.com/watch?v=qISF4YaPjM

https:/www.youtube.com/watch?v=T6NdfIcbmZw

Vitesse-suporters eren clubicoon Bosko Bursac

Afcheid van Bosko Bursac in beeld Vitesse

Beleška o Jovici Trkulji

Jovica Trkulja (Kikinda, 1952.) diplomirao je (1975.) , magistrirao (1980.) i doktorirao (1986.) na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu radio je od 1976. godine i biran je u sva univerzitetska zvanja za predmet Politički sistem. Bio je šef Katedre za javno pravo Pravnog fakulteta, predsednik Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Heretikus”.

FOTO: Arhiva dr Jovice Trkulje

Kikinda i Zrenjanin prugom povezani pre 140 godina: Svetozar Miletić tražio da trasa ide preko Bašaida i Melenaca

Jelena Trifunović februar 27, 2023

Osmog jula ove godine navršiće se tačno 140 godina od kako je puštena u saobraćaj pruga Veliki Bečkerek- Velika Kikinda. Splet okolnosti, političke prilike i poslovni interesi uticali su na to da Kikinda dobije železnicu čak 26 godina pre Zrenjanina.

Iste godine kada je puštena u saobraćaj pruga Velika Kikinda-Segedin-Temišvar- 1857. godine, odbijen je zahtev Velikog Bečkereka da se gradi pruga do Velike Kikinde. Da nije pravi trenutak za to, ocenilo je i tadašnje kikindsko poglavarstvo. Kako su obrazložili, nisu rešena svojinska pitanja i obeštećenja građanima za oduzeto zemljište za izgradnju pruge Segedin-Temišvar, stoga, nisu hteli da ulaze u nove materijalne poteškoće.

Borba da sedište Torontalske županije dobije železnicu nastavljena je. Godine 1872. narodni tribun Svetozar Miletić podneo je ugarskom ministru komunikacija Ferencu Desku interpolaciju u kojoj je zatražio odgovor kojom trasom će ići pruga. Dobio je informaciju da bi pruga išla najbližom vazdušnom linijom- od Velike Kikinde preko Novog Sela, Topole, Torde i Mihajlova. Uložio je prigovor na zahtev opštine Melenci i zatražio da trasa buduće pruge, ne ide kako je planirano, već zbog ekonomskih razloga, preko Melenaca i Bašaida.

„Pošto pri građenju željeznice nije jedino kratkoća pruge nego su i narodno-ekonomni, i trgovinski odnošaji merodavni i pošto je s te strane probitačnije da pruga ide pored Bašaida i Melenaca, koji poslednji imaju 9156 duša, a sa okolinom Elemirom, Kumanom i Tarašom 20.277 duša, i na 63.232 jutra proizvode 811.400 merova ili 662.205 centi razne rane, a sa daljom okolinom Turskim Bečejom i Vranjevom (34.700 duša) proizvodi na 115.267 jutara i 1.247.400 merova razne rane; tako da bi prihod transporta na toj samo 1600 hvati dužoj prugi daleko nadmašio diferenciju kamate od troška na tu liniju.

Miletić je još izneo:

„Varoš Melenci kao opština i mesto lekovitog kupatila nudi za izgradnju pruge besplatno zemljište, kao i za kolodvor ciglanu, i 3000 radnika za pomoć, zajedno sa Bašaidom“.

Miletićevo obrazloženje delimično je prihvaćeno. Bašaid za koji se zalagao, biće, ipak, zaobiđen.

Izgradnja trajala rekordnih 15 meseci

Dozvola za izgradnju pruge data je 1881. godine. Išla je trasom od Velike Kikinde, preko Crne Bare, Karlova, Beodre (Novog Miloševa), Turskog Bečeja, Novog Bečeja, Kumana, Melenaca preko Donjeg Elemira do Velikog Bečkereka.

Gradnja je odobrena Danijelu Erneu i mađarskoj državnoj banci. Pruga je bila mesnog karaktera, predviđena za brzine od 30 do 50 km na sat. Izradnja je počela u proleće 1882. godine. Više od decenije nakon što je velika ekonomska kriza dovela do kraha bečke berze i odložila povezivanje Županije sa ostatkom železničke mreže u Ugarskoj, torontalska štampa je oduševljeno javljala o pripremama za svečano otvaranje pruge.

Pruga je puštena u saobraćaj već 8. jula 1883. godine. Lokalna štampa u Velikom Bečkereku izvestila je o ovom događaju: „Danas je nakon dugih molbi, urgiranja, žrtava, konačno oko našeg grada zategnut gvozdeni pružni pojas… danas nismo izolovani, danas smo pozitivan deo Evrope. Naš život će sledstveno tome dobiti nov oblik,a naročito naša trgovina: ona će dobiti evropski potpis. Od nedelje smo atom na onom džinovskom telu koji se zove Evropa. Nastojmo da to i ostanemo i da vazda povećavamo taj atom“.

Na dan otvaranja, „pola Bečkereka se okupilo na železničkoj stanici”, kako bi dočekali voz iz Kikinde. Prijemna zgrada na stanici bila je okićena zastavama i transparentima dobrodošlice. Kada je u četiri sata popodne voz stigao, odjeknule su prangije, a muzika zasvirala Rakocijev marš. Među zvanicama su bili poslanik Velikog Bečkereka u ugarskom Saboru Pal Demko, koji je u velikoj meri bio zaslužan za izgradnju pruge, funkcioneri Županije, gradski oci..

Od 1894. do Pančeva

Jedanaest godina kasnije, pruga je produžena do Pančeva. Prvi voz u stanicu Pančevo-Varoš ušao je 9. aprila 1894. U vozu punom visokih zvanica, na čelu delegacije bio je mađarski ministar trgovine Bela fon Lukač.

Od pedesetih saobraćali šinobusi

Početkom tridesetih godina prošlog veka, pruga Velika Kikinda-Veliki Bečkerek-Pančevo pojačana je na brzinu od 60 kilometara na sat. Veza sa Beogradom usledila je tek nakon izgradnje Pančevačkog mosta 1935. godine.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, pojavljuju se dizel motorni vozovi poznatiji kao šinobusi koji su saobraćali ovom trasom sve do 2016. godine.

Ulice u Kikindi imali su Car Lazar, Staljin, brigadir Ristić…

Jelena Trifunović februar 26, 2023

Verovali ili ne, i drug Josif Visarionovič Džugašvili Staljin imao je svoju ulicu u Kikindi. Naravno, ime velikog vođe sovjetske politike nije mogla poneti bilo koja ulica. Po voljenom i hvaljenom, a potom omraženom lideru Komunističke partije Sovjetskog Saveza zvala se sadašnja Svetosavska ulica. Ali na kratko. Posle čuvenog Titovog istorijskog „ne“ Sovjetima, ovdašnji vlastodržci su brže-bolje ulicu preimenovali u 7. jula. Inače, do 1918. godine, jedna od glavnih ulica u gradu zvala se upravo tako – Glavna. Potom je preimenovana u Jelisavetinu, da bi u periodu između dva rata nosila ime vođe prvog srpskog ustanka i rodonačelnika dinastije Karađorđevića- Karađorđeva.

Brojne nazive promenila je i ulica Braće Tatića. Zvala se Staropoštanska, pa Ruzveltova, potom ulica Nikole Pašića, pa Edvarda Kardelja.

Svoju ulicu u Kikindi imao je i čuveni brigadir Ristić. Nekadašnja Ratarska ulica, bila je nazvana po čuvenom komandantu „Gvozdenog puka“. Reč je o današnjoj ulici Cara Dušana.

Po srednjevekovnom srpskom vladaru, knezu Lazaru Hrebeljanoviću, poznatijem u narodu kao Car Lazar između dva svetska rata zvala se današnja ulica Ive Lole Ribara. Do 1918. nosila je naziv Grobljanska.
Takođe u periodu od 1919. do početka drugog svetskog rata, svoju ulicu imao je i legendarni srpski vitez iz srednjeg veka, jedan od najistaknutijih epskih junaka Miloš Obilić. Ulica je kasnije ponela ime po Generalu Nađu, učesniku Španskog građanskog rata i narodnom heroju, ali ga je ubrzo „smenio“ poznati pisac Stevan Sremac, po kom se ona i danas zove.

Ulicu u Kikindi imao je i poslednji veliki vladar srpskog srednjeg veka, despot Đurađ Branković. Posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu, srpskog despota „smenio“ je narodni heroj Toza Marković.

Po prvom i poslednjem vojvodi Srpskog vojvodstva i prvom Srbinu koji je od Napoleona dobio Orden legije časti Stevanu Šupljikcu nazvana je 1919. godine, dotadašnja Žomboljska ulica. Danas je to ulica Braće Sredojev.

Nastaviće se

Kikindske ulice kroz vreme: Gde je bila Knez Mihailova, ulica Bana Jelačića, Vilsonova…

Jelena Trifunović februar 5, 2023

Prva beleženja naziva ulica u Kikindi nalazimo u mapama grada iz druge polovine 19. veka. Ubeleženi su nazivi tri ulice -Nagy utcza (Veliki sokak), Mokrini utcza (Mokrinska ulica) i Vasa utcza (Vašarska). Imenovanje većine ulica usledilo je 1898. godine, nakon što je Kikinda dobila status grada sa uređenim senatom.

Menjanje naziva ulica zavisilo je od istorijskih okolnosti, ideoloških prilika, političkih promena. Pojedini nazivi su opstajali prkoseći turbulentnim događajima, dok su drugi bespovratno odlazili u prošlost, neretko i bez opravdanih razloga.

Svima nam je prva asocijacija na pomen Knez Mihailove ulice Beograd i popularno šetalište nezaobilazno na turističkoj mapi glavnog grada. Manje je poznato da je i Kikinda imala ulicu nazvanu po knezu Mihajlu Obrenoviću. To je današnja ulica Miloša Velikog, koja se prvobitno, sve do 1918. godine zvala Vašarska. Od 1919. do 1941. nosila je ime Kneza Mihaila, da bi posle Drugog svetskog rata bila preimenovana. Prvo je ponela ime 6. oktobra, a potom je nazvana u čast narodnog heroja i jednog od tvoraca ideje radničkog samoupravljanja- Borisa Kidriča. Devedesetih godina prošlog veka, kada mnogi nazivi, ideološki nepodobni, odlaze u prošlost, Kidriča „smenjuje“ Miloš Veliki.

Naš grad je imao i ulicu Bana Jelačića. Njen prvi naziv bio je Rodina. Ime generala, grofa i hrvatskog bana, jedne od najistaknutijih ličnosti hrvatske istorije, ova ulica ponela je 1919. godine, da bi u socijalističkoj Jugoslaviji prvo bila nazvana po Aleksandru Rankoviću, a potom po jednom od viđenijih skojevaca i revolucionaru Nikoli Francuskom. To ime nosi i danas.

Nazive je menjala i najlepša ulica- Generala Drapšina. Do Prvog svetskog rata zvala se Staropoštanska i Srpska. Između dva rata nosila je ime američkog predsednika, dobitnika Nobelove nagrade za mir- Vilsonova, da bi posle Drugog svetskog rata ponela ime narodnog heroja i učesnika španskog građanskog rata rodom iz Turije, generala Petra Drapšina.