Лепа Варош Архиве | Страница 3 од 6

„Лепа варош“: Легенда дивљег запада Буфало Бил јахао је Великом Кикиндом

Jelena Trifunović новембар 17, 2023

Мало шта је могло да надмаши незапамћени спектакл који је право са Дивљег запада стигао у Велику Кикинду тог лета 1906. године. Вилијем Фредерик Коди (1846-1917), познатији као Буфало Бил био је јахач „Пони Експреса“, плаћени борац против Индијанаца, трапер, ловац на бизоне, официр, као и позоришни глумац који је 1882. основао надалеко чувени циркус „Буфало Билов Дивљи запад”. Постао је прва звезда вестерна, касније и јунак романа и филмова.

Циркус је ишао на турнеје по Сједињеним Државама и по земљама Европе. У току друге европске турнеје Буфало Бил је наступао у Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Панчеву и Вршцу.

Циркус легендарног Буфало Била посетио је 5. јула 1906. године Велику Кикинду. Догађај су великим рекламама најавиле све новине које су тада излазиле. Американци су радили одличну рекламну кампању у сваком граду пре гостовања. Четрдесет и пет људи се искључиво бавило промоцијом. Амерички „Билборд“, који је своје читаоце редовно обавештавао о догађајима са турнеје „Дивљег запада“, писао је да је догађај најављен на четири језика – српском, мађарском, немачком и румунском, а да је због близине границе са Србијом, публика долазила и из Београда.

У место гостовања долазили су аутомобилима неколико дана раније, лепили су плакате у граду и околним селима, делили брошуре грађанима, а најсрећнији су добијали и бесплатне улазнице. Радили су и кампању „од врата до врата“.

Циркус „Буфало Билов Дивљи запад“ у једном месту је обично гостовао један дан и давао две представе. Тако је било и у Великој Кикинди која је тог 5. јула 1906. године била део великог света.

Трупа од скоро 500 људи и 200 животиња (углавном коња) путовала је возом, ноћу. У Кикинду су стигли из Сегедина у пола четири ујутро. Одмах су, уз присуство знатижељних варошана, на Вашаришту брзо и вешто монтирали огромну циркуску шатру која је примала чак 7.500 посетилаца и већ у два поподне је могла да почне прва представа, бележи у својој књизи „Кажи прстом“ историчар Владислав Вујин.

Најјефтинија улазница је коштала 2 круне (место у ложи је било 8 круна), а за 50 филера, ко је желео, могао је да прошета кампом и види жонглере, кловнове, коње…

Највише пажње привлачило је „100 Индијанаца из Северне Америке“. Били су ту и Мексиканци и амерички каубоји, Арапи и Козаци. У Садашњости је тачка „Најдрскији светски јахачи“ описана да су били „под личном управом пуковника Кодија, ненадмашивог у пуцању на своме, у галопу ланцирајућем коњу“. Према новинама Nagy Kikinda, „Дивљи запад“ је више био етнографска, него циркуска представа. Како је писало у реклами у Садашњости, била је то „највећа поучна изложба на свету“.

Путујућа трупа која одузима дах

Циркус Буфало Била побрао је голему популарност, као и зараду окупивши око себе екипу која одузима дах. Био је ту чувени Бик Који Седи – поглавица од кога је и америчка коњица зазирала, ,„Дивљи Бил“ Хикок и Каламити Џејн. Ени Оукли је из своје „винчестерке“ стрељала карте бачене у вис и преполовљавала томпусе у зубима свог супруга Френка Е. Батлера. Кога је тачно све од ових легендарних јунака Дивљег запада, публика у Великој Кикинди гледала, нажалост, није остало забележено.

Познато је да су Монголи, Грузијци, Козаци и Аргентински гаучо каубоји, сви одреда били део спектакуларне дружине. Ипак, и поред таквих спретних ратника са свих страна света, главна тачка представе били су Индијанци, који би обично глумили напад на досељенике.

Како је остало забележено, турнеја је била уносна, али истовремено и јако напорна. Углавном због језичке баријере као и због политичких предрасуда и сувог врућег лета. Циркус који је путовао у 49 вагона, после Мађарске и Аустрије, продужио је за Немачку, Белгију и Пољску.

Пламтеле ватре, севале стреле

У спектакуларној представи приказано је како Индијанци нападају караван досељеника. Коњи су јуришали, стреле летеле на све стране, ватра је осветљавала арену. Изгледало је као да цео циркус гори. На другој страни Козаци су приказивали своје коњаничке вештине, на трећој су каубоји баратали ласом, на четвртој разбојници су нападали поштанску кочију. Биле су ту и представе са слоновима, лавовима, мајмунима, медведима, док су четири оркестра стално свирала.

Све се то одвијало истовремено. Буфало Бил, који је тада имао 60 година, дугу белу браду и косу, у каубојском оделу и са два револвера, дозвао би два гледаоца из публике. Они су бацали јаја у вис, а он их је непогрешиво погађао из пиштоља. На крају представе „изашла је група од 30 пајаца који су почели да се ваљају и изводе веселе бравуре“.

У време када су градови у овом делу Европе били још под светлима фењера, циркус је имао свој генератор који прави струју што је такође изазвало велику пажњу.

На крају представе – од прашине и барутног дима, није било гледаоца који није био умазан и испрљан, али нико се није жалио. Раскошне циркуске представе мамиле су људе из свих друштвених слојева, од пословног света и утицајних грађана из политичког живота, сналажљивих предузетника, разних занатлија, знатижељних радника и сељака, као и шпекуланата и џепароша.

После Кикинде, Бечкерек

Мада, према каснијим извештајима у локалним новинама нису била попуњена сва места, Кикинђани су били задовољни и срећни што су видели великог Буфало Била. Поготово су били срећни локални угоститељи који су, тог врелог 5. јула, добро зарадили и продали огромне количине пива и клакера. Новинари су објавили да су били задовољни и џепароши који су искористили гужву.

Већ у поноћ „Буфало Билов Дивљи запад “ се спаковао и возом кренуо даље. Како је која група завршавала програм, експресно се паковала, товарила коње, пунила приколице, па је циркус одмах по завршетку кретао даље на турнеју, што је представљало чудо од организације. После Кикинде, Буфало Бил је „јахао“ у Бечкереку.

Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ЛЕПА ВАРОШ: Кад је банатском равницом зазвиждао први воз

Jelena Trifunović новембар 17, 2023

Кикинђани су први воз дочекали пре 166 година, чак 27 година пре Београђана. Пруга Сегедин- Велика Кикинда- Темишвар била је прва на југоистоку Европе

Тог новембра 1857. године банатска варош са око 15.000 становника нашла се на европском колосеку. Звиждук парне локомотиве први пут се зачуо у недељу 15. новембра у 15 сати и то на новоиграђеном „гвозденом путу“ који је Велику Кикинду повезао са Сегедином и Темишваром. У окићеној и недовршеној станичној згради врвело је од јутарњих сати. Долазак првог воза пропраћен је свечано и са великим узбуђењем. Окупио је тадашње градске и диштриктске званичнике и гомилу радозналог света- господу, занатлије, сељаке, ђаке. Сви они дошли су да се својим очима увере у ново чудо технике.

Пруга Сегедин-Велика Кикинда-Темишвар била је део 700 километара дуге магистрале која је повезивала европске центре: Беч,Братиславу, Будимпешту, све до Базијаша, елитне бање и луке на Дунаву.

Вест о доласку првог воза, данима су прашњавим, кикиндским сокацима јављали добошари. Међутим, поред одушевљења, изградња пруге наишла је и на бројне примедбе и негодовања- дим из локомотиве је отрован, варнице могу запалити тршчане кровове и жито, звук локомотиве плаши стоку…

Мештани којима је земљиште одузето ради изградње пруге били су незадовољни обештећењем. Чињеница је, међутим, да је пруга овом делу Баната донела привредни бум. Пет година после њеног пуштања у саобраћај, у Кикинди је са радом почео први парни млин, убрзо потом и цигларска индустрија.

Железничка станица у Кикинди грађена је од 1854. до 1857. године, по пројекту Франца Долетска. Пругу су пројектовали Матијас Сето и Јозеф Колер. Главни пројекат урадило је француско предузеће „Ернест Ганини“. Грађена је по стандардима за пруге првог ранга.

Пругом ће касније саобраћати многи чувени возови: „Остенд експрес“, „Келети експрес“, „Балкан експрес“, као и „Оријент експрес”, синоним за луксузно путовање.

Исте године када је пуштена у саобраћај пруга Велика Кикинда-Сегедин-Темишвар- 1857. године, одбијен је захтев Великог Бечкерека да се гради пруга до Велике Кикинде. Да није прави тренутак за то, оценило је и тадашње кикиндско поглаварство. Како су образложили, нису решена својинска питања и обештећења грађанима за одузето земљиште за изградњу пруге Сегедин-Темишвар, стога, нису хтели да улазе у нове материјалне потешкоће.

Сплет околности, политичке прилике и пословни интереси утицали су на то да Кикинда добије железницу чак 26 година пре Зрењанина.

Тек 27 година након пуштања у саобраћај железничке трасе Сегедин- Велика Кикинда- Темишвар, изграђена је пруга Београд-Ниш.

И ФРАНЦ ЈОЗЕФ И ТИТО

Историја бележи и то да је управо овом пругом 1869. године цар Франц Јозеф стигао у посету Кикинди. Путовао је на отварање Суецког канала. Истом пругом у наш град, плавим возом, допутовао је Јосип Броз Тито. Било је то 1956. године, приликом Титовог повратка из посета Совјетском Савезу и Румунији. На железничкој станици дочекало га је више десетина хиљада грађана.

Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ЛЕПА ВАРОШ: Почеци позоришта у Великој Кикинди

Jelena Trifunović новембар 11, 2023

У Кикинди је, према подацима из 1825. године живело 12.344 становника. Од тога је близу 80 одсто било православних Срба. То становништво осећало је потребу да има своју културну институцију. Припреми и извођењу првог позоришног комада кумовао је Јоаким Вујић, отац српског театра. Наиме, 1834. године на путовању за Пешту, Вујић је дошао у Кикинду и задржао се једно време код својих пријатеља, проте Василија Стојановића и учитеља Аркадија Петровића.

Под утицајем и по наговору Јоакима Вујића, кикиндски студенти права, Ника Петровић и Лука Лисулов, сакупили су дружину и почели са припремама позоришног комада Јована Стерије Поповића „Светислав и Милева“.

Августа 1834. група Кикинђана изводи премијеру позоришног комада на српском језику у просторији кафане „Код златног плуга“. Извођење овог дела обрадовало је Кикинђане, сала је била препуна, а гледаоци су срдачно поздравили извођаче. Често је извођење представе прекидано аплаузима и захтевано понављање појединих сцена.

– Значај извођења овог Стеријиног дела није само у томе што је то у Кикинди била прва позоришна представа на српском језику у извођењу кикиндских дилетаната, већ је то било једно од ретких извођења овог дела у првој његовој верзији. Дело је штампано као Стеријин првенац 1827. године у Пешти. Све до 1834. дакле седам година након објављивања, драма се није појављивала на сцени. Кикиндска позоришна дружина ју је прва извела. После Кикинђана, 1838. године „Светислава и Милеву“ игра летеће дилетантско позориште из Новог Сада, које ово дело изводи 1840. и у Загребу и Бечеју, а исте године играју га и ученици учитељске школе у Сомбору. У првој верзији овај Стеријин првенац игран је свега 4 или 5 пута и то увек без знања и учешћа аутора. Тек 15 година после, након преласка у Београд, Стерија уочава недостатак драме, прерађује је, па ово дело, поред извођења у београдском Театру на думруку, доживљава велики успех и у другим позориштима. Тако га је Српско народно позориште из Новог Сада ставило на репертоар одмах по оснивању (1861) а било је на репертоару све до 1884. године. Али Кикинђани коначну верзију никада нису видели. Прва позоришна дружина није ни сачекала другу верзију ове драме, а и студенти права, Петровић и Лисулов, отишли су на наставак студија. Потоње дружине за ово дело нису биле заинтересоване- наводи у књизи „Позоришни живот кикиндских Срба”, аутор Сава Савин.

Деценију касније у Кикинди су се нашла два човека, љубитеља културе, и кренуло се у оснивање позоришне дружине. Један је био Никола пл. Стојановић, кикиндски сенатор, родољуб, културни мецена, директор кикиндских школа и оснивач српске читаонице, а други Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михајла Обреновића, који се, након свргавања кнеза, доселио у Кикинду заједно са више државних чиновника.

У јесен 1844, године, под утицајем Љубомира Јовановића, а под покровитељством сенатора Николе пл. Стојановића, основана је нова позоришна дружина названа Друштво љубитеља уметности и српске народности. Друштво је радило под окриљем Српске читаонице, а Српска православна црквена општина одредила му је годишњу помоћ од 600 форинти, с тим да су чланови друштва обавезни да недељом и у дане црквених празника поје у цркви. Од магистрата нису добијали никакву новчану помоћ, већ су од власти добили само дворану у крчми „Код белог крста“ коју је у закуп држао Филип Декер, а општина је о свом трошку дворану прилагодила за извођење позоришних представа.

Почетак рада друштва био је тежак. У недостатку новца, није се лако долазило до потребне опреме за припремање и приказивање представа. Требало је обезбедити декор, реквизите, костиме. Грађани Кикинде и околних места – љубитељи позоришта- отворили су своје старе ормане, долове и шифоњере, те су дружину снабдевали потребним костимима и реквизитима. Проблем су представљали и неуки и невешти глумци- дилетанти који нису могли много да науче такође неуког редитеља Сергија Биримца, по струци богослова и правника. Зато се родила идеја да се ангажује редитељ професионалац. У Бечу је пронађен слободан редитељ, пореклом из Моравске, који је ангажован да ради у друштву са платом од 250 форинти. Под његовим надзором и у његовој режији почеле су интензивне припреме позоришних комада. За свега неколико месеци глумци, иначе већ талентовани, толико су напредовали да су могли ступити и на вече, на гласу познате позорнице, што се касније заиста и дешавало, сведочили су савременици.

– Друштво је са приказивањем представа почело 1845. године. Улаз је био бесплатан, па је дворана увек била пуна гледалаца. Поред чиновинка, занатлија, трговаца, лекара, на представе су долазили и сељаци и спахије, а није био редак случај да долазе и становници околних места: Мокрина, Иђоша, Башаида, па чак и Црње. За свој рад извођачи представа- дилетанти, били су плаћени по 100 форинти у сребру месечно. Љубомир Јовановић и Петар Протић били су најистакнутији глумци, а компоновали су и мелодије за поједине позоришне комаде.

Друштво је имало и свој оркестар који је изводење представа пратио у живо, јер је скоро свака представа била са певањем, или је бар оркестар свирао пре почетка представе и у паузама, а обично је по завршетку била одржана игранка. Репертоар је био шаролик. Играли су се комади: „Бој на косову“, „Хајдуци“, „Господар и роб“, „Стрелци“, „Кир Јања“, „Зидање Раванице“, „Заљубљеници“, „Спомен Лукијану Мушицком“ и др. Неки од извођача били су Љубомир Јовановић, Аркадије Станковић, Јелена Поповић, Милка Путник, Лазар Кирић, Олга По- повић, Јелена Тапавица…- пише хроничар кикиндског позоришта Сава Савин Моца.

У јесен 1846, друштво се налазило у изузетно тешкој финансијској ситуацији, па су почели да наплаћују улазнице. Тада је интересовање за представе почело нагло да опада. Представа, Спомен Лукијану Мишицком“ изведена је пред врло малим бројем гледалаца, па се престало са даљим извођењем.

Ускоро је преминуо мецена друштва Никола пл. Стојановић, што је означило почетак распада друштва. Филип Декер од општине је захтевао да се престане са извођењем представа у гостионици чији је он био закупац и да се она врати у предашње стање. Све ове околности довеле су до тога да ова позоришне дружина престане са радом и да скоро целокупан ансамбл оде из Кикинде. С обзиром на увежбаност глумаца и стечено солидно искуство, није им било тешко да наду уточиште у неким путујућим дружинама па чак и у сталним позориштима.

Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

(ВИДЕО) Лепа варош: Како је магија филмског платна освојила Кикинђане

Jelena Trifunović новембар 6, 2023

Јансену Анталу, Јозефу Круменахеру, као ни Ђули Прајсу, није пошло за руком да отворе први стални биоскоп у Великој Кикинди. Тадашња градска власт није им дала зелено светло.

У оштрој конкуренцији, истакнута земљорадничка породица Лисул успела је да добије дозволу за рад и отвори први биоскоп у граду. „Ураније” је почела са приказивањем филмова 1911. године. Други стални биоскоп отворен је већ наредне године. Понуде су претходно стигле од Милана Табаковића, грађевинског инжењера и архитекте из Арада и Молнар Кароља и Артура Ревеса, произвођача и трговаца електронском опремом.

Кроз узбудљив историјат биоскопског живота у Кикинди водимо вас у овој емисији „Лепе вароши”, у којој нам је саговорник Срђан Сивчев, историчар и аутор две књиге о биоскопима и филмском животу у нашем граду.

Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Oвако је било на првим „Данима лудаје”: Победница од „свега” 99 кг, Раша Попов и Шабан Шаулић

Jelena Trifunović септембар 18, 2023

Ово је фотографија са првих Дана лудаје одржаних 17. и 18. октобра 1986. године.

Нову манифестацију на Тргу је испратио велики број Кикинђана, које је поздравио и духовитим коментарима забавио легендарни Раша Попов. Поред познатог песника и новинара, програм је водио глумац Мирослав Жужић.

Тадашње „учеснице” не могу да се пореде са данашњим џиновским плодовима. То потврђују и резултати првог такмичења. Победила је бундева тешка 99 килограма. Узгојио ју је Стеван Позојевић.

Друго место припало је бундеви тешкој 86 килограма, Стевана Миркоња, пољопривредника из Иђоша, а треће такође „такмичарки” Стевана Позојевића која је тежила „свега” 81 кг.

Од куриозитета издвајамо и то да је, у вечерњим сатима, у препуном Мотелу „Ловац”, где су се гости сладили специјалитетима од лудаје, наступило више извођача, међу којима и Шабан Шаулић.

Најтежа бундева на другим „Данима лудаје”

Занимљиво је поменути и то да је већ наредне године, на другим „Данима лудаје”, победу однела дама. Студенткиња из Кикинде, Јасмина Јаконић, узгојила је бундеву тешку 92 килограма.

– Прошле године сам била посматрач, и то ме је подстакло да се укључим. Тата ми је набавио семе домаћег хибрида, а ја сам је засејала и неговала. Има ту и малих тајни, а оне ће то и остати због конкуренције- прокоментарисала је победница које као награду добила седмодневно зимовање за две особе.

„Koмунин” времеплов: Најлепша девојка кикиндских плажа

Jelena Trifunović август 29, 2023

У препуној башти Дома ЈНА, уз учешће познатих имена естраде, тог августа 1969. године за мисицу је изабрана осамнаестогодишња радница „Трикотаже”

„Лепотицa плаже” био би примеренији назив избора за мис у неком приморском месту или барем граду на обали реке, али давне 1969. године, у „Комуни” нису били тог става. Атрактиван догађај који је организовао лист у сарадњи са Домом ЈНА, изазвао је велику пажњу Кикинђана, а финална приредба уприличена је на спектакуларан начин уз гостовање познатих естрадних имена. Улазнице за овај догађај брзо су се продале, а како је забележила „Комуна”, башта Дома ЈНА била је препуна. Поред десет финалисткиња које су се пред публиком појавиле у хаљинама и костимима, у програму су учествовала тадашња звучна имена: Боба Стефановић, певач забавне музике, Ана Милосављевић (популарна интерпретаторка грчких и мексичких песама), Јасна Кочијашевић (победница Фестивала народних песама Илиџа 69), Бора Дрљача, певач народних песама и квартет Данила Благојевића.

Водитељка програма била је чувена спикерка Радио телевизије Београд и једно од најпопуларнијих лица са малих екрана, Душанка Калањ. Да су се организатори побринули да програм буде садржајан и шаролик, сведочи и писање „Комуне” која као госта приредбе бележи и извесног Светозара Сабљака који је наступао под уметничким именом Фатма. Представљен је као илузиониста, један од најбољих аматера мађионичара. факира и јоги-вежбача у Европи.

Првобитан план организатора био је да на челу жирија буде Мирослав Антић, али је жирирање познатог песника, новинара и режисера, из неког разлога, ипак изостало. Седмочлани жири којим је председавао уредник новосадског „Дневника” Мирослав Марићевић, сложно је највише гласова дао осамнаестогодишњој радници „Трикотаже”, Снежани Мишков, која је поносно понела титулу „Лепотица плаже 1969”. Њене пратиње биле су Розалија Абрахам (19), грађевински техничар и Радинка Дапков (19), службеница. Најлепшим суграђанка следовале су вредне награде. Снежани пут у Париз, Розалији у Истанбул, а Радинки у Венецију.

Одмах по завршетку приредбе, најлепша девојка кикиндских плажа, изјавила је за „Комуну” да је изненађена и пресрећна , те да није очекивала да ће победити. Репортеру је открила да су другарице инсистирале да се пријави за такмичење. Снежана није крила одушевљење због наградног путовања у „град светлости”, али је изразила и забринутост.

– Необично ми је драго, али се плашим да нећу добити слободне дане и одобрење од радне организације, јер сам већ искористила свој годишњи одмор- изјавила је Снежана, а пренела „Комуна”, уз редакцијске честитке младој дами и наду да ће јој колектив ипак одобрити слободне дане за наградно путовање.

„Комуна” је забележила и то да је, упркос богатом програму, део суграђана био разочаран. Наиме, изостао је долазак омиљеног глумца и комичара Миодрага Петровића Чкаље са екипом хумориста. Како су објаснили читаоцима, преговори су вођени са београдском „Естрадом”, али се Чкаља налазио на гостовању на Јадрану, где је уговором био везан до 1. септембра. Организатори су били заинтересовани и да доведу једну од највећих југословенских дива тога доба, Оливеру Вучо. Међутим, популарна глумица и певачица била је заузета снимањем филма у Шведској и гостовањем у Паризу.

На финалној приредби, наступили су још и Властимир Чекић Лале, новинар Радио Новог Сада, сатиричар и хумориста и манекенка Наталија Поповић.

ЛЕПА И СИЛВАНА У ДОМУ ЈНА

Дом ЈНА био је популарно место где су гостовали бројни извођачи. Исте године(1969), на радост љубитеља народног мелоса, овде су наступили Лепа Лукић, Силвана Арменулић, Исмет Крцић, Гвозден Радичевић. Било је то, заиста, вече добре песме, музике и аплауза- писала је „Комуна” на чијег је репортера, очигледно, највећи утисак оставио Силванин наступ, те је популарну певачицу описао као шармантну и кокетну.

ЛЕПА ВАРОШ открива како је „Микиница”добила назив: Мика и Тереза учили Кикинђане плесу

Jelena Trifunović јул 27, 2023

У некадашњој згради „Микинице”, плесним корацима младе су учили Мика Катаривас, Јеврејин који је у Кикинду дошао после рата, и његова супруга Тереза, прва жена-мотоциклиста у граду.

Најпознатије место за забаву деценијама у Кикинди било је у згради Микинице, на углу Мокринске и улице Војводе Путника, у некадашњој згради Занатлијске задруге. Зграда је потицала из времена Монархије и због оронулости је представљала опасност, па је осамдесетих година срушена.

Тереза је била рођена у кикиндској породици Фа 1893. године. Њени родитељи имали су четрнаесторо деце. Њена бака, Лудовика Кристијан, била је коморница грофа Естерхазија у Бечу. У време Марије Терезије, породица је добила псећу кожу коју су добијали они којима је додељивана племићка титула.

Супруг Терезе Фа, Мика, био је учитељ играња. По њима је зграда названа Микиница. Мика Катаривас био је јеврејског порекла, а у Кикинду је стигао са приморја. Имао је школу плеса у Шибенику. Новине које су излазиле у том далматинском граду „Хрватска ријеч”, 1909. објавиле су оглас да је отворена школа плеса и лепог и модерног понашања у просторијама „Хрватског сокола”. Катаривас је у Велику Кикинду дошао одмах после рата.

У раду му је помагала супруга Тереза која је била прва жена- мотоциклиста у Великој Кикинди. Њене нећаке, Каталин Гера и Ана Зубанов, касније ће се сећати своје тетке као жене са кацигом, на мотору, која је уживала и у јахању. Имала је свог коња и великог белог пса.

Како су причале суграђанки, публицисткињи Марти Иштван, у школи се прво учио танго, а затим фокстрот, фокс, полка, румба, па енглески валцер, који је био најтежи.

„Девојке су седеле са једне стране сале, а са друге младићи. Учитељ плеса би лупио длановима и тиме би започињао плес. Оном ко није хтео да плеше би заповедио. Није било ленствовања. Видело би се коме не иде, али моја тетка би то вештим комбинацијама решавала. Спаривала би их са таквима који су већ добро играли. Када би дечак добро играо, онда би га спајала са једном „дрвенастом” девојком и супротно. Била је јако одлучна”, причала је о Терези Ана Зубанов.

Школу плеса похађали су највише средњошколци, било их је и из шегртске школе, док девојке из паорских породица нису ишле на плес.

Мику Катариваса, учитеља плеса, депортовали су 1941. године. Његово име налази се међу жртвама холокауста. Тереза је држала часове плеса и после рата. Преминула је 1973. године у Кикинди.

О њеном плесном умећу сведочи и следећа анегдота. Како се својевремено присетила њена нећака Каталин, на венчању њихове сестре, тетка Тереза имала је 80 година, али је тако играла твист да је сваког задивила.

Црњански о Мики

Мику помиње Милош Црњански о тексту о присаједињењу, који је објављен у Политици 1923. године.

„Под запаљеном свећом са Циганима, сав црвен у лицу седи Мика Катаривас и пева српске убојне песме. Срнао и Орјуна. Српска национална омладина. Мика Катаривас је виђен члан тог „ужасног” друштва. Уствари то је врло добар човек, са кудравом косом, београдско јеврејче. Велики радикал, десна рука Јоце Будишиног. Бивши танц мајстор, сада трговац хаљина у Кикинди. Дошао је од некуд после ослобођења и задржава се ту, добри и весели човек.

Каже: ја често идем у Београд, познајем све. И Вујчића, и Нинчића и Сршкића (министре у Влади Николе Пашића). Стално сам на путу и живим само за партију. Виђам их често, али се они праве да ме не познају.

-Еј Сршкићу, зар ме не познајеш.А кад сам те учио валцер?

Рукама маше, очима жмирка и пијуцка. Овдашњи га Јевреји мрзе”- написао је Црњански.

(Извори. В. Вујин, М. Иштван)

Листамо „Комуну” из јула 1969: Почела изградња робне куће и деветоспратнице

Jelena Trifunović јул 21, 2023

На кикиндској штрафти у најужем центру града, пре неки дан почели су радови на градњи робне куће. Овај велики трговински објекат подиже предузеће робних кућа „Београд”- објавила је „Комуна” у првом јулској броју далеке 1969. године.

Како је известио локални недељник, поводом почетка радова, приређена је свечаност којој је присуствовало више локалних друштвено-политичких и јавних радника и представника привредних предузећа.

Била је то 24. робна кућа „Београд”, а дванаеста ван Београда. Пуштање у рад било је предвиђено 1. јула 1970. године.

„Робна кућа биће најлепша и најмодернија коју је предузеће робних кућа „Београд” изградило у Војводини. Укупна површина износиће 4.130 квадратних метара, од чега ће се продајни објекат распростирати на 2.330 квадратних метара. Биће опремљена најсавременијом опремом и уређајима, а продаваће се све врсте робе. Представник Робних кућа је рекао да ће се овде запослити 130 средњошколаца, а отварањем робне куће и локална индустрија имаће могућност за шири пласман робе, наравно под условом да је она квалитетна.

Симболичним пуштањем у рад багера, потпредседник општинске скупштине Слободан Живић обележио је почетак радова које је обављало предузеће „Јединство” из Смедеревске Паланке”, известила је „Комуна”.

Први солитер

Да је тог лета 1969. грађевинска сезона у Кикинди била динамична, сведочи још један текст објављен у истом броју листа.

„Почела је градња деветоспратнице, првог кикиндског солитера- на углу улица Бранка Радичевића и Војводе Путника. У приземљу ће се налазити локали, а на спратовима станови и друштвене просторије”- кратко је забележено уз фотографију градилишта.

Први аутомат за сладолед

Листајући стару „Комуну” вест која нам је такође привукла пажњу, а верујемо да ће бити занимљива и вама, тиче се првог аутомата за сладолед.

„Као и многи већи градови, Кикинда је добила први аутомат за експрес сладолед и лимунаду. Посластичар Мухарем Нури купио је овај апарат и поставио га на углу код пијаце, одмах испред новоотворене пословнице „Путника”. Кикинђани су поздравили овај потез сналажљивог посластичара јер врло брзо могу добити одличан сладолед и хладну лимунаду”- бележи репортер „Комуне”.

Са читаоцима је поделио и утисак да је ипак, могла бити пронађена „пригоднија локација, јер многи суграђани не знају за експрес сладолед и лимунаду”.

Dr Jovica Trkulja piše novu knjigu. U povesti srpskog fudbala nezaobilazno je ime Boška Bursaća

Др Јовица Тркуља пише нову књигу: У повести српског фудбала незаобилазно је име Бошка Бурсаћа

Dejan Panić март 9, 2023

Др Јовица Тркуља, наш Београђанин, у пензији је од пре три године па често борави у свом завичају, Кикинди и Накову, а низу књига о заборављеним Кикинђанима: проф. Мирку Косићу (2014.), сликару Радивоју Бербакову (2015.), проф. Спасоју Граховцу (2021.), уз фељтоне у „Новим кикиндским новинама” о Миливоју Југину (2019.) и сликару Ђури Радловићу (2022.), од данас у поменутом недељнику, придодаје и фељтон о Бошку Бурсаћу о којем је и књига у припреми.

Прва помисао када се спомене име Наковчанина Бошка Бурсаћа, онима који солидно познају историју југословенског фудбала, јесте да је он, још увек, најбољи стрелац свих времена Фудбалског клуба Ријека (Хрватска) те Витесеа (Холандија). Међутим, прича, коју ће од заборава заувек отргнути и у корицама књиге сачувати други Наковчанин, др Тркуља, наравно, много је шира и слојевитија.

– У повести српског фудбала незаобилазно је име Бошка Бурсаћа. Он је био и остао најпознатији Наковчанин у богатој фудбалској историји овог села на северу Баната. Нема становника Накова који не познаје Бошка или који није чуо за његове успехе у фудбалу. Нама старијима био је и идол, спортиста коме смо се дивили, човек става и принципа у кога смо веровали и поштовали га – прича Тркуља – После колонизације 1945. године и доласка Крајишника у Банат, Наковчани су се тешко привикавали притиснути бројним фрустрацијама. У таквој ситуацији тежили су да се докажу и приближе богатим банатским селима у којима су по највишим европским стандардима обрађивали земљу, гајили стоку, обављали бројне занате, бавили се спортом, културно-уметничким радом и сл. Нама Наковчанима то је омогућио фудбал, поносни на талентоване момке, који су доживљавани као „нови витезови без страха и мане”, а један од њих, међу првима и највећима био је Бошко Бурсаћ.

Као играч Бурсаћ је кренуо с банатских терена, из наковачког Полета, преко кикиндског Одреда и зрењанинског Пролетера, стигавши до престоница европског фудбала: Немачке, Италије, Француске… НК Ријека под стенама легендарне Кантриде, била му је други дом, од 1964. до 1972. године. Значајан траг оставио је затим и у НК Загребу (1972-1974.), а завршио је овенчан славом у Витесеу у Холандији од 1974. до 1980.

– Уз то, Бошко је био и талентовани сликар. Насликао је галерију слика на којима доминирају мотиви из његовог завичаја. Поносили смо се његовим изузетним фудбалским талентом, врхунском техником, борбеношћу, али изузетним кавалитетима спортисте и човека. Као убојити и непредвидиви центарфор био је нерешива енигма за одбране противничких тимова. Њихови тренери и капитени стварали су специјалне тактике да сачувају мрежу од Бошка. О Бошковој верности Накову и његовом ФК Полет најбоље говоре подаци да је до краја живота остао везан за њих. У Накову је преуредио стару швапску кућу и у њој проводио са породицом неколико месеци годишње, а младе фудбалере Полета помагао је стручним искуством и финансијски. Зато је књига о Бошку Бурсаћу израз поштовања и захвалности за све лепе тренутке, победе и незаборавне голове које нам је приуштио.

Записи о Бошку Бурсаћу настали су непланирано, стицајем неколико околности, напомиње аутор.

– Прво, упустио сам се у овај посао зато што се, упркос значајним резултатима које је остварио као врхунски фудблер и менаџер, о Бошку Бурсаћу мало зна. Бошко је био тема неколико стотина новинских чланака, репортажа и интервјуа у листовима и часописима који су излазили на територији ондашње Југославије и Холандије. О њему су снимане и телевизијске и радијске емисије, у Холандији и документарни филм. Међутим, то су све краћи чланци, махом пригодни текстови објављени у спортским листвима који су били тешко доступни широј јавности и који су данас или прекривени наслагама прашине или су уништени. Они су данас тешко доступни и не садрже грађу неопходну за склапање мозаика о Бошку Бурсаћу. Под таквим околностима његова личност и каријера остали су прекривени велом заборава. Зато постоји потреба да се та неправда према Бошку Бурсаћу исправи.

Пре 15 година на Тркуљин предлог установљена је Годишња награда Накова, а тако се наш саговорник подробније упознао с биографијама, личностима и делом лауреата.

– Том приликом посебно ме је заинтересовала и импресионирала личност Бошка Бурсаћа. Почео сам да прикупљам грађу, бележим сведочења о њему и његовој каријери. И треће, Бошко Бурсаћ, пре три године у јеку короне 8. априла 2020. године, у својој кући у Холандији преминуо је у 75. години. По његовој жељи сахрањен је у Накову, на гробљу где су сахрањени његови родитељи и најближи рођаци. У условима пандемије обред је обављен у уском кругу породице и најближих пријатеља прво у Холандији, а потом и у Накову. Ипак, вест о његовој смрти пренело је преко 50 електронских и штампаних медија у Србији, Хрватској и Холандији. Наслови тих написа били су: Играч ван серије, Драгуљ српског фудбала, Истински фудбалски ас, Наковачка фудбалска икона, Спортиста од става и принципа и сл. Из тих написа многи су схватили о каквом изузетном фудбалеру и човеку је реч.

Читајући и гледајући те написе поводом смрти Бошка Бурсаћа, схватио сам да је неопходно да се о једном од највећих наковачких спортиста свих времена напише књига достојна његовог имена и значаја за развој фудбала у Накову и Кикинди.

И на крају, др Јовица Тркуља поручује:

– Хвала Бошку и свим његовим саиграчима и тренерима који су нам донели величанствену фудбалску игру, а она је многим генерацијама Наковчана значила безмало све и била више од игре. Она нам је у мрачним и смутним врменима, у годинама посртања, беде и безнађа будила наду да нису порушени сви мостови ка нормалном, витешком и цивилизованом свету. Подарио нам је илузију да је скрајнуто Наково са далеке „периферије периферије” – „Мали Париз“, а његов фудбалски клуб Полет – популарна „Барцелона“.

Видео-записи о Бошку Бурсаћу

Доступни су на интернетским адресама:

https://www.youtbe.com/watch?v=qISF4YaPjM

https:/www.youtube.com/watch?v=T6NdfIcbmZw

Vitesse-suporters eren clubicoon Bosko Bursac

Afcheid van Bosko Bursac in beeld Vitesse

Белешка о Јовици Тркуљи

Јовица Тркуља (Кикинда, 1952.) дипломирао је (1975.) , магистрирао (1980.) и докторирао (1986.) на Правном факултету Универзитета у Београду. На истом факултету радио је од 1976. године и биран је у сва универзитетска звања за предмет Политички систем. Био је шеф Катедре за јавно право Правног факултета, председник Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду и члан Сената Републике Српске. Главни је и одговорни уредник часописа „Херетикус”.

ФОТО: Архива др Јовице Тркуље

Кикинда и Зрењанин пругом повезани пре 140 година: Светозар Милетић тражио да траса иде преко Башаида и Меленаца

Jelena Trifunović фебруар 27, 2023

Осмог јула ове године навршиће се тачно 140 година од како је пуштена у саобраћај пруга Велики Бечкерек- Велика Кикинда. Сплет околности, политичке прилике и пословни интереси утицали су на то да Кикинда добије железницу чак 26 година пре Зрењанина.

Исте године када је пуштена у саобраћај пруга Велика Кикинда-Сегедин-Темишвар- 1857. године, одбијен је захтев Великог Бечкерека да се гради пруга до Велике Кикинде. Да није прави тренутак за то, оценило је и тадашње кикиндско поглаварство. Како су образложили, нису решена својинска питања и обештећења грађанима за одузето земљиште за изградњу пруге Сегедин-Темишвар, стога, нису хтели да улазе у нове материјалне потешкоће.

Борба да седиште Торонталске жупаније добије железницу настављена је. Године 1872. народни трибун Светозар Милетић поднео је угарском министру комуникација Ференцу Деску интерполацију у којој је затражио одговор којом трасом ће ићи пруга. Добио је информацију да би пруга ишла најближом ваздушном линијом- од Велике Кикинде преко Новог Села, Тополе, Торде и Михајлова. Уложио је приговор на захтев општине Меленци и затражио да траса будуће пруге, не иде како је планирано, већ због економских разлога, преко Меленаца и Башаида.

„Пошто при грађењу жељезнице није једино краткоћа пруге него су и народно-економни, и трговински одношаји меродавни и пошто је с те стране пробитачније да пруга иде поред Башаида и Меленаца, који последњи имају 9156 душа, а са околином Елемиром, Куманом и Тарашом 20.277 душа, и на 63.232 јутра производе 811.400 мерова или 662.205 центи разне ране, а са даљом околином Турским Бечејом и Врањевом (34.700 душа) производи на 115.267 јутара и 1.247.400 мерова разне ране; тако да би приход транспорта на тој само 1600 хвати дужој пруги далеко надмашио диференцију камате од трошка на ту линију.

Милетић је још изнео:

„Варош Меленци као општина и место лековитог купатила нуди за изградњу пруге бесплатно земљиште, као и за колодвор циглану, и 3000 радника за помоћ, заједно са Башаидом“.

Милетићево образложење делимично је прихваћено. Башаид за који се залагао, биће, ипак, заобиђен.

Изградња трајала рекордних 15 месеци

Дозвола за изградњу пруге дата је 1881. године. Ишла је трасом од Велике Кикинде, преко Црне Баре, Карлова, Беодре (Новог Милошева), Турског Бечеја, Новог Бечеја, Кумана, Меленаца преко Доњег Елемира до Великог Бечкерека.

Градња је одобрена Данијелу Ернеу и мађарској државној банци. Пруга је била месног карактера, предвиђена за брзине од 30 до 50 км на сат. Израдња је почела у пролеће 1882. године. Више од деценије након што је велика економска криза довела до краха бечке берзе и одложила повезивање Жупаније са остатком железничке мреже у Угарској, торонталска штампа је одушевљено јављала о припремама за свечано отварање пруге.

Пруга је пуштена у саобраћај већ 8. јула 1883. године. Локална штампа у Великом Бечкереку известила је о овом догађају: „Данас је након дугих молби, ургирања, жртава, коначно око нашег града затегнут гвоздени пружни појас… данас нисмо изоловани, данас смо позитиван део Европе. Наш живот ће следствено томе добити нов облик,а нарочито наша трговина: она ће добити европски потпис. Од недеље смо атом на оном џиновском телу који се зове Европа. Настојмо да то и останемо и да вазда повећавамо тај атом“.

На дан отварања, „пола Бечкерека се окупило на железничкој станици”, како би дочекали воз из Кикинде. Пријемна зграда на станици била је окићена заставама и транспарентима добродошлице. Када је у четири сата поподне воз стигао, одјекнуле су прангије, а музика засвирала Ракоцијев марш. Међу званицама су били посланик Великог Бечкерека у угарском Сабору Пал Демко, који је у великој мери био заслужан за изградњу пруге, функционери Жупаније, градски оци..

Од 1894. до Панчева

Једанаест година касније, пруга је продужена до Панчева. Први воз у станицу Панчево-Варош ушао је 9. априла 1894. У возу пуном високих званица, на челу делегације био је мађарски министар трговине Бела фон Лукач.

Од педесетих саобраћали шинобуси

Почетком тридесетих година прошлог века, пруга Велика Кикинда-Велики Бечкерек-Панчево појачана је на брзину од 60 километара на сат. Веза са Београдом уследила је тек након изградње Панчевачког моста 1935. године.

Средином педесетих година прошлог века, појављују се дизел моторни возови познатији као шинобуси који су саобраћали овом трасом све до 2016. године.