Povodom Dana biblioteke „Jovan Popović” koji je 18 novembra, a ove godine biće obeležen dva dana ranije, predviđen je bogat kulturni program. Tradicionalno, oktobar kao mesec knjige i novembar u kome je dan naše biblioteke, ujedno su i period u godini kada ova ustanova mobiliše sve svoje potencijale, kako bi sugrađanima priuštila mnoštvo kvalitetnih sadržaja.
Među gostima koji su planirani za 16. novembar biće i glumac Nebojša Dugalić, koji će se našim sugrađanima predstaviti u sklopu poetsko-glumačkog programa. Dugalić je redovni profesor na Fakultetu savremene umetnosti za predmete gluma pred kamerom i javni i medijski nastup. Privatno, poznato je, otac je petoro dece, a na čelu je i Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Posvećen veri, profesuri i roditeljstvu, ipak stiže da odgovori i na zahteve ovdašnjih reditelja i producenata, a ponekad i novinara. Sve je traženiji, i zapaženiji na malim i velikim ekranima. Stižu i zaslužena priznanja, za koja kaže da ga uvek iznenade jer im se ne nada.
U pauzi mnogobrojnih obaveza, a povodom predstojećeg gostovanja u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović”, uprkos preokupiranosti ovog glumca, ipak smo za „Komunu” uspeli da sa Dugalićem „an pasan” razmenimo nekoliko rečenica o njegovoj glumačkoj poetici.
Čini se iz perspektive običnog gledaoca da vam je u poslednje vreme mnogo bliža televizija kao medij, nego film?
– Tu nema neke velike razlike, sličan je medij, kao i sredstva. Najvažnije je da se sada više radi, da postoje prilike da se neke nove generacije pokažu i da tako zaživi ta vrsta umetnosti, pošto je dugo bila skrajnuta, a evo sad, na svu sreću, to se pokrenulo, pa se nadam da će taj trend ostati i dalje.
Vi ste religiozan čovek, a da li su u koliziji gluma kao javni poziv i javni čin i vera kao intiman, lični čin?
– Ništa nije u koliziji ni sa čim ako čovek želi da se trudi oko pomirenja različitih stvarnosti, naprotiv. Ako želimo da sve ono što je drugačije doživimo kao potencijal i inspiraciju, onda ćemo i sopstveni prostor preosmišljavati i nadograđivati. To je jedini način da nekako napredujemo. Tako da ništa nije u suprotnosti ni sa čim. Mi pravimo suprotnosti.
Kako komentarišete to što još uvek slovite za miljenika ženskog dela publike?
– Ne bavim se time, verujte.
Kakvi su vam planovi u skorijoj budućnosti, jer, evo, gostujete i po unutrašnjosti?
– Ne znam ni ja, pošto mnogo toga se dešava. Nešto se otkazuje, nešto odlaže, nešto se novo događa, otvara, tako da – dinamično je, to je važno.
BROJNA PRIZNANJA
Ovaj rođeni Kraljevčanin, poznat po vanrednoj dikciji, dobitnik je prestižnih glumačkih priznanja. Među njima je i Zlatna antena „Ljubiša Samardžić“ za najbolju glavnu mušku ulogu u serijama „Vreme zla“ i „Državni službenik“. Uspešno se hvata u koštac i sa rediteljskim poslom. Između ostalih, potpisuje pozorišne predstave „Višnjik”, „Osvrni se u gnevu”, „Siroti mali hrčki”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Paviljon broj 6” i mnoge druge, po tekstovima najboljih dramskih stvaralaca Čehova, Simovića, Mihića…
