Сајан је био домаћин 28. Севернобанатским жетелачким свечаностима. Манифестација је окупила је екипе из Црне Баре, Мађарске из места Апартхалом, Сенте и Сајана.
Најстарији косац био је 88-годишњи Ференц Хереши из Сенте.
-И данас, кроз оваква окупљања, подсећамо како се некада тешко долазило до хлеба. Први пут сам косу узео у руке са 15 година и прво сам косио детелину, док нисам научио добро да радим са косом. Раније нисмо имали комбајне само косе, српове и наше руке. Радило се од ујутро до увече. Жито смо везивали у снопове које су вукли коњи на колима. За косце је најважнији добар алат, коса, која мора да буде оштра. У супротном косац би се брзо уморио. Косу сам наследио од оца и она је генерацијама у нашој породици – истакао је Ференц Хереши.
У сенћанској екипи био је младић Кристоф. Он ће наследити традицију ручног кошења жита породице Фекете. Научио да коси од баке Маргите Шарвари чији је задатак био да спреми укусан фруштук екипи косаца. Она је припремила барена јаја, барен кромпир, сланину, погачице са чварцима, сир, проју и још много тога. Било је и слатких колача за оне који су могли да их приуште
Фруштук, пре уласка у њиву, мора да буде сит, потврдила нам је Илдика Абрахам из Црне Баре.
-Као што је то моја бака радила некада и ја сам умесила домаћи хлеб. Није било тешко. Она је то радила малтене сваког дана, а ја неколико пута годишње. На парчад смо мазали маст и паприку, уз кобасицу, краставце, сланину. Задатак жена је сакупљају покошено жито и да класје ређају у крст. Већ 15 година, као чланица културног удружења из нашег места учествујем на жетелачкој свечаности – навела је наша саговорница.
У екипи из Црне Баре био је и Далибор Стојков, косац.
-Са 15, 16 година научио сам да косим од деде. Добра коса је пола посла и уз добар доручак читав дан може да се ради. Важно је да млади науче како је то било некада. Сада уз, уз добар комбајн, жетва се заврши за десет дана. Раније је она трајала и по месец дана – навео је Стојков.
Домаћини из Сајана имали су најмлађу екипу. Чланови КУД-а „Ади Ендре“ Атила Бењоцки, Акош Бењоцки, Александар Митревски и и Хенрик Косо настављају сеоску традицију.
-Имамо од 15 до 19 година и четврти пут учествујемо у косидби. Научили смо од очева и деда да држимо косу, да је оштримо и да радимо у пољу са њом. Није тешко али желимо да сачувамо оно традиционалну манифестацију у нашем селу – рекао нам је Атила Бењоцки.
Прикажи ову објаву у апликацији Инстаграм
Са гостима из мађарског града Апартхалма Сајан се побратимио 2013. године и већ 11 година они су део свечаности. Суседи воле окупљање које их враћа у прошлост и радо долазе.
Манифестацију је подржала и локална самоуправа,а овом догађају присуствовали су градоначелник Младен Богдан, помоћница градоначелника Дијана Јакшић Киурски и чланица Градског већа Мелита Гомбар. И први човек града опробао се у ручном кошењу „хлебног зрна“.
-Важно је очувати обичаје, јер уколико не знате прошлост свог народа, остајете без корена. Сајанске жетелачке свечаност су ту и да нас подсете како је то некада било, а на нама је да ми ову традицију пренесемо на младе. Ово је уједно и почаст прецима без којих ни нас не би било – прецизирао је градоначелник Богдан.
Вршидба жита је један од најважнијих пољопривредних радова, а косидба је имала и улогу јачања заједнице.
-Значај оваквих манифестација је, осим што негују традицију, и промоција правих породичне вредности. Важно нам је да млади то увиде и да знају да за све треба да се потруде и да сопственим радом стигну до резултата – казао је председник Савета МЗ Сајан Золтан Тот.
КУД „Ади Ендре“ чува ову манифестацију јер је жетва била дан радости и заједништва.
-Наша дужност је да очувамо народну традицију и да је пренесемо на младе. Када виде како се тешко долазило до хране на трпези, млади ће више ценити оно што сада имају – напоменула је Шара Бењоцки, председница КУД-а.
Помоћ жетелачким свечаностима пружили су и Покрајина и фондација „Бетлен Габор“ из Мађарске.
А.Ђ.
– Овим сабором желимо да децу приближимо цркви, и цркву деци – каже протојереј Бобан Петровић, старешина Храма. – Циљ нам је да најмлађи, кроз дружење и радост, доживе овај свети простор и упознају нас, вероучитеље и сараднике који сваки дан Сабора проводе с њима. Сваке године долазе нам све млађа деца, јер старији у новије време чешће бирају друге садржаје. Зато им нудимо активности прилагођене њиховом узрасту и обојене верским смислом.
Овогодишње теме Сабора су крштење, божићни и васкршњи обичаји, крсна слава – све оно што деца већ препознају у својим домовима.
Софија Јегарски, васпитачица у пензији и дугогодишња сарадница Храма, води радионицу „Руке у тесту“.
Ђорђе Дробњак, деветогодишњак из Новог Сада, сваког лета долази код баке и учествује на Сабору.
Даринка Радовановић, менторка калиграфске радионице, већ три године децу упознаје са старим писмима.
– Припремим им шаблоне као бојанке, а ове године имамо чак две девојчице које желе да уче црквенословенску калиграфију. То ме веома радује.
Иконописац Велинка Милетин са малишанима ради од првог Сабора.
– Насликала сам Богородицу са малим Исусом у пећини. Волим да сликам, али само иконе – каже Кристина, која следи бакине и мајчине стопе.
Завршна свечаност Духовног сабора биће одржана у недељу, 6. јула, у 20 сати у порти Храма. Биће приређена изложба дечјих радова, а приредба ће бити посвећена Светом Јовану Шангајском, који је централна тема овогодишњег Сабора. Овај српски светитељ, поштован широм хришћанског света, рођен је у Русији, а почетком 20. века је, као избеглица, дошао у Србију, где је између осталог био и професор у кикиндској Гимназији.
Прва средња машинска школа уписала је, те 1961. године, два пута више од предвиђеног броја ученика – чак 80, само дечака. На ову годишњицу стигло је њих петнаестак.
Школа им се селила неколико пута. Почели су у згради Школе ученика у привреди (ШУП) која сада припада Економско-трговинској школи. Други разред су завршили у школи „Ђура Јакшић“, а у трећем су стигли у двориште зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“, где су биле изграђене и радионице за практичну наставу.
– Закаснио сам на упис, Гимназија је била попуњена, једино је овде било места. Већ после месец дана, професор Лепедат ми је рекао: „Зашто ти, мали, ниси уписао Гимназију, ти си овде залутао“. Знао сам то. Нисам био баш добар ђак, волео сам да „хватам кривине“, имао сам доста изостанака, углавном оправданих. Али нисам понављао ниједну годину, завршио сам ову школу. Онда сам отишао на Факултет политичких наука, одсек новинарство.
И био је новинар, цео радни век.
Поповић је имао и успешну политичку каријеру – два пута је био председник општине – 1989. и од 1993. до 1996. године.
Окупљање као дан после
И заиста, у својим клупама, некадашњи петнаестогодишњаци изгледали су као да су се, та невина младост и енергија победника, уселиле у њих. Утврдили су и да намеравају да се враћају сваке године. Препознали су то. Чинило се да је, на овај сусрет, закаснило једино – време.
На значај оваквих обука указао је Ненад Симић, национални координатор за борбу против трговине људима и руководилац Канцеларије за координацију активности у МУП-у Србије.
Обуци је присуствовао и Жељко Раду, члан Градског већа задужен за социјалну заштиту, демографију, осетљиве групе и људска права.
Милан Ђокић, регионални координатор у Комесаријату за избеглице и миграције, подсетио је да су се на јавни позив КИРС-а за доделу средстава у износу од милион динара, за активности у корист мигрантске популације, пријавиле четири локалне самоуправе, међу којима је и Кикинда. Средства су намењена одржавању радионица, обука, унапређењу информисања и другим активностима од значаја за популацију миграната
О практичним вештинама у раду са жртвама, последицама трговине људима и начинима препознавања ризика говорили су Сања Савић и Мирослав Јовановић из Центра за заштиту жртава трговине људима.
Посматрано по полу, више од 78% виза издато је мушкарцима. Ови подаци указују на растућу потребу Србије за страном радном снагом и на све већи значај миграционе политике на локалном нивоу.
– Ова монографија ће бити друкчија – неће садржати само податке, већ и репортаже, као и QР кодове који ће читаоце водити ка дигиталним платформама где ће моћи да виде више слика и информација – истакла је Рамона Тот, председница „Еђшега“ и чланица Савета мађарске националне мањине.
„Еђшег“ ове године обележава и 120 година од рођења Јожефа Атиле, једног од најзначајнијих мађарских песника 20. века. У част овог јубилеја, глумачка секција друштва, која носи његово име, припрема представу сенки под називом „Атила Јожеф – човек иза линија“, која ће осветлити песников животни пут, унутрашње борбе и дубину његовог стваралаштва. Режију потписује Шандор Кираљ.
– Захваљујући средствима које је Удружење грађана „Кекенд” добило по конкурсу Министарства културе, већ смо одржали неколико програма песнику у част: радионице, рецитовања и наступ музичког састава „Мечвираг“ из Сенте који је извео композиције на основу његових текстова. Последњи у низу је позоришна представа, чија се премијера очекује до краја јула – додала је Рамона Тот.
Поред културних активности, у току је и адаптација новог објекта намењеног раду Друштва. Зграда, која се налази преко пута „Еђшега“ недавно је купљена уз подршку Савеза војвођанских Мађара, Националног савета мађарске националне мањине и Владе Мађарске.
– Наши чланови, аматери, уређују нови простор. Током лета планирамо да завршимо летњу сцену у дворишту, док су просторије унутар зграде намењене раду секција. Тамо већ ради секција веза, а у зграду су унесене и ношње фолклорног ансамбла.