Град

Rad je ipak recept za dugovečnost, kaže ova najstarija meštanka Kozaraca, koja se i danas, sa stotinu godina za leđima, samostalno brine o sebi

Čitav vek je iza nje. Pregrmela je na svojim plećima mnogo toga i lepog, ali i onog drugog, časno prolazeći kroz život. Povod za posetu domu Stupara je stoti rođendan baba Mare, kako je svi u selu znaju. Znali smo kad smo krenuli u posetu kod slavljenice u Nove Kozarce da nam ne trebaju ni GPS ni ostala savremena navigatorska pomagala. Prva ulica desno kad se ulazi u selo, nema ko ne zna ovu vremešnu Kozarčanku, iz ulice Slavka Rodića.

Dočekuje nas slavljenica. Teško je poverovati da joj je sto leta. Milog lika, vedrog duha, razgovorljiva, mada nenaviknuta na publicitet. Ipak, drago joj što smo svratili. Zna se da su Kozarčani uvek bili gostoprimljivi. Jubilarni stoti rođendan je zaista retko lep povod. Naravno tu je i posluženje, ali, kako kažu Stupari, obeležiće ovaj veliki dan malo prigušeno, bez velike pompe.

Uz baka Maru, tu je i njena ćerka Dušanka iz Kikinde. U penziji je, pa sad ima malo više vremena da bude s majkom. Trenutno je kod Stupara prepodnevno slavljeničko čekanje. Pogled svaki čas ide ka drumu. Baka Mara željno iščekuje unuke koji bi svakog časa trebalo da dođu iz Beograda, odnosno Lazarevca. To joj je unučad od sina, koji je na njenu veliku žalost preminuo pre tri godine.

– On je bio pukovnik, vojno lice- priča s ponosom baba Mara- nažalost otišao je, a nema veće tuge od one kad roditelj mora da isprati svoje dete. Suze same krenuše baba Mari.

– Zato i ovaj rođendan majke obeležavamo malo stišano, dodaje, takođe s dubokim uzdahom ćerka Dušanka, koja je tu za sve što treba, a baba Mari ni ne treba mnogo. Skromna i bez velikih materijalnih zahteva, ona najviše voli kad joj dođu ćerka Dušanka i unučad. Pogotovo otkad je ostala udovica. A u braku sa Ljubanom stekla je sina i ćerku, a od njih četiri unučeta i sedam praunučića.

-Mog muža Ljubomira svi su znali kao Ljubana. Sama sam već skoro 20 godina. On je umro 2006. Ja sam poreklom iz Treće Čađavice a on je bio iz Druge. To je između Novog Grada i Prijedora – kaže baba Mara. Pitom je to i lep kraj, ali tu pitominu su u Drugom svetskom ratu prilično narušili „susjedi” s polukružnom oznakom na kapi, s one strane reke Une. Pamti dobro baba Mara i njihova i švapska zverstva i sve nedaće kroz koje je prošla Bosanka Krajina u ratu. I zbegove i vojske. Jeste bila mlada, ali i dovoljno odrasla da bude aktivni učesnik rata. Dobila je na račun vojevanja boračku penziju, ali je ostala invalid 30 odsto. Surova ratna zima u Potkozarju uslovila je da doživi promrzline. Uprkos tome, posleratna sutrašnjica je zahtevala da se radi, bez obzira koliko je ko u ratu pretrpeo.

-Kad smo se doselili u Kozarce, 1946. krenuli smo moj Ljubo i ja iznova sve. A radilo se puno. Ljuban je radio u „Slobodi” u zadruzi, i ja sam. Držali smo svinje, dosta svinja, nekad i po 100 komada, tovili ih, pa predavali na otkup. Radilo se, pa se i živelo – dodaje baba Mara u dahu, pa onda napravi malu pauzu. Ipak je velikih 100 godina iza nje, ne može se u baš dahu prepričati jedan veliki život.

Zato u pomoć priskače ćerka Dušanka:

-Da ne zaboravim da napomenem da je moja majka najstariji član Udruženja žena iz Kozaraca. S njima je od osnivanja, dakle već 50 godina. Vedra, radna i društvena, ona je uz njih sve vreme i Udruženje i moja majka gaje veliko međusobno poštovanje. Do prošle godine je i vezla i štrikala. Zdravlje je uglavnom služi. Od pomagala, jedino joj naočare trebaju.

-Doduše, imam i veštački kuk već više od 30 godina, nadovezuje se baba Mara, ali to mi ne smeta da i dalje radim. Sad više po kući, a manje po dvorištu.

-Tako je – potvrđuje ćerka – najsrećniji smo što može sama o sebi da se brine. Mi smo tu da priskočimo, ali većinu stvari po kući majka obavlja sama.

-Dok se radi i živi se. Uvek sam bila zadovoljna onim što imam i verovala u boljitak – zaključuje slavljenica, a utom na vrata stigoše i unuci iz Beograda. Biće ovaj rođendan ipak potpun praznik, puna kuća, pa puno i srce baba Mare.

 N. Savić