Бележница Архиве | Страница 10 од 19

„Latte Shop“ – да дарујете себе и друге најлепшим уникатним поклонима

Igor Crnogorac март 15, 2024

Један од најлепших излога и радњи са најшароликијим асортиманом украсних и употребних предмета свакако је „Latte Shop“, власнице Јелене Максимовић. Кикинђанима је познат као место са уникатном и робом која се не може наћи на другим местима, већ 18 година; прво у киоску код Микронасеља, у Светосавској улици, а од пре шест година на новој адреси, на Тргу српских добровољаца 38, на потезу између Католичке цркве и Поште.

– Овде имамо већи простор и шири асортиман – каже власница Јелена Максимовић. – Имамо порцелана, керамике, све за кућу, етажере, шољице, звона за колаче, а од галеријског програма лампе, фигуре, вазе, рамове за слике, огледала, слике, зидне стове, ћупове.

Јелена набавља и уникатни комадни намештај: клуб-столове, сточиће за цвеће, комоде и витрине, поклоне за различите пригоде: рођендане, годишњице, одлазак у пензију. Поред цвећа и слика, ту су и дрвене жабе које доносе новац и колоне слонића, али и сезонска, празнична понуда. Ових дана су радњу, наравно, „окупирали“ зечићи, јаја, корпице и сав могући ускршњи асортиман. И све то по повољним ценама.

– И за двориште имамо лепу понуду – декоративне свећњаке и другу баштенску галантерију. Нудимо и леп асортиман сувенира; сарађујемо са удружењем „Артеса“, из Сенте нам стижу предмети од глине, шоље, сатови, магнети. У понуди имамо и накит, бижутерију и хируршки челик и „сваровски“ кристале, али и индијски програм: дрвене маске и фигурице, мирисне штапиће које продајемо једини у граду, етерична уља, мирисне свеће.

У продавници „Latte Shop“ имаћете само један проблем – на чему око да зауставите, јер украсних употребних и одевних предмета у овој миришљавој продавници има за свачији укус и за сваку прилику. Љубазна власница помоћи ће вам да пронађете све што пожелите и чиме ћете обрадовати себе или неког себи драгог.

С обзиром на обиман и изузетан асортиман, сигурно је да нећете погрешити. У „Latte Shop“ можете доћи сваког радног дана од 8 до 19 сати, и суботом од 9 до 14. У случају да вам треба знак распознавања – то је излог са понудом из маште којој нећете одолети.

С. В. О.

Данас су прве овогодишње задушнице

Igor Crnogorac март 9, 2024

За православне вернике данас су Велике задушнице које се такође називају и Зимским задушницама. Овај назив су добиле јер падају на последњу мрсну суботу пре Великог поста. Због тога што се увек прилагођавају посту, Велике задушнице су покретан празник.

Посвећене су сећању на преминуле и обележавају се не само указивањем поштовања прецима, већ и кроз великодушност и милостињу према сиротињи и онима којима је то потребно.

Један од обичаја који се упражњава током Задушница, између осталих, је посета гробним местима наших преминулих (ако је то могуће), паљење свеће и остављање такозваних „даћа“ на гробљу и у цркви, обично у виду куваног жита. Многи верују да се овим симболичним гестом на неки начин „храни“ душа наших упокојених и да је то дар који њима указујемо. Међутим, истина је да се „даће“ остављају пре свега да би се нахранила сиротиња која ће потом поменути покојника у својим молитвама.

Помен и присећање на наше преминуле су највећи симбол и мотив иза празника Задушнице. Сматра се да је веома важно да се на овај дан присетимо наших упокојених вољених особа и упалимо им свећу на гробном месту или у цркви ако није могуће отићи на гробље.

У току година празнује се укупно четири датума који се називају задушницама. Оно што имају заједничко је да увек падају у суботу, која је симболичан дан у недељи када иначе посећујемо гробна места наших вољених преминулих и палимо им свеће.

Све задушнице осим Михољских сматрају се за васељенске празнике и важе у читавој Православној цркви. Задушнице имају много упоредивих празника широм света у различитим културама и религијама, јер сваки народ и крај имају најмање један дан у години када се присећају преминулих и одају им почасти и поштовање.

Осми март – паралела Дану мајки и Валентинову или симбол борбе за женска права

Igor Crnogorac март 8, 2024

Осми март, Међународни дан жена, настао је као дан борбе за женска људска права, односно за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца.

Идеја се појавила почетком 20. века, у доба брзе индустријализације, која је често доводила до протеста због лоших радних услова. Један од најважнијих организовале су 8. марта 1857. године жене запослене у индустрији одеће и текстила у Њујорку. Најпознатији протест био је 1908, када је 15 хиљада жена марширало кроз Њујорк тражећи краће радно време, боље плате и демократско право гласа и за жене.

Први пут званично национални Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. у САД након декларације Социјалистичке странке Америке. Прва Међународна конференција жена у Копенхагену, у организацији Социјалистичке Интернационале, организована је 1910.

Инспирисана америчком акцијом, немачка левичарка Луиз Циц предложила је организовање Међународног дана жена. Немачка феминисткиња и левичарка Клара Цеткин преузела је иницијативу спровођења идеје у дело. Предлог је прихваћен и установљен је Међународни дан жена са стратегијом промовисања једнаких права, укључујући и демократско право гласа за жене.

Следеће године је Међународни дан жена обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској, уз многе демонстрације феминисткиња широм Европе. Жене су тражиле да им се омогући право да гласају и да имају право да обављају јавну функцију, а биле против дискриминације на основу пола приликом запошљавања. На почетку Првог светског рата жене широм Европе одржавале су антиратне демонстрације за мир.

Обележавање Међународног дана жена 1914. године у Немачкој било је посвећено женском праву на гласање, које нису освојиле до 1918. године. У Лондону је 8. марта 1914. године одржан марш као подршка женском праву гласа.

Након бољшевичке револуције, бољшевичка феминисткиња Александра Колонтај наговорила је Лењина да осми март постане државни празник. Празник је прихваћен и од стране касније насталих једнопартијских режима.

У многим државама овај празник је изгубио своју основу идеју – постао је прилика мушкарцима за исказивање љубави и поштовања према припадницама супротног пола, паралела Мајчином дану или Валентинову у западним државама. Тамо је, углавном, престао да се обележава у првој половини 20. века, јер је био повезиван са једнопартијским системом и бољшевичким комунизмом. Остао је државни празник у Русији, Белорусији, Украјини, Казахстану, Киргистану, Молдавији, Монголији, Таџикистану и другим земљама.

Данас се слави Свети Јован Крститељ – узор карактера и поштења

Igor Crnogorac јануар 20, 2024

Дан после Богојављења, 20. јануара, православни верници славе Сабор Светог Јована, Претече и Крститеља, празник у част ономе који је послужио тајни божанског крштења. Јовањдан је једна од најзаступљенијих слава у Србији.

Свети Јован, у народу познат као Претеча Христов, родио се у дому првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете који су, иако већ старци, од Бога измолили дете које је касније послужило светој тајни крштења. Овај светитељ, велики проповедник и пророк, провео је своју младост у пустињи, а потом је почео да позива народ на покајање.

Изузетне моралне чистоте, од Бога је добио дар да може да крштава људе и ослобађа их њихових грехова. Без страха је критиковао и народ и старешине, а његова љубав према истини и правди на крају га је одвела у смрт.

За овај дан везује се и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука хтео је да пренесе тело Јованово из Севастије где је великог пророка посекао цар Ирод. Успео је само да пренесе једну руку у Антиохију, своје родно место, где је чувана до десетог века, а после је пренета у Цариград, одакле је нестала у време Турака.

Црква Светог Јована Крститеља у Грделици (Лесковац)

У нашем народу Свети Јован је изузетно цењен. При склапању кумства и побратимства обавезно се помиње име овог свеца, често се слави и као крсно име. Празник се назива Сабором због тога што се људи данас сабирају у црквама славећи Светог Јована Крститеља.

Народни обичаји кажу да данас жене никако не треба да дирају плетиво, маказе нити игле „да им мишеви не би гризли веш“. Ово је идеалан дан за полазак на пут јер ће бити под заштитом овог свеца.

У народу постоји обичај да се људи на овај дан братиме и куме јер се Јован сматра узором карактера и поштења. На данашњи дан не једе се и не пије ништа што је црвено, јер боја симболизује невино проливену светитељеву крв.

На светог Јована верници, по могућству, у руке не узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово.

Данас се прославља Свети Стефан и трећи дан Божића

Aleksandra Djuran јануар 9, 2024

Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник посвећен Светом првомученику и архиђакону Стефану. Слави га велики број грађана, а пошто пада на трећи дан Божића, то је прва крсна слава у години.

Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомученик. Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил.

Код Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и сакупљена, оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напретка.

У Војводини је традиција да сламу износе жене, тихо, да се не би чуло како одлази Божић. Оне метлу којом је божићна слама пометена, не користе током године, већ ради здравља чувају.

Други дан Божића је посвећен Богородици: Обилазе се пријатељи, кумови, дочекују гости

Jelena Trifunović јануар 8, 2024

Други дан Божића посвећен је Сабору пресвете Богородице, а у народним веровањима сабирању добрих дела и мирењу. Oбичај је да се тог дана одлази код пријатеља, кумова, комшија, дочекују се гости.

Назива се и Божји или Средњи дан, и проводи се свечано, у знаку солидарности, милосрђа, пријатељства.

Према веровању, ко вам се данас нађе на кућном прагу, никако га не треба да га вратити, него на најбољи начин угостити. У Војводини се по традицији прежу коњи, врани и бели.

Понегде се задржао обичај коледа. Група маскираних младића обилази куће, певају коледарске песме, желећи домаћинству здравље и напредак. У неким крајевима, млади у насељу, порти или на раскршћима играју у колу, док други на тркама, на окићеним коњима, „вијају“ Божић.

Православни верници Божић славе пуна три дана и сваки има своје име. Први дан најрадоснијег празника православаца је Божић, други је Божји дан, посвећен Богородици, а трећи Стевандан када се слави Свети архиђакон и првомученик Стефан, кога бројне породице празнују као крсну славу.

По обичајном календару, та три дана кућа се не чисти, поготово не метлом.

Празновање траје до малог Божића, односно 14. јануара. Не пости се до Крстовдана. При сусрету људи се поздрављају традиционалним божићним поздравом, рукују се и љубе.

Православни верници славе Божић, празник рађања новог живота, празник деце и детињства

Aleksandra Djuran јануар 7, 2024

Православни верници данас славе најрадоснији хришћански празник Божић, рођење Исуса Христа. Божић, заједно са Васкрсом, представља један од највећих хришћанских празника и празнује се као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег.

СПЦ и верници, Божић славе три дана. Други дан Божића је Сабор Пресвете Богородице, у знак захвалности што је родила Спаситеља, док се трећег дана слави Свети Стефан.

На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и божићног славља.Верници се традиционално поздрављају са Мир Божји, Христос се роди – Ваистину се роди.

Божић је празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства.

Код Срба тај празник је украшен најлепшим верским обичајима и обредима, који имају један основни смисао и циљ: умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина.

Божић је увек мрсни дан, којем је претходио четрдесетодневни божићни пост, који представља прочишћење духа и тела. У Србији је на свечаној божићној трпези најважнија је чесница, погача у коју се ставља златни или сребрни новчић, а она се за ручком ломи искључиво рукама. Ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години.

Најрадоснији хришћански празник 7. јануара, поред Српске православне цркве, прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који поштују јулијански календар.

Православни верници обележавају Бадњи дан

Aleksandra Djuran јануар 6, 2024

Православни верници који поштују јулијански календар обележавају Бадњи дан, који најављује најрадоснији хришћански празник Божић, дан рођења Исуса Христа.
Бадњи дан је последњи дан божићног поста, а уједно и дан који представља велику срећу јер породица на Бадње вече окупљена за посном трпезом дочекује дан рођења Христовог.
Бадњи дан почиње рано ујутру сечењем бадњака. Када га домаћин донесе прислони га на кућни зид и тек их са првим мраком уноси у кућу и стављају на огњиште. Назван је по сеченој грани храста – бадњаку, светом дрвету Словена.

По Бадњак одлази домаћин са децом, а када одабере дрво окрене се ка истоку, три пута се прекрсти, помене у молитви Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак тако што га засеца секиром укосо и то са источне стране.

По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца, а оно што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем.

Током сече, води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу, односно не сме се зауставити на неком дрвету, а када се донесе кући, усправи се поред улазних врата, где стоји до увече, уочи Божића, када се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. Бадњак као симбол представља дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Исус Христ родио, а наговештава и дрво Крста Христовог.

Такође, друга симболика Бадњака је у томе, што његовим паљењем пред рођење Христово верници потврђују одрицање од старословенског паганског бога Бадње чији је кип био дељан од дрвета. Тако су примивши хришћанство, уочи дана када се нови Бог родио, Срби свог старог Бадњу бацили у ватру.

Смисао Бадњака је и у томе што се укућани око бадњака загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.
Уз печеницу и Бадњак, уноси се и слама која се посипа по целој кући.

Када се унесу печеница, Бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Обично се припрема пасуљ пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Један од обичаја је да се уз бадњак у кућу уноси и жито како би наредна година била плодна. На Бадње вече се не спава, већ се бди и очекује тренутак рођења Христовог. Према веровањима и на Бадњи дан ништа не треба износити из куће.

На Бадњи дан у православним храмовима се служи литургија, као и вечерња служба са паљењем бадњака.

Данас се припрема храна за Божић и обележава Туциндан

Aleksandra Djuran јануар 5, 2024

Српска православна црква и њени верници данас обележавају Туциндан, празник пред Бадњи дан, када се припрема храна за Божић. Два дана пред Божић је Туциндан или Туцје, дан када се коље и припрема печеница.

Празник је назван Туциндан јер се некада прасе или јагње „тукло“, односно ударало крупицом соли или ушицама од секире, па се онда, тако убијено или ошамућено, клало и редило. У градовима месо се купује, по селима прасе или јагње намени се знатно раније и храни посебном храном. Уз то, неко још коље и ћурку, гуску или кокош.

Према народном веровању, на данашњи дан се ништа не даје нити износи из куће, јер ће онда и преко целе године ствари само одлазити из тог домаћинства. С друге стране, требало би вратити све дугове, да домаћин не би био дужан до следећег Божића.

Ово је и дан Светог Наума Охридског Чудотворца, ученика и настављача дела Кирила и Методија, који се за живота прославио исцељитељским моћима. Један је од утемељивача медицине на нашем тлу.

Академик из Велике Кикинде: Ко је био Филарет Гранић?

Jelena Trifunović јануар 2, 2024

Филарет (световно Бранко) Гранић рођен је у Великој Кикинди 1883. Био је доктор наука, византолог, архимандрит, професор на Православном богословском и Филозофском факултету у Београду и редовни члан САНУ.

Бранко Гранић је рођен у Великој Кикинди у породици пореклом из Меленаца. Његов отац Гранић Петра Ранко (Меленци, 1846 – Велика Кикинда, 1924) био је угледни кикиндски адвокат, национални радник и добротвор, а мајка Меланија рођ. Лаковић (?, 1854 – Кикинда, 1892) била је домаћица. Становали су у Великој Кикинди у кући број 281 (данас угао улица Доситејева и Николе Пашића).

Бранко је прво дете Ранка и Меланије Гранић. Рођен је 1/13. септембра 1883. године. Крштен је у Кикиндској цркви исте године. У Матичној књизи рођених Кикиндске цркве под редним бројем 530 пише да је крштен 22. септембра и да му је крштено име Бранко. Пет године касније, 23. септембра 1888. родила се његова сестра Милева.

Извод из Матичне књиге рођених Кикиндске цркве за 1883. годину

После смрти Меланије 1892. године, Ранко Гранић је био у браку са Јелисаветом рођ. Лаковић (Иђош, 1858 – ?). Са њом је имао синове Станоја(1894) и Војислава(1899) и ћерку Десанку(1895).

Попис православних Срба у Великој Кикинди

Војислав Гранић је рођен 23. jула 1899. године у Великој Кикинди где је завршио основну школу и гимназију. Након завршених студија права вратио се у родни град. Био је градски начелник Велике Кикинде. Потом је радио као судија и напредовао до старешине среског суда. Био је у браку са Ливијом Фехер (1908), која је 1929. године прешла у православну веру. Исте године су се венчали у Цркви Св. Николе. Нису имали децу. Војислав је преминуо у Кикинди 1965. а Ливија 1980. године. Сахрањени су у породичној гробници на Железничком гробљу у Кикинди, где почивају и остали из породице Гранић (Ранко, Меланија, Милева, Јелисавета, Станоје и Десанка).

Филаретов брат, Војислав Гранић (1899-1965), судија

Бранко је у родном граду учио основну школу. Школовање је наставио у Новом Саду где је завршио православну гимназију. Потом је студирао у Бечу и Минхену, код познатог византолога Карла Крумбахера. Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом „magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су били византологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.

По повратку са студија у земљу 1912. године, примио је монашки постриг у манастиру Хопово и добио монашко име Филарет. Прво је радио у црквеној администрацији као секретар код управног одбора српских православних манастира, а потом је био конзисторијални бележник Митрополије карловачке. Нешто касније је рукоположен, па произведен у чин архимандрита.

Академску каријеру Филарет Гранић је започео 1922. године у Скопљу где је прво изабран за доцента на Филозофском факултету и затим, 1926. године за ванредног професора. Предавао је византијску и античку историју. Четири године касније, 25. априла 1929. године, Православни богословски факултет у Београду изабрао га је за ванредног професора патрологије, а 13. јануара 1936. за редовног професора црквеног права и историје цркве. Предавао је патрологију и канонско право.

Филозoфски факултет Универзитета у Београду ангажовао је Филарета Гранића 1932. године као хонорарног професора да држи предавања из византијске историје, заједно са Георгијем Острогорским и Владимиром Мошином. Изабран је и за управника Семинара за византологију.

Као професор, Гранић је уживао велики углед међу колегама и студентима. О томе је оставио запис епископ Атанасије Јевтић: „Као човек био је ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“.

Фотографија Филарета Гранића из 1930-их година

Ценећи његове стручне радове, академску каријеру и посвећеност струци и позиву, Српска краљевска академија наука изабрала га је за свога дописног члана 18. фебруара 1935, a за редовног члана Академије друштвених наука 16. фебруара 1940. године. После рата распоређен је у одговарајуће одељење Српске академије наука и уметности.

ДОКТОРИРАО У МИНХЕНУ

Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом “magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су билевизантологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.

„Као човек Филарет је био ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“. Атанасије Јевтић.

Приредио: проф. др Јовица Тркуља