Povodom najradosnijeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, pravoslavnim vernicima obratio se sveštenik otac Boban Petrović, uputivši snažnu poruku jedinstva, vere i ljubavi.
-Čestitajući našim pravoslavnim vernicima Vaskrsenje Hristovo, molim se Bogu da u ovom vremenu podela, kada se delimo na ove i na one, pronađemo snagu da se ujedinimo oko vaskrslog Hrista. Kao što kaže apostol Hristov: nema više Grka ni Jevrejina, nema više roba ni slobodnjaka, nema više muško ni žensko – svi smo jedno u Isusu Hristu – poručio je otac Boban.
On je istakao da upravo ta poruka i danas treba da bude u srcu svakog vernika – da nas Hristovo vaskrsenje okuplja u hrišćanskom životu, vrlinama i ljubavi.
-Hristolika ljubav podrazumeva žrtvu, odgovornost, pa i stradanje. Hristos nije stradao radi sebe, niti zbog svojih grehova, već zbog naših. Upravo po tom primeru i mi treba da živimo – da budemo spremni da ponekad podnesemo žrtvu za svoje bližnje. Tek tada možemo razumeti punoću hrišćanske vere i života – naglasio je on.
Na kraju, otac Boban Petrović uputio je prazničnu čestitku svima koji slave:
Snažna priča o povratku, porodici i neizgovorenim emocijama oživela je na sceni Kulturno-umetničkog društva „Eđšeg“, gde je večeras premijerno izvedena predstava „Ernelini kod Farkaševih“ u izvođenju dramske sekcije „Jožef Atila“.
Publika je imala priliku da pogleda aktuelnu i životnu priču o izazovima povratka iz inostranstva i ponovnom susretu porodica koje se, nakon dužeg vremena, nalaze pod istim krovom. Upravo ti susreti, kako ističu autori, otkrivaju potisnute emocije i stare sukobe, ali i pokreću lična preispitivanja.
– U predstavi se govori o tome kako izgleda povratak iz inostranstva, kakvi su izazovi kada se ljudi vrate u svoj rodni kraj i kako se porodice ponovo spajaju. To je vrlo aktuelna tema – istakla je Ramona Tot, predsednica KUD „Eđšeg“, koja je zajedno sa Šandorom Kiraljom radila na režiji ovog komada.
Pripreme za predstavu trajale su od novembra, a kako navode iz ansambla, iza njih je intenzivan rad koji je kulminirao uspešnom premijerom. Ova predstava predstavlja adaptaciju mađarskog filma iz 2016. godine.
Uloge su tumačili Teodora Sili (Ester), David Čikoš (Farkaš), Vivien Fazekaš (Ernela), Norbert Đuranki (Albert), Diana Tot (Laura) i Ognjen Gavranov (Bruno).
Inače, dramska sekcija „Jožef Atila“ poznata je po kontinuitetu i posvećenosti. Tot ističe da svake godine pripremaju novu predstavu sa kojom učestvuju na Smotri vojvođanskih amaterskih ansambala.
-Jedinstveni smo po tome što već tri decenije bez prekida učestvujemo na ovoj smotri.
Pored pozorišnog programa, veče je upotpunjeno i otvaranjem izložbe ručnih radova u holu društva. Posetioci su imali priliku da pogledaju unikatni nakit od perlica sa tradicionalnim motivima, koji predstavlja deo šireg projekta očuvanja starih zanata Panonske nizije.
– Projekat obuhvata različite zanate, od izrade nakita, preko tkanja i korparstva, do prirodne kozmetike i izrade medenjaka. Cilj je da se sačuvaju i prenesu tradicionalne veštine – objasnila je Jolan Tot, vođa projekta u Kikindi.
Izložba će biti otvorena za posetioce do 4. juna, svakog radnog dana od 9 do 13 časova.
Premijerno veče u „Eđšeg“-u tako je spojilo umetnost, tradiciju i savremene teme, potvrdivši još jednom važnu ulogu ovog društva u kulturnom životu Kikinde.
Postoje životi koji se ne dele na detinjstvo i odraslo doba, već koji od samog početka traže zrelost. Dvadesetčetvorogodišnji Veselin Mandarin iz Iđoša jedan je od onih ljudi koji su odrastali brže nego što je trebalo, ali ne zato što su to želeli, već zato što je život pred njih postavio okolnosti koje se ne mogu odložiti, ne mogu se ignorisati i ne mogu se prepustiti nekom drugom.
Kada danas govori o svom detinjstvu, ne počinje od igre, škole ili bezbrižnosti, već od jedne slike koja se ponavlja.
-Prva asocijacija na detinjstvo mi je tuga. Hodnici bolnice. I molitva da majka ostane živa.
I upravo u tome leži suština njegove priče — ne u tome što je bilo teško, već u tome što je bilo kontinuirano, tiho i svakodnevno.
Screenshot
DETE KOJE JE UVEK ŽURILO KUĆI
Dok su druga deca posle škole ostajala na ulici, produžavala igru, tražila još jedan sat bez obaveza, Veselin je imao samo jedan cilj — da što pre stigne kući. Ne zato što ga je čekala toplina, već zato što ga je čekala odgovornost. Sa sedam godina, učio je kako da skuva ručak, kako da prepozna promenu u majčinom ponašanju i kako da reaguje kada se svet odjednom promeni unutar četiri zida.
-Vraćao bih se kući i nikada nisam znao šta ću zateći. Od depresivnih epizoda i nekontrolisanog plača koji bi me ispratili u školu do agresije i pokušaja suicida koje sam zaticao pri povratku. To je bio strah koji se ne gasi – iskren je Veselin.
I možda je upravo to najteže objasniti onima koji nikada nisu živeli u sličnim okolnostima — da strah ne dolazi u talasima, već da postaje stanje.
U kući ga je čekala danoćna borba sa majčinom bolešću. Sa svojih dvanaest godina, već je vodio majku na kontrole i komisije. A napolju, među vršnjacima, čekala ga je borba sa nerazumevanjem. Veselin nije bio samo dete koje nosi porodični teret, već i dete koje nije pripadalo.
-Trpeo sam uvrede i verbalno nasilje jer sam bio drugačiji. Bio sam povučen, nisam imao snage da objašnjavam drugima kroz šta prolazima. A nisam želeo ni sažaljenje. Još manje sam želeo da neko sazna istinu i počne ružno da priča o mojoj majci. Bilo mi je lakše da vređaju mene nego nju.
I zato je ćutao. Ali to ćutanje nije bilo slabost — bilo je zaštita.
Ipak, uprkos svemu, postojali su trenuci svetla: kratki, retki, ali upečatljivi. Trenuci u kojima je majka bila „dobro“, u kojima je bila ona koju je svet nekada poznavao — obrazovana, topla, nasmejana žena koja peva, uči, razgovara.
-Ti trenuci su mi najdraži. Kratki momenti u kojima smo čitali ili pevali zajedno. Učila bi me da kuvam ili mi pomagala sa gradivom u školi. Najlepša uspomena mi je sa završne priredbe u vrtiću. Tih dana bila je dobro i mogao sam u njenim očima da vidim ljubav i ponos što uskoro krećem u školu.
I možda upravo u tim trenucima leži odgovor na pitanje kako se izdrži.
-Ne izdržava se zbog onoga što je teško. Izdržava se zbog onoga što je vredno. A moja majka jeste vredna sveg truda i odricanja.
Screenshot
SCENA KOJA MENJA ŽIVOT
Jedan od najtežih trenutaka dogodio se na putu, u drugom gradu. Situacija koja je počela kao običan povratak kući, a završila se kao borba za život.
-Majka je doživela epileptični napad u kolima. Srce joj je stalo. Nije disala. Pena i krv na ustima, a mi smo u nepoznatom gradu. Sreća pa se to dogodilo u centru grada, ispred policijske stanice pa su policajci pozvali hitnu pomoć. Mi smo bili u kolima iza ambulantnih kola. Tih desetak minuta, dok nismo znali da li još uvek diše, bili su najgori u mom životu – priseća se naš sagovornik.
I upravo tu, u hodniku bolnice, između straha i neizvesnosti, rodila se odluka koja će mu odrediti put: da ostane, da pomogne, da uči. Da bude onaj koji neće stajati bespomoćno.
Zato Veselin danas radi u zdravstvu. Svakodnevno je u kontaktu sa ljudima kojima je potrebna pomoć. Ali za razliku od mnogih, on ne posmatra pacijente kroz dijagnozu. On ih vidi kao nečije najbliže.
-Uvek imam na umu da je to nečija majka, otac ili dete. I želim da ih tretiram onako kako sam ja želeo da se ophode prema meni dok sam kao dete vodio majku na preglede i kontrole.
Paralelno sa tim, Veselin piše. Pesme i aforizme smišlja od desete godine, kada je papir postao jedino mesto gde je mogao da izgovori ono što je nosio u sebi.
-Papir je trpeo sve što nisam mogao da kažem – priča ovaj mladi pesnik.
Iz tog papira nastale su knjige. Dve zbirke pesama već su objavljene a treća će uskoro u štampu. Veselin trenutno radi i na svom prvom romanu koji je, kako kaže, naučnofantastičnog karaktera.
ČOVEK KOJI JE OSTAO UZ RODITELJE
Kada danas govori o svom životu, Veselin ne beži od istine. Priznaje da mu je sve to uzelo detinjstvo, ali da mu je istovremeno dalo nešto što se ne može naučiti: saosećanje, strpljenje i snagu da ostane.
-Ja sam ponosan na svoju porodicu i na sve što smo prošli. Ponosan sam na svog tatu što je ostao sa mojom majkom u braku. Prošli smo mnogo toga ali se još uvek držimo zajedno, i za to sam zahvalan Bogu.
I možda je to ono što ovu priču čini posebnom. Ne zato što je teška, već zato što nije ogorčena.
Sada, kada kaže da oseća mir, to ne znači da je život postao lak. To znači da je Veselin naučio da živi sa svim što nosi.
– Kao dete sam zaspivao i budio se u suzama, sa strahom od toga šta nosi dan. Danas legnem srećan i budim se srećan, i na tome sam zahvalan.
I u tome nema velike drame, nema patetike. Samo jedna tiha, uporna odluka da se ostane čovek.
Danas, Veselin je farmaceutski tehničar, medicinski tehničar i student farmacije.
-U Opštoj bolnici Kikinda sam sada na usavršavanju, na sticanju licence za samostalan rad. Pored toga, nekih godinu dana radim u Gerontološkom centru gde našim najstarijim sugrađanima, pored zdravstvenih i socijalnih aspekata nege, doprinosim da se osećaju da je neko tu za njih.
I tako Veselin Mandarin nije samo mladić koji je prošao kroz teško detinjstvo. On je čovek koji je iz te golgote izašao sa željom da pomogne drugima, da govori, da razume i da ne okrene glavu od tuđeg bola. U vremenu u kojem se često zaboravlja šta znači ostati uz nekoga — on podseća da ljubav nije uvek laka. Ali da je, kada je istinska, uvek dovoljno jaka.
Sedam dana druženja, nova prijateljstva, ali i – nove ljubavi. Tako bi se u najkraćem moglo opisati putovanje koje je za svoje članove organizovala Sindikalna organizacija penzionera Kikinde, Čoke i Novog Kneževca.
Oko 70 penzionera boravilo je u sportsko-rekreativnom centru „Ajdinovići“, između Sarajeva i Tuzle, gde su, kako kažu, uživali u prirodi, svežem vazduhu i – pre svega – međusobnom druženju.
– Cilj nam je bio da udovoljimo našem članstvu. Najvažnije je da se ljudi sretnu, razgovaraju i druže – ističe predsednik Radovan Subin.
Poseban značaj ovom putovanju dao je susret sa penzionerima iz Tuzle, sa kojima je dogovorena buduća saradnja. Razmenjene su ideje, planovi i pozivi za uzvratne posete – Tuzla će doći u Kikindu, a Kikinđani će ponovo biti gosti na čuvenim slanim jezerima.
Tokom boravka, učesnici su obišli grad, znamenitosti i uživali u srdačnom gostoprimstvu domaćina.
– Pevali smo, družili se, širili prijateljstvo. Ljudi su topli i otvoreni, zaista smo se povezali – kaže Subin.
Putovanje je donelo i iznenađenja – od snega „do kolena“ po dolasku, do sunčanih dana na kraju boravka.
Ali ono što će mnogi najduže pamtiti jesu – emocije.
– Dešavale su se i nove ljubavi. Ljudi koji su bili usamljeni, sada više nisu – dodaje Subin.
Inače, ova organizacija danas broji oko 9.500 članova i redovno organizuje aktivnosti – od izleta do krstarenja. Već sredinom aprila planira se novo druženje na Avali, a u junu i krstarenje Tisom uz tamburaše.
Interesovanje ne jenjava – kako kažu, već u povratku sa putovanja u autobusu postavlja se isto pitanje: „Kad je sledeće?“ .
Velika subota, poslednji dan Strasne sedmice, u pravoslavnom hrišćanstvu nosi jednu od najdubljih i najtajanstvenijih poruka. To je dan tišine, iščekivanja i nade – trenutak između smrti i života, između raspeća i vaskrsenja.
Prema učenju Crkve, ovaj dan je posvećen uspomeni na pogreb Isusa Hrista i Njegov silazak u Ad. Verovanje kaže da je Hristos telom bio u grobu, dok je duhom sišao u Ad, gde je razrušio „vrata pakla“ i doneo spasenje pravednicima. Upravo zato Velika subota nije samo dan žalosti – ona je i nagoveštaj pobede nad smrću.
Običaji u srpskoj pravoslavnoj tradiciji
Velika subota u narodu ima posebno mesto, jer spaja veru i vekovne običaje. Dan se provodi mirno, bez buke i veselja. Vernici se posvećuju molitvi i unutrašnjem preispitivanju. Takođe, ovo je jedina subota u godini kada se strogo posti, najčešće na vodi, kao nastavak žalosti za Hristom.
U domovima se završavaju poslednje pripreme: spremanje kuće, priprema praznične trpeze i farbanje jaja (ako nije učinjeno na Veliki petak). Prema narodnom verovanju, na ovaj dan posebno je važno učiniti dobro delo ili pomoći drugima, jer se time umnožava blagoslov.
Iako je obeležena tišinom, Velika subota nije dan bez nade. Naprotiv – ona je najdublji trenutak iščekivanja. U ponoć, kada se u hramovima oglasi „Hristos vaskrse“, tišina se prekida radošću. Tada se završava vreme žalosti i počinje najveći hrišćanski praznik – Vaskrs.
Zato Velika subota ostaje jedan od najmoćnijih simbola u pravoslavlju: dan kada se, u tišini groba, već rađa život.
Ljubitelji pozorišta imaće priliku da uživaju u snažnoj i emotivnoj predstavi dramske sekcije „Jožef Atila“ u prostorijama Kulturno-umetničkog društva „Eđšeg“, koja će biti izvedena u subotu, sa početkom u 19 časova.
Reč je o predstavi „Ernelini kod Farkaševih“, nastaloj po nagrađivanom filmu reditelja Hajdu Sabolča, koja donosi slojevitu priču o porodičnim odnosima, potisnutim emocijama i sudarima koji neminovno izbijaju na površinu kada se ljudi ponovo nađu zajedno.
Radnja prati porodicu Ernele koja se, nakon godinu dana provedenih u Škotskoj, vraća kući i privremeno useljava kod Ester i njene porodice. U skučenom prostoru i pod pritiskom svakodnevice, stare tenzije i neizrečene istine počinju da isplivavaju, dok se likovi suočavaju jedni sa drugima, ali i sa sopstvenim dilemama i nesigurnostima.
Predstavu režira Šandor Kiralj, a uloge tumače Teodora Sili (Ester), David Čikoš (Farkaš), Vivien Fazekaš (Ernela), Norbert Đuranki (Albert), Diana Tot (Laura) i Ognjen Gavranov (Bruno). Tehničku podršku pružaju Elvira Kermendi, Čaba Šetet i Ramona Tot.
Organizatori pozivaju sugrađane da prisustvuju i budu deo ove iskrene i duboko promišljene pozorišne priče, koja otvara važna pitanja o porodici, bliskosti i ličnim izborima.
U duhu Velikog petka i u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, meštani Mokrina i ove godine su ulepšali ulaz u selo – oslikavanjem prepoznatljivog spomenika jajetu, simbola tradicije i identiteta ovog mesta.
Kao deo 36. Vaskršnjih svečanosti, u jutarnjim časovima organizovana je akcija farbanja spomenika, u kojoj su učestvovali najmlađi članovi Kulturno-umetničkog društva „Mokrin“, uz podršku samostalnog umetnika Miloša Srbljina. Pre samog oslikavanja, deca su, zajedno sa umetnikom, očistila i pripremila površinu spomenika, pokazujući da zajedništvo i briga o svom mestu počinju od malih, ali značajnih koraka.
Kako ističu iz KUD-a, cilj ove aktivnosti nije samo očuvanje tradicije, već i podsticanje dece da budu aktivni članovi zajednice.
-Želimo da deca osete da pripadnost KUD-u ne znači samo dolazak na probe, već i učešće u životu sela i doprinos zajednici. Važno je da znaju da su uradili nešto značajno – poručio je predsednik upravnog odbora Radoslav Pribiš.
Ove godine, gornji deo spomenika obojen je u tradicionalnu crvenu boju, dok je donji ostao u prepoznatljivoj plavoj, sa natpisom „Mokrin, dobrodošli“, koji goste dočekuje već na samom ulazu u selo.
Lepo vreme i dobro raspoloženje doprineli su da sve protekne u najboljem redu, a najmlađi učesnici nisu krili zadovoljstvo što su dali svoj pečat jednoj ovako lepoj i značajnoj manifestaciji.
Inače, kulturno-umetničko društvo „Mokrin“ broji oko 180 članova, raspoređenih u šest folklornih sekcija, od najmlađih do najstarijih – što svedoči o snazi zajedništva i očuvanju kulturnog nasleđa. U okviru Vaskršnjih svečanosti, već u ponedeljak u 19 časova u Domu kulture biće održan i tradicionalni uskršnji koncert, na kojem će se predstaviti članovi svih generacija.
U duhu predstojećeg najradosnijeg hrišćanskog praznika, članice Udruženja žena „Mokrin“ i ove godine su pokazale kako se tradicija neguje srcem – uz druženje, posvećenost i radost zajedništva. Povodom 36. Uskršnjih svečanosti u Mokrinu, vredne domaćice okupile su se kako bi ofarbale jaja za potrebe Mesne zajednice.
Kako ističe Zorica Despotov iz Udruženja, ove godine ofarbano je čak 200 jaja, i to na tradicionalan način – u lukovini, ali i u crvenoj boji, uz ukrašavanje travčicama i gumicama koje daju prepoznatljive, prirodne šare. U ovoj lepoj aktivnosti učestvovalo je desetak žena, a posebnu radost donela je i gošća iz Novog Sada.
-To je devojčica poreklom iz Mokrina, Nikita Popov, učenica četvrtog razreda, koja je došla da se druži, nauči običaje i pomogne nam u farbanju – navela je Despotov.
Iz Udruženja upućuju i prazničnu poruku:
-Želimo svim ljudima dobre volje i vernicima pravoslavne veroispovesti srećne uskršnje praznike, da se druže, da zaborave sve probleme i da na miru proslave Uskrs.
Udruženje žena „Mokrin“ trenutno broji 18 aktivnih članica, a planovi za budućnost su jasni – nastavak druženja, širenje članstva i, pre svega, očuvanje bogatih narodnih običaja koji čine važan deo kulturnog identiteta ovog kraja.
U duhu tradicije i zajedništva, u porti Hram Svetih Kozme i Damjana danas u 11 časova organizovano je tradicionalno farbanje vaskršnjih jaja, koje je okupilo oko stotinu dece – osnovaca i predškolaca, kao i njihove roditelje, veroučitelje i sveštenstvo.
Iako je Veliki petak dan tuge i sećanja na stradanje Isusa Hrista, u porti hrama danas je vladala posebna, tiha radost – ona koja dolazi iz dečje iskrenosti i zajedničkog stvaranja. Mališani su sa velikim entuzijazmom bojili jaja, svako na svoj način, unoseći u ovaj običaj lični pečat i značenje.
Osmogodišnji Filip Gavrančić odlučio se za zelenu boju.
-Ofarbao sam jaje u zeleno jer mi je to omiljena boja. Prvi put sam došao u hram da farbam jaja i jako mi je lepo. Verujem da ću doći i sledeće godine, a nadam se da ću moći i u nedelju da učestvujem u dečijoj tucanijadi.
Slično uzbuđenje deli i Vukašin Milić (11).
-Prvi put sam ovde i super mi je. Ofarbao sam jaje u belo, ali planiram još da ga ukrašavam. Doneću ga u nedelju da se takmičim i nadam se pobedi. Preporučio bih svim drugarima da dođu svake godine na Veliki petak.
Desetogodišnja Dunja Bukva već ima iskustva.
-Dolazim već pet godina. Danas sam ofarbala jaje u crveno jer to predstavlja Isusovu krv. Kad se vratim kući, farbaću jaja za porodicu. U nedelju ću verovatno doći na takmičenje.
I devetogodišnja Anja Stojkov pokazal je da razume simboliku praznika.
-Ofarbala sam jaje u crveno zbog Isusa Hrista i nacrtala krst kao simbol crkve. Prvi put sam ovde i baš mi je lepo. Doći ću i sledeće godine.
Prisutnima se obratio starešina hrama, otac Boban Petrović, koji je zahvalio svima koji su pomogli organizaciju, posebno roditeljima i predstavnicima Crvenog krsta. On je istakao da je cilj ovakvih okupljanja da se deci približi vera kroz radost i zajedništvo.
-Svesni smo da je Veliki petak tužan dan, ali se trudimo da stvorimo radost kod dece. Srećan sam što se odazvao veliki broj dece i roditelja. Pozivamo da deca poste danas i sutra, makar ova dva dana simbolično, kako bi u nedelju mogla da se pričeste – poručio je otac Boban.
On je najavio i novinu – prvo takmičenje u tucanju vaskršnjih jaja, koje će biti organizovano u nedelju, uz nagrade za pobednike, ali i poklone za sve učesnike.
Pored duhovnog i edukativnog značaja, događaj je imao i humanitarni karakter. I ove godine pripremljeni su paketi pomoći za porodice kojima je podrška najpotrebnija – ukupno 33 paketa, simbolično u čast Hristovih godina. Najznačajniji doprinos dala je Tatjana Kosić iz Amerike sa svojim udruženjem i donatorima.
Za naredni period najavljen je i vaskršnji koncert donatorskog karaktera, koji će biti održan 18. aprila u 19 časova, sa ciljem prikupljanja sredstava za izgradnju zvonika – budućeg ukrasa hrama i grada.
Danas je Veliki petak, jedan od najtužnijih i najznačajnijih dana u hrišćanskom kalendaru. U okviru Veliki petak, vernici se sećaju stradanja i raspeća Isus Hrist na Golgoti – događaja koji predstavlja temelj hrišćanske vere i simbol najveće žrtve za spas čovečanstva.
Prema učenju Srpska pravoslavna crkva, Veliki petak je dan najstrožeg posta, tuge i molitvene tišine. Ne služi se liturgija, već se u hramovima iznosi plaštanica – platno koje simbolično predstavlja telo Hristovo položeno u grob. Vernici joj prilaze sa dubokim poštovanjem, celivajući je i tiho se moleći.
Ovaj dan obeležava se bez radosti i slavlja. Zvona ne zvone, a bogosluženja protiču u tišini i dostojanstvu. U narodnoj tradiciji, Veliki petak se smatra danom kada treba zastati, utihnuti i okrenuti se sebi – preispitati misli, postupke i odnose sa drugima.
Posebno mesto u obeležavanju ovog dana zauzimaju i narodni običaji, među kojima je najpoznatije farbanje vaskršnjih jaja. Prema tradiciji, jaja se najčešće farbaju u crvenu boju, koja simbolizuje prolivenu krv Isusa Hrista, ali i novi život i vaskrsenje. Prvo obojeno jaje, poznato kao „čuvarkuća“, čuva se tokom cele godine kao simbol zaštite doma i porodice. U mnogim krajevima Srbije veruje se da na Veliki petak ne treba raditi teške poslove, prati veš ili obrađivati zemlju, već dan provesti u miru, postu i molitvi.
Iako je obojen tugom, Veliki petak nosi snažnu poruku ljubavi, praštanja i nade. Žrtva Isus Hrist, kako uči hrišćanstvo, nije kraj, već početak – uvod u Vaskrsenje i pobedu života nad smrću.
Za mnoge vernike, upravo ovaj dan predstavlja najdublji duhovni trenutak u godini – trenutak kada se, u tišini, najjasnije čuje ono što je zaista važno.
