најчитанији портал Севернобанатског округа
Због планираних радова на електромрежи, у понедељак без електричне енергије ће у Кикинди бити потрошачи на непарној страни Доситејеве улице, од улице Трг Српских Добровољаца до кућног броја 33, у периоду од 9 до 10 часова.
Како је наведено, у случају да радови буду завршени раније, напајање може бити успостављено и пре планираног рока. Такође, у случају лоших временских услова, радови могу бити одложени.
Народно позориште у Кикинди било је испуњено до последњег места на хуманитарном концерту „Сви за једну маму“, који је окупио ученике, професоре, културна друштва и бројне суграђане са једним циљем – да помогну лечење Јасне Стокић.
Публика је током вечери уживала у разноврсном програму – песми, рецитацијама и наступима који су, осим уметничког, носили и снажан емотивни набој. Атмосфера је била топла и весела, прожета осећајем заједништва и искрене жеље да се помогне.
Ова акција, која је потекла од ученика Економско-трговинске школе, за кратко време прерасла је у покрет који је окупио читав град.
– Безрезервну подршку ученици су добили од мене, директора и свих ученика из разреда, а потом и ученичког парламента. Цела школа се подигла на ноге да реализује ову идеју која је настала у учионици, а прерасла у нешто велико – истакла је Ивана Којић, разредни старешина одељења II1 ЕТШ.
Она је додала да су се позиву одазвали и ученици других школа, хорови и културна друштва, а посебно ученици Основне школе „Вук Караџић“, са којима деле зграду.
– Често мислимо да млади немају емпатије као некада, али вечерас смо видели да она и те како живи у њима – рекла је Којић, нагласивши да су се ученици укључили на различите начине – од наступа до организације и прикупљања прилога.
Посебну тежину вечери дале су речи Јасне Стокић, којој је концерт и био посвећен. Она се, заједно са ћерком Јеленом, на крају концерта захвалила свим окупљенима. Иако, како каже, није било лако прихватити да јој је потребна помоћ, подршка коју добија мења све.
– Осећај вечерас био је предиван. У почетку није било тако, јер није лако тражити помоћ. Али када видите колика армија људи стоји иза вас, онда је то нешто што вас тера да идете даље – рекла је она.
Додала је да јој много значи сваки гест подршке, било да долази од пријатеља, комшија, деце или потпуно непознатих људи.
– Један обичан човек одвоји од своје породице колико може, и то је за мене огромно. Не могу се довољно одужити свима за ову хуманост – истакла је Стокић.
Да је акција пробудила емпатију широм града, потврђују и млади који су се одазвали позиву.
– Дошла сам да подржим другарицу и њену маму. Највише ме је дирнуло то што људи желе да помогну и што су спремни да буду хумани – рекла је ученица Калина Скубан.
Идејни творац акције, ученица ЕТШ, Ива Киш, није крила задовољство што је иницијатива прерасла у нешто много веће.
– Када видим да је моја идеја постала стварност, баш ми је драго. Окупило се много људи и сви су изашли у сусрет. Најлепши тренутак је ово јединство – види се да је Кикинда град великог срца – рекла је она.
На великој сцени Народног позоришта вечерас су наступили женска певачка група „Мелизми, хор Културног центра „Attendite“, хорови ОШ „Вук Караџић“ и ЕТШ, ученици и рецитатори више школа, АДЗНМ „Гусле“, као и Милан и Вид Вашалић.
Хуманитарни концерт „Сви за једну маму“ показао је да, упркос свакодневним изазовима, солидарност и даље живи међу људима. Вече испуњено песмом и добротом још једном је потврдило да, када се заједница уједини, нико није сам.
Т. Д.
Због планираних радова на електромрежи, у среду без електричне енергије ће у Кикинди бити потрошачи у Кумановској улици, од Ђ. Оличкова до С. Лакаи Гиге, у периоду од 13:30 до 14:30 часова.
Како је наведено, у случају да радови буду завршени раније, напајање може бити успостављено и пре планираног рока. Такође, у случају лоших временских услова, радови могу бити одложени.
У бечком округу Фаворитен, најмногољуднијем и најразноврснијем делу аустријске престонице, грађани више не чекају правду, чекају само полицију. Након позива на број за хитне случајеве 133, помоћ стиже тек након 40–45 минута, а често и касније – са поруком: „Немамо слободних патрола“. Социјалдемократа и председник бечког округа Маркус Франц (СПО) више не крије огорчење, потребно је хитно повећање броја полицајаца са садашњих око 320 на најмање 500, јер се Фаворитен, како каже, „не третира равноправно са другим деловима града и земље“.
Сведочења станара су потресна и све учесталија. Ноћу на ,,Реуманнплатзу“ ножем је избоден човек, тинејџерске банде нападају пролазнике, улице се затварају због великих интервенција. У Оберли се редовно одржавају илегалне трке и дивљање возилима, такозвана „роадранер“ сцена постала је недељни ритуал за који нема довољно полицијских снага да се контролише. „Не можемо ни редовне контроле да обезбедимо викендом“, признаје Франц у интервјуу за локалне медије. Све се држи на прековременом раду и исцрпљеним људима у униформи.
Оваква слика није само статистика то је свакодневица хиљада породица које живе у страху. Фаворитен одавно није само мултикултурални мозаик, већ и епицентар проблема које власти деценијама гурају под тепих, масовна имиграција без интеграције, пропадање школског система, сиромаштво и одсуство ауторитета. Уместо да се суоче са узроцима, политичари нуде фластере, програме за „једнаке шансе“ и школску помоћ коју сиромашне породице ионако не могу да плате.
Председник округа Франз, иначе социјалиста, у овом тренутку звучи готово као традиционални конзервативац: тражи више реда, више полиције и више дисциплине. Порука је јасна, без снажне руке државе, мултикултурални експеримент у срцу Европе може се претворити у отворени хаос. Питање није да ли ће Фаворитен експлодирати, већ када, ако се ништа не промени.
Поглед редакције портала Српски Угао
Аустријске власти и даље ћуте или нуде пука обећања. Грађани више не верују у лепе речи. Верују само у плаве униформе којих, изгледа, нема довољно. Језива чињеница је да су власти као у Вестрен филмовима о дивљем западу морале да поставе таблу са знаком о забрани ношења оружја.
Зона забране оружја уведена је почетком марта 2024. године, након низа убистава и тешких напада ножем, посебно око Реуманнплатза, Кеплерплатза и Фаворитенштрасе (пешачка зона). Обухвата кључне делове Фаворитена од Платз дер Културен до Реуманнплатза и околних блокова. Забрањено је ношење ножева дужих од 6 цм, палица, палица за бокс, шокера и другог оружја. Контроле су појачане, а прекршаји се кажњавају новчано или одузимањем оружја.
Према најновијим информацијама из Министарства унутрашњих послова Аустрије и бечке полиције у бечком округу Фаворитен (10. округ) забрана неће бити укинута ни након лета 2026. године. Ова привремена мера се продужава редовно на три месеца већ више од две године. Тинејџерске банде, мигрантско порекло починилаца у многим случајевима, дрога и сиромаштво и даље хране насиље. Зато се зона не укида, већ се евалуира свака три месеца.
Пише: Стефан Стојановић, Српски угао
У сусрет Дану особа са Дауновим синдромом, на платоу испред Културног центра одржана је јутрос креативна радионица која је окупила децу, просветне раднике и представнике Центра за пружање услуга социјалне заштите града Кикинде, са јасном поруком – различитост је богатство, а не препрека.
Радионица је организована дан уочи званичног обележавања, са намером да се грађани подсете на значај овог датума и позову да га обележе симболичним ношењем шарених чарапа.
-Дан особа са Дауновим синдромом нам је јако важан и обележавамо га сваке године. Прошле године смо први пут организовали радионицу на тргу и имала је леп одзив, па смо одлучили да наставимо са том праксом – истакла је Николета Павлов, вршилац дужности директора Центра за пружање услуга социјалне заштите.
Она је подсетила да шарене чарапе нису случајан симбол.
-Хромозоми подсећају на чарапе, а код особа са Дауновим синдромом постоји тризомија 21. хромозома. Зато носимо различите чарапе као повод да разговарамо о томе и подигнемо свест. Важно је да се прича, јер ове особе имају иста права као и сви други и треба да буду укључене у живот заједнице.
Учесници радионице, међу којима су били ученици Основних школа „6. октобар“ и „Вук Караџић“, кроз креативан рад украшавали су папирне чарапе различитим техникама, учећи истовремено о солидарности и прихватању.
Седмогодишњи Јулијан Попадић направио је чак две шарене чарапе.
-Сутра је дан прослављања различитости, а то моје чарапе и представљају – рекао је Jулијан.
Његов друг Лука Агостини додаје да је најважније дружење.
-Лепо смо се играли и дружили. Данас сви могу да направе шарене чарапе и да се сете да свакоме треба друштво.
И мали Митар Ваштаг јасно је послао поруку:
-Ми смо овде да дамо подршку, јер је нормално да сви будемо различити.
Из Центра подсећају да тренутно имају 25 корисника, од којих је шест особа са Дауновим синдромом, и истичу да је један од главних изазова комуникација.
-Када проводите време са њима, схватите да је лако разумети шта желе да кажу и шта им је потребно – наглашава Павлов, додајући да ће у наредном периоду наставити да шире сарадњу са различитим институцијама како би корисници били што више укључени у све сегменте друштвеног живота.
Т. Д.
Позориште „Стеван Сремац“ Дома културе из Црвенке гостоваће са представом „Илузије“, која је на репертоару у суботу са почетком у 20 часова.
Реч је о комаду насталом по тексту америчког драмског писца Тонија Кушнера, у режији Милене Павловић, који ће пред публику донети занимљиву и слојевиту причу о љубави, кајању и односу између стварности и фантазије. Ова представа уједно представља и праизведбу овог дела у Србији.
Кроз форму „драме у драми“, „Илузије“ на посебан начин истражују питање границе између стварног и замишљеног, подсећајући да у савременом друштву свако од нас ствара сопствену слику стварности. Позориште, као живи чин, остаје место непосредног сусрета глумаца и публике, где се емоције размењују у реалном времену.
У представи играју: Зоран Радуловић, Цвијета Јовановић Мучалица, Гордана Јелић Мештер, Милорад Бјелан, Мирослав Малацко и Ребека Планчак.
Љубитеље позоришта очекује вече испуњено уметношћу, хумором и снажним порукама, уз причу која подсећа на јединствену магију сцене.
Полагањем камена темељца за изградњу Центра за иновације јапанске компаније „Тојо Тајер“ у Инђији, обележен је почетак нове фазе сарадње Србије и Јапана, али и даљег технолошког развоја у нашој земљи.
Председник Србије Александар Вучић поручио је да ова инвестиција има шири значај, јер представља основу за заједничку будућност две државе, истичући да Србија постаје важно место са којег је могуће наступати на различитим светским тржиштима.
Он је нагласио да је реч о посебном дану, упркос глобалним изазовима, и подсетио на јапанску пословицу која говори о стрпљењу и упорности као путу ка резултатима, повезујући је са развојем овог пројекта.
Компанија „Тојо Тајер“ започела је производњу у Србији 2022. године, а данас у Инђији запошљава око 630 радника и годишње произведе око пет милиона гума.
Нови центар биће значајан за даљи развој технологија, јер ће се у њему радити на истраживању и развоју, укључујући нове материјале, рецептуре и процесе, чиме ће се унапредити производња и конкурентност компаније.
Према речима Саторуа Морије, извршног директора задуженог за технолошки сектор у компанији, овај пројекат представља дугорочно опредељење и потврду поверења у Србију као партнера. Он је истакао да ће центар имати значај не само за компанију, већ и за развој домаћих стручњака и отварање нових прилика за младе.
Планирано је да овај центар буде део шире глобалне мреже истраживања и развоја, уз сарадњу са тимовима у Јапану и Сједињеним Америчким Државама. Такође, најављено је да би функције развојног центра из Немачке могле бити премештене у Србију, чиме би наша земља постала кључна тачка за европске активности компаније.
Представник амбасаде Јапана у Србији оценио је да Србија има значајну предност када је реч о доступности квалитетних стручњака из области науке и инжењерства, што додатно доприноси привлачности земље за инвеститоре.
Изградња овог центра, како је поручено, представља важан корак ка јачању технолошког развоја, али и продубљивању економских и партнерских односа Србије и Јапана.
Фото: Принт Скрин Инстаграм buducnostsrbijeav
Влада Републике Србије донела је одлуку да продужи забрану извоза нафте и нафтних деривата до 2. априла ове године, као једну од мера усмерених на очување стабилности домаћег тржишта.
Ова одлука односи се на извоз дизела, бензина и сирове нафте, и важи за све видове транспорта. Циљ је да се ублаже последице раста цена енергената на глобалном нивоу и спрече евентуалне несташице на домаћем тржишту.
Поред продужења забране, држава је најавила и додатну интервенцију – из робних резерви биће пласирано око 40.000 тона дизела. Ова мера има за циљ да додатно стабилизује снабдевање и ублажи притисак на цене горива.
Како је саопштено, одлуке које се доносе део су ширег пакета мера заштите привреде и грађана у условима нестабилности на светском тржишту нафте. У претходном периоду већ је донета и одлука о смањењу акциза на гориво за око 20 одсто, што је такође имало за циљ ублажавање ценовних удара.
До ових мера долази у тренутку када глобална енергетска ситуација остаје неизвесна, а цене нафте бележе значајан раст услед геополитичких тензија и поремећаја у снабдевању.
Када је 2014. године први пут стао на палубу огромног крузера у Копенхагену, Кикинђанин Зоран Иванковић није ни слутио да ће наредну деценију провести радећи у кухињама бродова који плове широм света. Данас своје искуство преноси ученицима Економско-трговинске школе, где предаје куварску групу предмета.
Иванковић је рођен 1987. године у Кикинди, где је завршио Основну школу „Свети Сава“ и Економско-трговинску школу. Након тога је у Новом Саду положио за кулинарског техничара и завршио специјализацију за хладна предјела, а потом и факултет туризма и хотелијерства.
До посла на броду, каже, није дошао из авантуризма, већ из потребе.
-Завршио сам школу, али није било сталног посла. Радио сам по Кикинди углавном замене људи који су на годишњем одмору. Неколико мојих пријатеља већ је радило на бродовима као конобари, па сам преко њих дошао у контакт са агенцијама. После интервјуа, прегледа и папира, брзо сам добио прилику да одем – прича он.
Током десет година рада остао је у истој компанији, која има двадесет бродова, па је често премештан са једног на други. У кухињи је напредовао постепено – од најниже позиције.
-Почео сам као кувар у тренингу, па асистент, трећи, други и на крају први кувар. То је била моја највиша позиција – каже Иванковић.
Први дани били су хаотични.
-Добијате огромну количину информација и све се дешава врло брзо. Чак ни после три месеца нисам се навикао на систем рада.
350 запослених у кухињи и 30.000 кафа
А тај систем је, како каже, изузетно сложен. На једном броду ради око 350 људи у кухињама – од перача судова и магационера до кувара и шефова кухиња.
Сваког дана припрема се огромна количина хране.
-Дневно се направи око 17.000 оброка за путнике и посаду. Само једна кафе-станица на броду изда и до 30.000 кафа дневно.
Намирнице се на брод допремају у огромним количинама.
-На сваких седам дана стиже између 15 и 30 шлепера са храном. Складишта су огромна – само фрижидери су на три спрата.
Кухиња на крузеру функционише као добро организована пирамида. Сваки сегмент има свој тим: за супе, сосове, рибу, салате, десерте или воће, а изнад свих је главни шеф кухиње са својим замеником.
Јеловници се планирају дуго унапред и зависе од региона у којем брод плови.
-Један јеловник је за Балтик, други за Медитеран, трећи за Азију, четврти за Америку. Мењају се на сваке две године.
Један од највећих изазова у раду су велике припреме за празнике. Иванковић памти једну ситуацију из одсека хладне кухиње, када су за амерички празнични мени морали да припреме на хиљаде порција специјалитета.
-Правили смо црвени кромпир са павлаком и кавијаром. На сваком тањиру су морале да буду три половине кромпира у облику звезде. То значи да се кромпир прво љушти, обликује у звезду, кува, хлади и припрема – и тако за четири хиљаде порција. Са припремом се крене две недеље раније.
Радио са 47 нација
На бродовима је радио са људима из 47 различитих нација, што је, каже, посебно искуство.
-То значи 47 различитих менталитета. Оно што је једнима смешно, друге лако у вреди. Радите са истим људима шест месеци без паузе, па није увек лако одржати лепе односе.
С друге стране, управо та разноликост доноси и највеће богатство.
-На броду имате прилику да упознате кухиње из целог света. Пробате воће и јела која код нас не постоје и научите технике које код нас стигну тек годинама касније.
Највише му је, каже, остала у сећању азијска кухиња.
-Кинеска кухиња користи много поврћа, а мање меса. Индијска је врло љута, али ако се љутина смањи, њихова јела много подсећају на наша.
Занимљиво је и да су страни чланови посаде радо пробали српска јела.
-Филипинци и Индијци су били одушевљени сармом и телећом чорбом. Једном смо колега и ја направили бурек за доручак и све је нестало за трен.
Наравно, било је и необичних захтева гостију. Једном приликом су, каже, путници тражили торту од пржених скакаваца.
-То су специјални инсекти који се узгајају за јело. Ја сам их пробао и наредна три дана нисам могао ништа сем јогурта да поднесем.
Ипак, најважније што је понео са бродова није само кулинарско знање.
-Научио сам стрпљење и организацију. И научио сам да су људи различити, али када је храна у питању – сви смо исти.
Данас то искуство преноси ученицима.
-Покушавам да их припремим да могу да раде било где у свету. Брод је добар почетак за младе – виде свет и стекну искуство које им касније много значи.
Т. Д.
Поводом обележавања Светског дана рециклаже, у организацији Секретаријата за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој, данас су додељене награде ученицима који су учествовали на видео-конкурсу посвећеном теми рециклаже.
На конкурс је пристигло око двадесет радова, а најуспешнији су били ученици Техничке школе „Михајло Пупин“ – Илија Крстеканић, Виола Чемере и Адриан Молнар, који су за своје видео-радове награђени од стране Секретаријата и компаније FCC.
Како истичу из Секретаријата, циљ конкурса био је да се код младих подстакне размишљање о значају заштите животне средине и правилног управљања отпадом.
– Када отпад посматрамо као ресурс, можемо да се запитамо какав је наш утицај на животну средину и колико свако од нас може да учини. Радимо на буђењу еколошке свести код младих, који све више показују интересовање за ове теме – истакла је Мирослава Наранчић.
У претходном периоду реализован је и низ едукативних активности. Од новембра прошле године организоване су бројне обуке и радионице у школама, вртићима и месним заједницама, са циљем да се грађани упознају са правилном употребом нових канти за селекцију отпада.
Према речима Невене Николић из компаније FCC, одзив грађана и деце улива оптимизам.
– Организовали смо око седамдесет едукација и реакције деце свих узраста дају нам наду да ће се у будућности још више радити на подизању свести о значају рециклаже. Примарна селекција отпада на месту настанка је почетак, али веома важан корак – нагласила је Николић.
Она је подсетила да је до сада подељено око 13.000 канти за рециклажу и упутила апел грађанима да се придржавају правила раздвајања отпада. У рециклажне канте треба одлагати искључиво чист материјал који може поново да се искористи, без остатака и контаминације, како би процес даље обраде био што ефикаснији.
Посебну вредност овог конкурса дали су сами ученици, који су кроз своје радове указали на стање у окружењу, али и на значај личне одговорности.
– Дуго смо снимали видео, шетали по граду и размишљали о томе одакле да почнемо, јер има много смећа. Ово је и једна врста критике, али и порука да морамо више да водимо рачуна о средини – каже ученик Адријан Молнар.
Он додаје да је кроз овај пројекат научио да је брига о животној средини важна не само за људе, већ и за животиње и птице.
Догађају су присуствовали и ученици Основне школе „Вук Караџић“, који су имали прилику да се упознају са значајем рециклаже и улогом коју сваки појединац има у очувању природе.
Обележавање Светског дана рециклаже у Кикинди још једном је показало да промена почиње од малих корака – од једне канте, једне навике и једне одлуке да се отпад не баца, већ правилно раздваја.
Т. Д.
