Књижевник, новинар, ликовни и књижевни критичар Драган Батинић, који се на властитим књигама, којих има десетак, потписује псеудонимом Драган Поп Драган, објавио је ових дана и књигу за децу „Не журите! Писмо почетницима у одрастању“. Издавање ове публикације подржао је Град Кикинда, а као издавач се потписује Банатски културни центар из Новог Милошева. Ова књига, која је и ауторов својеврсни жанровски заокрет, била је повод да се с Батинићем осврнемо и на његов минули списатељски рад, који је увек и он сам настојао да обогати особеним хумором, а некад и иронијом.
Овом новом књигом намењеном деци, која ускоро излази, „Не журите! Писмо почетницима у одрастању“, направио си жанровски заокрет. Да ли је у теби увек тињала жеља да се обратиш младим читаоцима, или човек у зрелим годинама мало подетињи?
– Кад почнеш полако да затвараш животни круг вероватно се на неки начин враћаш на почетак, ка детету. Није чудно што се деке и баке највише воле, друже и разумеју са унучићима. Има још нешто. Успео сам да сачувам дете у себи. Да сачувам невину и помало наивну радозналост, чуђење, љубав и према људима и према природи, потребу за искреношћу, потребу за исказивањем емоција без фолирања… Цела књига је нека врста наговарања деце да не журе са одрастањем, а завршава се овако: „Не журите да одрастете! Уживајте! Одрастање дође само и кад га не призиваш. Нађе оно сваког дечака и сваку девојчицу и онда одједном, док се окренеш, ниси више дете. Није баш скроз лоше бити одрастао, али мнооого је лепше бити дете. Ја то знам. Пробао сам и једно и дуго.“
Проблем и деце и одраслих данас је што живимо у убрзаном времену. Све се дешава брзо, а често и по неком скраћеном поступку. Стално смо у некој журби па немамо времена да приметимо, или да довољно уживамо у лепим стварима које се дешавају нама и око нас. Покушао сам да помогнем деци да мало успоре. Можда ова књига може бити од користи и старијим да поново пробуде дете у себи.
Ускоро ће пола века од твог бављења књижевним радом. Да ли је и сада, као и кад си почињао, највећа клетва за песника: „Дабогда познавао све своје читаоце“?
– Са пет година сам сам научио да читам. Имао сам међу играчкама и неки стари буквар. Досађивао сам свима, запиткујући које је ово слово. Љубав према књизи траје од тад. Читао сам и читам много и свашта, не у смислу квалитета, него жанровски: филозофију, психологију, књиге из теорије књижевности и новинарства, понешто из домена религије, историје, историје уметности, белетристику… а спадам и у оне малобројне који радо читају и поезију.
Не тешим се тиме да је мало песника који имају велик читалачки круг. Не очекујем да будем популаран као естрадни уметници, јер поезија је, ипак, за посвећене. А, таквих, гле чуда, има више него што мислимо. Одавно се десило да не познајем баш све своје читаоце. То кажем на основу награда и признања које сам добијао и у градовима у којима никад нисам био, или сам давно био: Младеновац, Ниш, Кучево, Оџаци, Рудо и Мркоњић град у Републици Српској, Сарајево, онај део у Федерацији, Скопље… Значи тамо је неко читао моје песме и у њима нашао нешто вредно, или бар занимљиво. Дакле, број мојих читалаца је превазишао комби, сад би требао бар аутобус, али вероватно не баш онај дупли. Пишем поезију пре свега јер за мене је то лепа авантура и покушај комуникације прво са собом, а онда и са другима. Ако се некоме то што напишем допадне, драго ми је. Ако се не допадне, не замерам и не узбуђујем се због тога.
Уређивао си још као војник Зидне новине. Већ тада си, вероватно, увидео да на зиду може да виси свашта?
– Како на ком. На том зиду, у мојој касарни, није могло да виси баш свашта. О књижевном нивоу сам бринуо ја, а о морално политичкој подобности, како се то онда звало, и аутора и текстова, бринуо је један водник твој презимењак. Да ли је то случајно да ће после толико година опет један Савић, овога пута новинар, одлучивати шта ће бити објављено? Од уредника зидних новина стигао сам до уредника Радио Кикинде, уредника дописништва суботичке телевизије, уредника књижевног часописа „Хекеида“… у свим тим редакцијама трудио сам се, са својим колегама, да рушимо неке „зидове“ незнања и заблуда у разним областима, и тако ширимo видике наших слушалаца, гледалаца и читалаца. Нисмо баш увек успевали да срушимо зид, али смо били срећни ако га мало окрунимо, начнемо, да неким следећим добронамерним „рушитељима“ буде лакше.
У једној раној песми пописао си састав јетрене паштете. Значи ли то, како кажеш у једној другој песми да „у песме све сме“?
– Моје став је да је у уметности све дозвољено до границе док та уметничка слобода неког другог не угрожава, на било који начин. Поменути цитати могу се и тако схватити. Међутим, стих да у песме све сме, је последњи стих антиратне песме коју сам написао и објавио деведесетих година. Претпоставио сам да ће је неки тумачити и као не-патриотски чин, па сам за сваки случај ставио и тај стих. Но, нисам имао проблема због тог, осим што се некима није допало, ал то је већ њихов проблем.
Састав јетрене паштете је имао другу функцију. То је песма, мени посебно драга, „Песник самац“, написана на прелому 80-их и 90-их година прошлог века, која је на неки начин песнички и филозофски кредо тог мог периода, који критичари сврставају у андерграунд, а ја то називам рокерско-панкерски период. Дакле, описујем јутро када након разбијања мамурлука кафом, цигаретом и вињаком доручкујем и зурим у конзерву паштете, читам њен састав да не бих размишљао о другим стварима. Песма се завршава стиховима: вести са радија / ситуација у свету алармантна/ време промењиво облачно / добро јутро. Ова песма, на неки начин, наговештава туробне и тескобне године које су уследиле.
Крај контејнера/ човек се облизује/ мачка га гледа – каже један твој хаику. У традиционалну хаику форму унео си иронију. То био је храбар и иновативан поступак.
– Нисам баш пронашао топлу воду. Елементи хумора постоје и у хаику стиховима родоначелника ове књижевне форме, као што су Башо, Иса… Можда сам отишао мало даље уводећи и иронију, тачније горки, црни хумор. Хаику је „ухваћен“ тренутак. Ова песма је настала деведесетих година и одраз је тог времена. Кад погледам уназад и сетим се да смо преживели невиђену инфлацију, ратове, бомбардовање, револуцију, разарајућу приватизацију… помислим: да смо знали унапред шта нас чека многи би, вероватно, одустали од живота. Мени су тај црни хумор, јер такво је време било, иронија и аутоиронија, писање, читање и наравно породица, помогли да смогнем снаге да све пребродим. И, ево преживео сам! Мало здравствено похабан и емотивно улубљен, ал ту сам.
Шта би поручио критичарима који су на твоју прозну књигу „Могло је и горе“ рекли: „Могло је и боље“?
-То је књига кратких прича о ововременским ситуацијама из свакодневног живота које нису баш увек лепе и пријатне, али с обзиром шта је моја генерација преживела, порука садашњим младим генерацијама је: „Могло је и горе“. Што се тиче критичара давно сам објавио песму њима посвећену. Песма има наслов „Генијална песма од два стиха“, а гласи; први стих/ други стих. Кад си ти као један од тих критичара у питању слажем се, што се тиче квалитета увек може боље. Напиши и објави бољу књигу, да то потврдиш, и ја ћу се радовати.
У једној репортажи у старој „Комуни“ питао си трафиканткињу у Новим Козарцима, које новине највише продаје и она је одговорила: „Новости“ и „Комуну“. На то си ти закључио: „ Аха, значи вреди писати. Трк назад у редакцију!“ Мислиш ли и данас да вреди писати?
– Ето, ти си запамтио нешто што сам ја написао и заборавио. Значи неко, ипак чита, а понеко чак нешто и упамти. Да ли вреди писати? Ја, неке своје љубави, па можда и заблуде, грчевито браним и негујем и тако ће бити до краја.
Н. Савић
