Bez zadrške radan i odgovoran. Ozbiljan, tih i nenametljiv. U kazivanju pribran, primetno uzdržan. Zadojen čojstvom, uvek brižan za druge, motivisan za opšte dobro.Čovek od karaktera. U dva navrata naš knez. Lovac koji toliko brine o prirodi. Umetnik, dobrotvor. Zato ga svi mi ovde poštujemo i volimo…
Tako u najkraćem Radovan Vojvodić besedi od svom komšiji Dušanu Beloviću. Ideologizacija ili zbilja? Stameni Radovan, uz smešak, malopređašnju tvrdnju dopunjuje konstatacijom – da je malo ljudi sa toliko uzvišenih osobina u životu sreo. A šta to konkretno nagoni Radovana i ostale meštane s kojima smo pričali da laskavim epitetima definišu lik i delo i za lokalnu javnost malo poznatog Dušana?
Sedamdesetogodišnji Belović, s diplomom profesora razredne nastave, veći deo radnog veka proveo je u prosveti. Školskog dnevnika latio se 1984. godine i odmah postao omiljeni uča. Deceniju posle, pod naletom zavodljivog tranzicionog izazova, poduprtog, i sam će kasnije zaključiti, nerealnim uverenjem u boljitak, okušao se u privatluku.
-Nije mi, biću iskren, bila namera da se preko noći obogatim – priseća se Dušan sopstvene biznis-odiseje devedesetih godina, koja se svela na malu poljoprivredu zasnovanu na ratarstvu i mlekarstvu. – Ambiciozno sam krenuo, uložio puno novca u kupovinu oranica, nabavku krava i izgradnju pratećih objekata. Ponukala me mladalačka maštarija da ću jednog dana, baveći se agrarom, svakodnevno bitisati, da se pesnički izrazim, u ritmu godišnjih doba. Nisam sebe nalazio u tom poslu, koji u delanju i ponašanju nameće svakojake, pa i one ružne, meni neprimerene, manire. A ja od poštenja ne mogu da uteknem. Tek nakon takvog, ne baš prijatnog, ali poučnog, iskušenja shvatio sam da je „život u ritmu godišnjih doba“ bio moj zavodljivi umišljaj. Ujedno sam, kada sam se presabrao, spoznao sve ugodnosti rada u prosveti, kojoj sam se, s ogromnim olakšanjem, vratio.
Te po njega sudbonosne prve godine novog milenijuma Dušan Belović je postao direktor ruskoselske škole. Narednog leta obreo se u matičnoj OŠ „Žarko Zrenjanin“, u kojoj je ostao do penzionisanja.
-Tu pauzu, kada nisam bio u prosveti, doživljavam i kao nešto poučno, odnosno korisno – naglašava naš sagovornik. – Sagledao sam, naime, školu u drugačijem, mnogo pozitivnijem, smislu nego ostale profesije. Rad sa decom bio mi je okrepljujuća, stvaralačka radost. Kakav divan osećaj kada posle nastave kući ne ideš umoran i potišten, već krepak i veseo. Pa se sutradan budiš oran, zakoračujući u susret novim radnim izazovima i ponovnom susretu s mališanima, koje učiš kako da pišu, čitaju, računaju, da upoznaju svet oko sebe, ali i kako da se ponašaju da bi ispravno stasavali da bi izrasli u obrazovane i čestite osobe…
Belović je, pre nekoliko godina, nakon, kako njegove kolege kažu, kao suza čiste učiteljske karijere, otišao u penziju. Ne dangubi, poput mnogih umirovljenika, već se bavi onim što, uz prosvetu, najviše voli. Sada je, naime, s viškom slobodnog vremena, dodatno zaokupljen ličnom preokupacijom, koja ga bez zadrške ne napušta još od osnovne škole, pa se vremenom pretvorila u nasušnu potrebu. Umetnost je njegova opsesija. S pokrićem. Supruga Momirka, nekada zaposlena u Livničinoj administraciji, a sada penzionerka, desna mu je ruka u svemu. To mu, naglašava, puno znači.
Dušan je skoro svakodnevno u ataru, često i na svom konju, kojeg godinama sedla u potrazi za slikarskim motivom. ,U nekadašnjoj kuhinji od dvadesetak kvadrata, pretvorenoj u atelje uočavamo nekoliko urađenih slika u ulju. Na zidovima uramljene grafike, umetnikovi rani radovi. Na štafelaju zategnuto platno iščekuje boje i poteze kičicom. Tu je i skulptorski alat. Na radnom stolu „brdo“ gline, kojom će Dušan „zamesiti“ kalupe za buduće, kao kamen postojane, betonske skulpture. Škrt je na rečima naš domaćin kada zbori o sopstvenom umetničkom opusu:
-Počeo sam da crtam čim sam, kao osnovac, uočio da olovka ostavlja trag. Korice sveski i udžbenika sam šarao, svaki čist papir iz tih razloga nosio kući da bih na njemu čuda iscrtavao. Potreba za crtanjem, a onda i slikanjem i vajanjem, pojačala se u gimnaziji i s godinama snažno nadirala. Sve te radove, smatrajući ih nebitnim, da bih se istakao, priložio sam u srednjoškolskoj akciji sakupljanja starog papira. Sad mi je žao. Posle gimnazije pao sam na ispitu za upis na Likovnu akademiju u Beogradu, te odustao od akademskog zvanja, ali ne i od slikanja i vajanja – priseća se junak naše priče početaka sopstvenog stvaralačkog angažmana.
Dušan Belović je u suštini samouki umetnik. Posredno je, međutim, susrećući se s poznatim likovnjacima, uporedo marljivo listajući odgovarajuću stručnu literaturu, do finesa dokučio likovnjačke tajne. Do sada je realizovao impozantan broj slika, rađenih uglavnom u ulju. Većinu je poklonio prijateljima, rođacima i onima koji u prigodnim situacijama pohode njegov dom ukotvljen, inače, u idiličnom ambijentu na obodu sela.
Nikada nije učestvovao na nekoj izložbi. Nuđeno mu, ali nije hteo. Odbija i pojavljivanje na likovnim kolonijama, pravdajući se da mu taj, kako ga naziva, brzopotezni način stvaranja ne odgovara. Za valjano delo potrebno je vreme, nekad i pauza, da se ponovo sjedine adrenalin i ideja.
DAROVI RODNOM SELU
Stiče se utisak da je Dušan Belović previše skroman, pa i neambiciozan, kada je njegova afirmacija u pitanju. Marketing mu je – nula. O njemu se, kao umetniku, u javnosti nešto više čulo tek kada je prošlog leta u porti Srpske pravoslavne crkve u Ruskom Selu, u okviru obeležavanja 100 godina od doseljavanja Solunaca u ovo mesto, nikla grandiozna skulptura Arsenija Trećeg Čarnojevića – njegovih ruku delo. Rodnom selu Belović je podario i bistu „Solunac“, posvećenu srpskim borcima koji su nakon Prvog svetskog rata pristigli na sever Banata.
S DVA ZAVIČAJA
Dušan i brat mu Jovan sinovi su Steve i Radojke Belović. Stevu su, kao dete, u Rusko Selo 1932. godine doveli roditelji, Jovo, inače, solunac, i majka Cvijeta. Dušanov pradeda Risto takođe ima biografiju na ponos potomcima, jer se proslavio u Hercegovačkom ustanku. Belovići, inače, potiču iz sela Hrgud iznad Stoca, pa Dušan, ne bez razloga, kaže da ima dva zavičaja. Oba beskrajno voli, s tim da u kreativnom smislu, u odnosu na hercegovačka brda, prednost daje ravnici, je je u njoj rođen, a i svakodnevno ga kao slikara hod nepreglednim prostranstvom nadahnjuje i goni u novi umetnički izazov. Hercegovina mu je u mislima, a ravnica u oku i srcu.
M. Ivetić
