Старији суграђани се, пре данашњих великих трговинских ланаца, сећају некадашњег кикиндског ланца трговина – „Ангропромета”. Са својом мрежом продајних објеката, „Ангропрометове” продавнице красили су укусно аранжирани излози, чији је аутор била наша саговорница Смиљана Шалго – сликарка, декоратерка, графичарка, дизајнерка и много тога још.
-Сликарски таленат се примети још у забавишту, тако је било и код мене. Међутим, можда је мој дар за уметност прва озбиљније приметила моја професорица ликовног у средњој школи, Мирослава Којић- прича Смиљана.
Било је то време такозваних „Шуварица”, односно заједничких основа, да би се Смиљана након завршеног 10. разреда уписала у новосадску Школу за графички дизајн. Ту је усавршила своје уметничке склоности, а након завршетке средње школе покушала је да упише Ликовну академију, али, нажалост, није успела.
-Недостајало ми је мало више упорности, подршке родитеља и самопоуздања – додаје наша саговорница. Ипак, упркос томе, наставила је даље да се усавршава и изграђује свој властити сликарски стил.
-Морам да признам да ни сама себе нисам довољно разумела у то време. Имала сам критички однос према оном што сликам, и тек временом сам се изградила у свом стваралаштву, а то је ваљда и нормално- прича, уз осмех.
-Требало би напоменути да сам ја у ствари почела да сликам из неке врсте незадовољства. Када сам схватила да свет не може да буде идеалан, да постоји смрт и друге ружне ствари, онда сам на неки начин сликарством почела да се браним и да улепшавам стварност. Себе бих окарактерисала као питому, а та моја питомост није увек наилазила на добар одјек околине, тако да сам се пронашла у сликању, како бих овај свет учинила савршенијим, јер ово данашње сурово време ми се уопште не допада. Зато више волим нереално, а то ми пружа сликарство. Уметност настаје кад нешто немате, кад сте за нешто ускраћени – тад постајете креативни.
Иначе, Смиљана је, како и рекосмо, пре него што се посветила искључиво сликарству била аранжер-декоратер излога „Ангропромета”. Надалеко је био препознатљив излог трговинског објекта у Галадској, који је управо она аранжирала.
-Радила сам 15 година у „Ангропромету”. Могу нескромно да кажем да се многи и данас сећају како су с укусом били декорисани наши излози. Чујем и сад понекад коментаре како не памте таквог аранжера у нашем граду. Имала сам потпуну стваралачку слободу. Било је то дивно време.
Међутим, „Ангропромет” је угашен, а аранжиране излоге данас са заменили самолепљиви плакати. У време док сам ја радила као аранжер излога, подизала сам своје две ћерке близнакиње, тако да више од деценију и по нисам сликала. Данас су ми ћерке на докторским студијама хемије и могу поново да се максимално посветим сликању и да ми то буде егзистенција- додаје с поносом, али и неком врстом сете.
Осим што се вратила платнима, Смиљана осликава и кравате, ешарпе и мараме.
-То је посебна техника и ту геометријски облици немају скоро никаквог значаја, јер све осликавам ручно. Радим специјалним, постојаним бојама које су отпорне на хабање и периве су. Након што осликам неку кравату или мараму, следи пеглање, како би слика на кравати или марами остала трајно утиснута. Мало људи се данас тиме бави.
Својевремено је Смиљана Шалго држала и ликовну радионицу за децу у кикиндском Културном центру. Након пандемије ковида, било је доста малишана који су желели да савладају основе сликања. Трајало је то три године, а ни данас овој сликарки не недостаје стваралачког заноса.
-Углавном од техника користим акрилик, јер је постојан, а није отрован. Имала сам самосталне изложбе у Кикинди, Новим Козарцима и Кањижи, а поред тога и небројено колективних. Једном приликом су наш град посетили гости из Кине и видевши изложене слике Браце Азарића и мене, понудили су нам да излажемо у Хонг Конгу и Милану, што се и остварило, тако да је моје слике видела и инострана публика. Сликала сам за ту прилику манастир Љубостињу. А што се тиче сликарских мотива који ме у последње време заокупљају – то је пре свега Кикинда и те моје слике наилазе на јако добар одјек код публике – закључује ова уметница, а будући да нам је пролеће обојило ионако леп град, можда Смиљана неће овог пута морати пуно да улепшава стварност на својим сликарским платнима.
Н. Савић
