Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Jelena Trifunović
Dušan Vasiljev u Beograd stiže 1919. godine, verujući da u tek oslobođenoj domovini za svakog ima posla, hleba i krova nad glavom.
-Dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim- zapisaće.
U Beogradu spoznaje tmurnu sliku posleratne stvarnosti u kojoj su se raspršili humanistički ideali o herojstvu i pobedi. Razorne posledice rata najviše osećaju siromašni, dok se privilegovana manjina, zahvaljujući mahinacijama bogati i uvećava društvenu moć.
Hiljade radnika koji su prolivali krv za oslobođenje zemlje, prepušteno je bedi i gladovanju. Špekulacije su se razvile do ogromnih razmera, puneći džepove bogataša. Plate i nadnice bile su niske, a poskupljenja stalna i ogromna. Na ulicama glavnog grada, jasno se sagledavaju društvene suprotnosti. Štrajkovi i sukobi radnika s vlastima nisu ostavljali ravnodušnim mladog pesnika.
Njegove nade u prestonici su se ubrzo rasplinule. Verovao je da će mu izdavači primiti i objaviti zbirku pesama, i da će ga neka od književnih redakcija primiti za saradnika. Međutim, izdavači kojima se uporno obraćao, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, odbijali su ga sa različitim izgovorima- da ne mogu da nabave hartiju, da su do kraja godine ispunjeni rukopisima, da neko vreme neće objavljivati nova izdanja…
Posao je pronašao kao činovnik kod jednog beogradskog advokata, pa je, umesto da uređuje rubrike u novinama, prepisivao molbe i žalbe, tavoreći u memljivim podstanarskim sobama. Ipak, biće to veoma plodonosan period njegovog stvaralaštva. Izuzetno talentovan, osećajan, sazreo pre vremena, buntovan romantik i melanholik progonjen vizijama rata, ogorčen surovom posleratnom realnošću, Vasiljev će napisati pesme koje će ga uvrstiti među naše najistaknutije eksperesioniste i liričare.
Rat, stradanja i uzaludnost prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje – najčešći su motivi njegove poezije. Njegove stihove odlikuje snažan emotivni naboj, bunt, očaj, nemoć. Piše i pripovetke, drame, započinje roman, ali će se u književnost upisati velikim slovima kao pesnik.
Vasiljev je u Beogradu nekoliko meseci, ali je taj period ostavio dubok trag u njegovoj književnosti. Kada je 1920. u časopisu „Misao” objavio svoju prvu pesmu „Čovek peva posle rata”, postaje istaknuto ime u redovima mladih poeta. „Misao” je list osnovan 1919. koji je okupljao mlađe, talentovane književnike iz liberalnih slojeva, i upravo tamo će Vasiljev objaviti najveći broj svojih pesama. Pevajući otvoreno i srčano u slobodnim stihovima, pesnik ekspresionista izronio iz krvavih vrtloga rata, u tom časopisu je srdačno dočekan. Sa „Misli” su sarađivali književnici iz tzv Grupe umetnosti- Ivo Andrić, Todor Manojlović, Mirko Korolija… Urednik „Misli” Simo Pandurović u stihovima Vasiljeva video je veliki talenat.
-Vaši stihovi- pisao je Pandurović- nisu od strane uredništva ostali nezapaženi. Naprotiv, obe pesme koje su štampane u „Misli”, a naročito „Čovek peva posle rata”, svratile su zasluženu pažnju. Ali vašom pogreškom, pesme nisu bile potpisane, a našom pogreškom bilo je zatureno sprovodno pismo, tako da nismo mogli konstatovati čije su pesme, a bilo bi nezgodno štampati ih anonimno, bez piščeva pristanka. Kad smo pomoću gospodina Crnjanskog utvrdili ko je autor, mi smo im vrlo rado dali mesta u svom časopisu. Bez ikakva laskanja, dakle, ali prijateljski i iskreno, mogu vam kazati da me raduje što sam u vama naišao na mladog, talentovanog čoveka čija će nam saradnja biti draga”.
O pesničkom talentu, Vasiljev je dobio priznanje i od „Književnog juga” iz Zagreba. Pesma „Čovek peva posle rata” donela mu je zasluženu slavu, a ostale koje su došle za njom, učvrstile njegovu reputaciju mladog nadarenog pesnika prve posleratne generacije. U Antologiji novije lirike, pomenutog lista „Misao”, Vasiljev, nazvan „savest jedne generacije” biće zastupljen sa čak osam pesama, Andrić sa dve, a Desanka Maksimović sa jedanaest.
Kada je „Misao” raspisala anketu o pesmama, od publike je Vasiljev, odlično ocenjen, čak ispred Crnjanskog i Pandurovića. Najviše glasova je dobila Desanka Maksimović za „Strepnju”, pa Velimir Masuka za „Grudobolju”, i odmah potom Vasiljev za „Plač Matere Čovekove”.
Sarađivao je i objavljivao u više književnih časopisa, koji su publikovali i njegove pripovetke i dečije pesme, ali zbirku pesama nije uspeo da objavi, uprkos upornom kucanju na vrata izdavača. Između ostalih rukopisa, iza njega će ostati velika sveska sa naslovom „Oblaci” u kojoj je ispisano 80 pesama podeljenih po ciklusima. Očigledno da je bila pripremljena za štampu. I to nije bio jedini rukopis spreman za izdavače.
„Pesma imam već oko 150 (dve velike knjige), ali fali- izdavač. Svega je dosad objavljeno 25, a ostale su samo meni poznate”- napisaće razočarani Vasiljev.
Oslabljen teškim i neurednim životom, stara bolest mu se vratila -kašalj i groznica. Želeo je da ostane u Beogradu gde je upisao Filozofski fakultet kao vanredni student. Da bi se upisao redovno na studije, bilo je potrebno da položi gimnazijsku maturu. Iscrpljen i malaksao, popustio je očevom nagovoru da prihvati mesto učitelja na selu. Iz prestonice odlazi nevoljno, nezadovoljenih ambicija, sa idejom da je to samo privremeno. Dobio je mesto učitelja u Čeneju, malom pograničnom mestu u koje stiže u martu 1920. godine. Tamo je desetak godina ranije, akcijom rodoljubivih srpskih meštana, sagrađana nova i lepa škola u kojoj će raditi kao privremeni učitelj sa više nego skromnom platom od 550 kruna. Jadaće se drugu:
-Kako se osećam? Kao đavo na džombi. Možeš misliti. Jedina mi je zabava knjiga. Da knjiga nema, sasvim bih sigurno poludeo”.
Službovanje u zabačenom banatskom selu, daleko je od Dušanovih želja i snova.
-A znam i to da, ako se najkasnije do nove godine ne otrgnem iz ove okoline, koja je ista u Čeneju, Vranjevu, u Kikindi, ili gde god hoćeš, potpuno ću propasti. Propast znači- napustiti sve one slike koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom, ali takoreći godinama, maštajući stvarao- ispoveda se u pismu prijatelju.
TRI KNJIŽEVNA BOGA
U biblioteci Vasiljeva bili su zastupljeni Skerlić, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Crnjanski, Veljko Petrović…Od svetskih pisaca kupovao je Stendala, Tolstoja, A. Fransa i Barbisa, Strindberga, Bodlera, a naročito Romena Rolana, Tagoru, Dostojevskog za koje u jednom pismu piše „to su moja tri boga”.
Od savremenih pesnika, najviše je cenio Crnjanskog, žaleći što će ga- kako je govorio-upropastiti novac. Veoma je poštovao Krležu kojem će se obratiti sa molbom da mu rediguje zbirku pesama- koja je ostala neodgovorena. Tina Ujević ga je impresionirao kada se sa njim sreo kod „Tri šešira”. Cenio je i Gustava Krkleca, a iz đačkih dana potiču njegove simpatije prema Adiju, tvorcu mađarske moderne.
Feljton o Dušanu Vasiljevu podržan je sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Neformalna grupa predavača pokrenula je preko mobilne aplikacije Signal zahtev za smenu rektora Univerzitet u Novom Sadu dr Dejana Madića.
Ova neformalna grupa predavača traži da se rektor smeni jer ne obavlja svoje dužnost po Statutu, a ne spominju da je zgrada Rektorata blokirana već nedeljama i da je rektoru zabranjen ulaz i rad u zgradi. Da pojednostavimo, neformalne grupe studenata naprave blokade, izbace zaposlene sa dela Fakulteta i zgrade Rektorata i onda uz podršku malog broja predavača traže smenu rektora zbog ne obavljanja dužnosti.
Kvaka 22 (engl. Catch-22) je paradoksalna situacija iz koje pojedinac ne može da pobegne zbog kontradiktornih pravila ili ograničenja.
Situacija koju neformalne grupe studenata i mali broj predavača koji ih podržavaju proizvode na UNS je klasična kvaka 22. Prvo čistim silom, nasrtajima i bezobrazlukom blokiraju rad ustanove, a potom se žale što ta ustanova ne radi i ne ispunjava svoje obaveze.
Rektor Univerziteta u Novom Sadu, dr Dejan Madić rekao je za portal Vojvodina uživo da on, iako se ne nalazi na svom radnom mestu zbog nasilno preuzete zgrade i zabrane prilaska istoj od strane studenata, i dalje obavlja svoj posao, u smanjenom kapacitetu. Rektor je poručio da je nastava svetinja, i da su studenti upisali fakultete kako bi postali akademski građani koji će da predvode ovu zemlju, i da daju pozitivan doprinos razvoju društva. Sve ovo što sada rade je čista politika, jer svojim delovanjem, blokiranjem nastave i rada fakulteta studenti direktno podrivaju napredak društva i stvaranje novih intelektualaca. Rektor je dodao da mu je žao profesora koji su sada degradirani i čije savete mali broj studenata koji blokiraju Univerzitet ne čuju, a to je da nastava treba da se odvija bez smetnji, i ne samo nastava već i sve drugo što čini jedan fakultet, pa i Univerzitet.
Svojim aktivnostima, mali broj studenata zaustavio je i izbore u zvanja, promocije doktora nauka, potpisivanje diploma, sprovođenje međunarodnih projekata kao što je npr. Erasmus i još mnogo toga.
Umesto debate, mali deo studenata bira blokade, umesto legalnih Studenstskih parlamenata, mala grupa studenata organizuje nelegalne plenume, umesto učenja, biraju nerad…
Da bi se smenio rektor UNS potrebno je da zaseda Savet Univerziteta koji čine sve članice (14 Fakulteta i 3 Instituta), legalni predstavnici studenata i predstavnici osnivača. Iz ovoga se jasno vidi da mala grupa predavača koja pokreće smenu rektora, zapravo nema mehanizam za smenu, ali je važno napraviti buku.
U oba dela Kvaka 22 Džozefa Helera i Šekspirovoj komedije Mnogo buke ni oko čega pojedinac se nalazi u svetu gde su pravila ne samo apsurdna već i često nedefinisana, promenljiva iz dana u dan. Tako se i rektor UNS našao u situaciji da svaki dan ima nove zahteve, apsurde situacija, ponekad i komične, koje treba da rešava, a sve zbog grupe studenata koji bi da zaustave studiranje u sred ispitnog roka.
Izvor; Vojvodina uživo
Foto: UNI zvanični sajt
Ovde su naučile svoje prve pesmice i prve nastupe imale generacije mladih Kikinđana. Glumačka škola u Dečijem pozorištu „Lane“ postoji već dve decenije, koliko i jedini dečiji teatar u gradu.
Neki novi klinci je edukativan serijal u produkciji Kikindskog portala koji afirmiše kreativne potencijale dece i kvalitetno provođenje slobodnog vremena.
U savremenom dobu preplavljenom jutjuberima i tik tok izazovima, kada za decu manjkaju kvalitetni medijski sadržaji, a dominira svakodnevna i prekomerna upotreba mobilnih telefona, predstavljamo kako u svom gradu mogu na kvalitetan način da upotpune slobodno vreme, birajući njima bliske aktivnosti.
Projekat je realizovan zahvaljujući podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je večeras da je važno da u ovom trenutku nastavimo da radimo zajedno, da sve naše razlike ne ostavljamo po strani, ali da pokušamo da razumemo da su mir i stabilnost u zemlji od izuzetnog značaja.
On je u video obraćanju iz zgrade Predsedništva rekao da je danas bio izvanredan dan za Srbiju.
“Devetnaest sati je, kao što vidite u zgradi Predsedništva sam. Otvorili smo 30 kilometara novog, najmodernijeg autoputa, na ponos svih onih koji žive i u Rasinskom, u Raškom, u Šumadijskom okrugu, u čitavoj Srbiji. I nastavićemo da radimo, i nastavićemo da gradimo”, rekao je Vučić.
On je naveo da je dobio podatke za drugu dekadu i da je jasno da je ovo za Srbiju rekordna investiciona godina, da svakako prelazimo 4,6 a verovatno i 4,7 milijarda evra i da ćemo po tome biti šampioni, ne samo u regionu, već u celoj jugoistočnoj Evropi, proporcionalno i broju ljudi i našoj teritoriji.
Kako je rekao, važno je da u ovom trenutku nastavimo da radimo zajedno, da sve naše razlike ne ostavljamo po strani, ali da pokušamo da razumemo da su mir i stabilnost u zemlji od izuzetnog značaja.
“Održan je veliki skup u Beogradu. Policija kaže 28.000 do 29.000 ljudi. Izuzetno veliki skup. Ti ljudi su opoziciono orijentisani i uvek sam bio spreman da čujem šta misle, kako misle i šta smatraju da je važno da se učini za našu zemlju. Verujem da mnogo veći broj ljudi misli drugačije, zato moramo da slušamo jedni druge, da to bude neka vrsta vrednosti koju ćemo da pokažemo i neka vrsta drugačijeg odnosa u budućnosti”, rekao je Vučić.
On je rekao da to govori pred zastavom koju je nosio u maju 2024. godine, kada smo branili Srbiju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija – i prilično uspešno je odbranili.
“Da se pod takvom, našom, jedinom trojkom ujedinimo oko osnovnih ciljeva, a sve naše svađe i razmirice mogu da se nastave. Da mladima ponudimo budućnost, da razmišljamo o tome kako i na koji način mogu dostojanstveno u našoj zemlji, da ostanu da žive ovde i da za sebe i svoju decu vide drugačiju i bolju budućnost”, rekao je Vučić.
On je naveo da je imao naporan dan i da je zajedno sa prijateljima iz Predsedništva kitio jelku.
“Sutra nas čeka još teži dan, a verujem naporniji, a verujem da će biti jednako dobar i uspešan kao i ovaj”, rekao je Vučić.
Tanjug
Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu devetnaestogodišnji Dušan i odlučuje da u Beogradu upiše studije
„Bilo je u prirodi našeg oca u odnosu na decu nečeg krutog i strogog što nije dalo da mu se protivreči, nečeg silovitog i imperativnog, često neodmerenog. U porodici sa mnogo dece i malo prihoda, obično se i nema vremena ni pažnje za posebne individualnosti i naročite duševnosti.” Tako je oca Kostu, opisao Spasoje Vasiljev, Dušanov mlađi brat.
Nakon što se otac vratio sa fronta, sukob između njega i Dušana obeležiće tu godinu pesnikove mladosti. Otac je želeo da naređuje i kontroliše svog šesnaestogodišnjeg sina, a zapravo je imao pred sobom samosvesnog mladića koji je u njegovom odsustvu brinuo o mnogoljudnoj porodici. O Dušanovom sukobu sa ocem, brat će napisati:
„Hteo je da određuje vreme izlazaka i dolazaka svome đačiću, a imao je da se nosi sa čovekom ekonomski nezavisnim koji živi o svom ruhu i kruhu, pa hoće i o svojoj glavi. Do sukoba je moralo doći neminovno. Pokušaj da otac silom uspostavi svoju vlast nije uspeo jer se Dušan nije hteo sviti. Represalije da mu se posle određenog vremena uskrati osvetljenje i zaključaju vrata kao da su značile sipati ulje na vatru”.
To je doba Dušanovih prvih ljubavi, mladalačkih zanosa, nemira, prkosa. U njemu je osećanje niže društvene vrednosti, jer je iz siromašne porodice, ali i snažna želja da postane „neko”. Trudi se da je uvek lepo obučen i doteran. On je „nestalan, ali dobrog srca, vesele prirode, oduševljen za lepo, narodnost i veru”- kako sebe opisuje u priči posvećenoj drugu i kasnije pobratimu Slavku Igniji, sa kojim će do kraja života ostati dobar i blizak prijatelj.
Izmoren gorkom, svakodnevnom borbom za egzistenciju, napornim radom i učenjem, sukobom sa prekim i strogim ocem, Dušan rešenje svojih životnih prilika vidi u sumanutoj odluci- da ode na front. To mu se čini kao spasonosni izlaz iz porodične situacije, škole koja je za njega gubila smisao, prozaičnih poslova, „od gaženja po tom životu civila koji stoje u nepreglednim redovima u kojima se guraju, gladuju…” Front je za Dušana, koji je imao svega 16 godina, delovao kao nešto iznad života i smrti.
Međutim, mladići koji nisu navršili 17 godina nisu mogli u vojsku. Sa istim odgovorom dočekan je i u Temišvaru, Segedinu, Kikindi.
-Badava sam išao, trošio novac. Svud su me ismejali, mater im njinu! Idem sad opet kući- poverio se u pismu prijatelju. Posle „neuspelog” putešestvija, oseća da „ceo svoj dosadašnji život mora da izmeni”.
-Više ću pisati, svirati i čitati- zabeležio je mladi pesnik.
Uskoro se njegov najbolji prijatelj vraća iz Debrecina, situacija sa ocem se stišava, pa Dušana napuštaju ideje da dobrovoljno ode na front.
U jesen 1917. godine pohađao je četvrti razred učiteljske škole. Iako živi i radi u teškim prilikama, u učenju ide u korak sa drugima. Oskudica i skupoća nagnale su Vasiljeve da gaje svilene bube, pa su svakog dana, Dušan i Spasoje išli da, do kasno u noć, beru dudovo lišće za bube.
Dovijajući se na razne načine da obezbede osnovnu egzistenciju, Vasiljevi su imali i podstanara, učenika iz Kikinde, koji im je plaćao u namirnicama. Sa njim je Dušan ubrzo postao prijatelj. U školi je uskoro bivalo bolje. Nastavnik veronauke okupljao je u horu školsku omladinu. Dušan se zaljubio u jednu učenicu, stariju od njega, iz bogate porodice. Želeći da postane „nešto ” u životu, marljivo čita i piše.
U tadašnjem Temišvaru su rat i sve očiglednija propast austrijskog carstva podsticali ljude na revolt i pobunu. Dušan će, između ostalog, zabeležiti:
„Danas je uzrujana, razdražena, gladna svetina lupala radnje, pljačkala, urlala: hleba, hleba! Negde u susedstvu se ubio starac ostavivši cedulju sa rečima: pet dana nisam okusio hleba.”
Istovremeno, viđa i site i obezbeđene ljude, za koje nema ni rata ni gladi. Sazreo prerano, pod teretom teškoća i briga, svet oko sebe već posmatra očima skeptika. Dok se otac Kosta i njegova okolina euforično raduju porazima austro-ugarske vojske, u njemu rastu sumnje da se rat ipak ne vodi u interesu čovečanstva i boljitka, nego jednog malog sloja ljudi.
Sa nepunih 18 godina, dobija diplomu učitelja u osnovnim školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Istog meseca, marta, pozvan je na tronedeljnu vojnu obuku u austro-ugarsku vojsku, a već u aprilu poslat na italijanski front. U toku su poslednji pokušaji Nemačke i Austro-Ugarske da slome savezničku vojsku. U austrijskim rovovima, u jesen 1918, Dušan je dočekao italijansku ofanzivu koja je nastala kada je front počeo da se raspada, a vojnici sami vraćaju kući. Iz Velikog rata, mladi pesnik vratio se kao svedok surovih krvoprolića i besmisla ratnih stradanja, sa malarijom i bronhitisom.
„Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova…” napisaće u svojoj čuvenoj i najpoznatijoj pesmi „Čovek peva posle rata”, objavljenoj 1920. u časopisu „Misao”. Svojim stihovima iskazaće sav besmisao rata i stravičnih stradanja, duboko razočaranje, kontradiktornost između ideala za koje se borilo i realnosti koja je usledila, revolt čitave generacije…
U posleratnom Temišvaru u koji se vraća posle rata, srpska manjina radovala se osvojenoj slobodi. Omladinu je zahvatilo nacionalističko oduševljenje, a prepirke su se, oko opredeljenja za srpstvo odnosno jugoslovenstvo, neretko završavale tučom.
Vasiljev se zaposlio u Komandi mesta kao pisar i tumač, kasnije je unapređen za delovođu. Postaje sekretar novoosnovanog društva „Kola mladih Srba”, i vredan saradnik lista „Sloga”. Predao se radu organizujući temišvarsku omladinu. Objavljuje pesme, poeme, feljtone, priprema pozorišne komade koje je režirao i u kojima je i glumio- u Zmajevu „Šaranu” Pantu, a u Kočićevom „Jazavcu pred sudom”- sudiju.
Među onima koji su, da bi se izjednačili sa „pravim” Srbima, prezimenu dodali „ić” ili „vić”, bio je i Dušan. Izvesno vreme, potpisivaće se Vasiljević, a njegov pobratim Ignijić. Međutim, u situaciji kada je deo društva utonuo u mađarsku kulturu, a mnogi bili stava da nejasna politička situacija iziskuje rezervisanost, Vasiljev nije zadovoljan rezultatima, iako je ne samo rado viđen mladić u srpskim krugovima već i centralna ličnost temišvarske omladine.
-Sada tek vidim, da jedno-dvogodišnji rad još nije ništa. Tu se, brate, vekovima treba znojiti. Mi smo mislili da smo nešto postigli. Ali to nešto od tih boljih osećaja tako je slabo, bez snage, bez kostiju, bez duha, da ga i najmanji povetarac spiri s nogu- zapisao je mladi pesnik.
U Temišvaru je bio smešten srpski garnizon do leta 1919. godine. Tada je grad predat Rumunima. Premoren, sa sve jačim znacima malarije i bolesti pluća, kada je srpska vojska napustila Temišvar, zauvek ga napušta i Vasiljev dobivši uverenje „da je dužnost vršio pohvalno, a na radu bio ispravan i pošten”, te da se može „našim vlastima preporučiti kao dobar rodoljub”.
Odlazi u rodnu Kikindu, u kojoj je živeo do svoje jedanaeste godine. Pretežno zemljoradničko naselje, udaljeno od glavnih kulturnih tokova ne zadovoljava njegove ambicije.
-Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu, te odlučuje da u Beogradu upiše studije. Da bi se upisao na fakultet, trebalo je najpre da položi gimnazijsku maturu. Međutim, pao je iz srpskog jezika i književnosti (prema nekim izvorima iz nemačkog).
Ovaj neuspeh ga je teško pogodio, ali je po svaku cenu želeo da napusti „naselje kraj Števančeve bare”.
PROFESOROVA SUREVNJIVOST
Dušan će kod kuće ispričati da ga je profesor na maturi srušio zbog uvrede pred sam ispit. Dok je stajao u hodniku zamišljen, naišao je jedan mlađi profesor i započeo sa njim razgovor.
„A vi ste Vasiljević, drago mi je. Ali vas, nove književnike, nekako gadno rešeta kritika”- reče mu profesor.
„Bolje i da nas grdi, nego da nas prećutkuje, kao što se to nekima dešava”, odgovorio je Vasiljev kasnije se iznenadivši kada je video istog tog profesora, koji je takođe bio pesnik, na polaganju mature.
Ne propustite pregled najvažnijih dešavanja u protekloj sedmici-kratko, jasno, subotom, samo na Kikindskom portalu.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
U kikindskom Narodnom pozorištu mladi glumac Luka Jovanović Dživdžanovski upriličio je javno čitanje i predstavljanje dramskog teksta „Mali Elvis“. Reč je o autorskom komadu Alekse Parovića koji govori o životu Elvisa Prislija.
Podsetimo, Luka Jovanović Dživdžanovski je već poznat kikindskoj pozorišnoj publici jer je, kao gostujući glumac, deo podele u sad već kultnoj predstavi „Oblaci“, a pored toga nastupiće i u nadolazećem komadu „Kosmaj ol inklluziv“, čija se premijera očekuje u februaru. Pored toga što glumi, za ovu predstavu potpisuje i muziku.
Kad je reč o „Malom Elvisu“, Luka Jovanović Dživdžanovski će u pomenutoj predstavi tumačiti glavnu ulogu, malog Elvisa.
-Ovo je drama o tragediji mladog umetnika kojim šou-biznis industrija upravlja onako kako ona misli da bi trebalo. Drama je fikcija, ali je ujedno i ogledalo života samog Prislija. Dakle, nije sve fikcija- kaže ovaj glumac, otkrivajući i deo radnje:
-Dan nakon što je ovaj pevač održao svoj poslednji koncert, na kojem mu se slošilo, dešava se finale „Gong šoua“, televizijskog takmičenja za mlade talente. Majka Sintija ubeđuje malog Elvisa da njegov nastup u tom programu mora da bude različit u odnosu na runde pre finala, jer im kontekst u vezi sa Elvisovim lošim stanjem ne ide baš na ruku. Međutim, ukoliko budu pametni, mogu to da pretvore i u svoju prednost – kaže Jovanović dodajući da, kako se približava Elvisov nastup u finalu šou programa, tako se i odnos Elvisa i njegove majke razvija kroz preispitivanje istinitosti prošlosti.
Sazdana od dinamičke smene dominacije likova u raspravi o iluzijama, ambicijama i kontroli, prožetim kroz relacije majke i deteta, ova drama preispituje odnos stvarnosti i iluzija i našeg htenja da ih prigrlimo ili odbacimo, bez obzira na to šta su i kakve su te iluzije, navodi glumac.
Realizaciju ovog komada podržalo je Ministarstvo kulture Republike Srbije, a scensko postavljanje se očekuje do kraja ove pozorišne sezone, to jest do polovine godine pred nama.
N. Savić
Najavljeno otvaranje klizališta u okviru Zimske bajke, planirano za subotu, odlaže se, dok vremenski uslovi ne budu odgovarajući.
O terminu otvaranja klizališta blagovremeno ćemo vas obavestiti.
Kako je podloga led, neophodne su niske temperature da se ne bi topilo. Ove godine, klizalište je veće u odnosu na prošlogodišnje, koje se nalazilo kod SC „Jezero”, dimenzije su mu 25 puta 13 metara.
Podsetimo, „Ledeno jezero“ biće dostupno mesec dana, a radno vreme klizališta će biti radnim danima od 17 do 21, a vikendom od 17 do 22 sata. Cena ulaznice biće 200 dinara, za termin u trajanju od sat vremena, a isto toliko novca će biti potrebno izdvojiti za iznajmljivanje klizaljki.
Prošle godine, poseta klizalištu prevazišla je sva očekivanja, a u zimskim čarolijama na ledu uživale su sve generacije.
Predsednik poslaničke grupe “Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane” Milenko Jovanov oglasio se povodom pisanja medija o mogućoj ostavci Aleksandra Vučića na mestu predsednika Srbije.
“Iskreno se nadam da do toga neće da dođe, jer bi to imalo strahovite posledice za Srbiju. Sve što smo postigli u poslednjih 12 godina – ekonomski rast, rast plata i penzija, sve nove fabrike, puteve, pruge, škole, bolnice, stabilnost zemlje, međunarodni ugled, sve je rezultat rada predsednika Vučića i politike koju je on definisao i kojoj je on trasirao put”, izjavio je Jovanov.
“Ovo doživljavam kao krajnje sredstvo predsednika Vučića da zaštiti narod. Da se da narodu da odluči kakvu vlast želi, a ne da to čine tajkuni, agenture i ambasade na silu i mimo volje naroda. Da manjina silom nameće svoju volju, nasuprot svim demokratskim načelima i principima, poručio je Jovanov.
“Upravo zahvaljujući predsedniku Vučiću narodu je vraćeno pravo da bira i odlučuje, i sada je to pravo ponovo ugroženo od strane bučne i agresivne manjine. U svakom slučaju, nadam se da neće doći do ostavke predsednika Vučića, već da će Srbija pod njegovim vođstvom nastaviti da pobeđuje”, izjavio je Jovanov.