Jelena Trifunović

Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.

-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.

У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.

Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.

Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…

Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.

Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.

Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.

-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.

О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.

Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.

Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.

„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.

Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:

-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.

Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.

-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.

ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА

У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.

Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.

Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама

Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму деветнаестогодишњи Душан и одлучује да у Београду упише студије

„Било је у природи нашег оца у односу на децу нечег крутог и строгог што није дало да му се противречи, нечег силовитог и императивног, често неодмереног. У породици са много деце и мало прихода, обично се и нема времена ни пажње за посебне индивидуалности и нарочите душевности.” Тако је оца Косту, описао Спасоје Васиљев, Душанов млађи брат.

Након што се отац вратио са фронта, сукоб између њега и Душана  обележиће ту годину песникове младости. Отац је желео да наређује и контролише свог шеснаестогодишњег сина, а заправо је имао пред собом самосвесног младића који је у његовом одсуству бринуо о многољудној породици. О Душановом сукобу са оцем, брат ће написати:

„Хтео је да одређује време излазака и долазака своме ђачићу, а имао је да се носи са човеком економски независним који живи о свом руху и круху, па хоће и о својој глави. До сукоба је морало доћи неминовно. Покушај да отац силом успостави своју власт није успео јер се Душан није хтео свити. Репресалије да му се после одређеног времена ускрати осветљење и закључају врата као да су значиле сипати уље на ватру”.

То је доба Душанових првих љубави, младалачких заноса, немира, пркоса. У њему је осећање ниже друштвене вредности, јер је из сиромашне породице, али и снажна жеља да постане „неко”. Труди се да је увек лепо обучен и дотеран. Он је „несталан, али доброг срца, веселе природе, одушевљен за лепо, народност и веру”- како себе описује у причи посвећеној другу и касније побратиму Славку Игнији, са којим ће до краја живота остати добар и близак пријатељ.

Изморен горком, свакодневном борбом за егзистенцију, напорним радом и учењем, сукобом са преким и строгим оцем, Душан решење својих животних прилика види у суманутој одлуци- да оде на фронт. То му се чини као спасоносни излаз из породичне ситуације, школе која је за њега губила смисао, прозаичних послова, „од гажења по том животу цивила који стоје у непрегледним редовима у којима се гурају, гладују…” Фронт је за Душана, који је имао свега 16 година, деловао као нешто изнад живота и смрти.

Међутим, младићи који нису навршили 17 година нису могли у војску. Са истим одговором дочекан је и у Темишвару, Сегедину, Кикинди.

-Бадава сам ишао, трошио новац. Свуд су ме исмејали, матер им њину! Идем сад опет кући- поверио се у писму пријатељу. После „неуспелог” путешествија, осећа да „цео свој досадашњи живот мора да измени”.

-Више ћу писати, свирати и читати- забележио је млади песник.

Ускоро се његов најбољи пријатељ враћа из Дебрецина, ситуација са оцем се стишава, па Душана напуштају идеје да добровољно оде на фронт.

У јесен 1917. године похађао је четврти разред учитељске школе. Иако живи и ради у тешким приликама, у учењу иде у корак са другима. Оскудица и скупоћа нагнале су Васиљеве да гаје свилене бубе, па су сваког дана, Душан и Спасоје ишли да, до касно у ноћ, беру дудово лишће за бубе.

Довијајући се на разне начине да обезбеде основну егзистенцију, Васиљеви су имали и подстанара, ученика из Кикинде, који им је плаћао у намирницама. Са њим је Душан убрзо постао пријатељ. У школи је ускоро бивало боље. Наставник веронауке окупљао је у хору школску омладину. Душан се заљубио у једну ученицу, старију од њега, из богате породице. Желећи да постане „нешто ” у животу, марљиво чита и пише.

У тадашњем Темишвару су рат и све очигледнија пропаст аустријског царства подстицали људе на револт и побуну. Душан ће, између осталог, забележити:

„Данас је узрујана, раздражена, гладна светина лупала радње, пљачкала, урлала: хлеба, хлеба! Негде у суседству се убио старац оставивши цедуљу са речима: пет дана нисам окусио хлеба.”

Истовремено, виђа и сите и обезбеђене људе, за које нема ни рата ни глади. Сазрео прерано, под теретом тешкоћа и брига, свет око себе већ посматра очима скептика. Док се отац Коста и његова околина еуфорично радују поразима аустро-угарске војске, у њему расту сумње да се рат ипак не води у интересу човечанства и бољитка, него једног малог слоја људи.

Са непуних 18 година, добија диплому учитеља у основним школама са мађарским наставним језиком. Истог месеца, марта, позван је на тронедељну војну обуку у аустро-угарску војску, а већ у априлу послат на италијански фронт. У току су последњи покушаји Немачке и Аустро-Угарске да сломе савезничку војску. У аустријским рововима, у јесен 1918, Душан је дочекао италијанску офанзиву која је настала када је фронт почео да се распада, а војници сами враћају кући. Из Великог рата, млади песник вратио се као сведок сурових крвопролића и бесмисла ратних страдања, са маларијом и бронхитисом.

„Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова…” написаће у својој чувеној и најпознатијој песми „Човек пева после рата”, објављеној 1920. у часопису „Мисао”. Својим стиховима исказаће сав бесмисао рата и стравичних страдања, дубоко разочарање, контрадикторност између идеала за које се борило и реалности која је уследила, револт читаве генерације…

У послератном Темишвару у који се враћа после рата, српска мањина радовала се освојеној слободи. Омладину је захватило националистичко одушевљење, а препирке су се, око опредељења за српство односно југословенство, неретко завршавале тучом.

Васиљев се запослио у Команди места као писар и тумач, касније је унапређен за деловођу. Постаје секретар новооснованог друштва „Кола младих Срба”, и вредан сарадник листа „Слога”. Предао се раду организујући темишварску омладину. Објављује песме, поеме, фељтоне, припрема позоришне комаде које је режирао и у којима је и глумио- у Змајеву „Шарану” Панту, а у Кочићевом „Јазавцу пред судом”- судију.

Међу онима који су, да би се изједначили са „правим” Србима, презимену додали „ић” или „вић”, био је и Душан. Извесно време, потписиваће се Васиљевић, а његов побратим Игнијић. Међутим, у ситуацији када је део друштва утонуо у мађарску културу, а многи били става да нејасна политичка ситуација изискује резервисаност, Васиљев није задовољан резултатима, иако је не само радо виђен младић у српским круговима већ и централна личност темишварске омладине.

-Сада тек видим, да једно-двогодишњи рад још није ништа. Ту се, брате, вековима треба знојити. Ми смо мислили да смо нешто постигли. Али то нешто од тих бољих осећаја тако је слабо, без снаге, без костију, без духа, да га и најмањи поветарац спири с ногу- записао је млади песник.

У Темишвару је био смештен српски гарнизон до лета 1919. године. Тада је град предат Румунима. Преморен, са све јачим знацима маларије и болести плућа, када је српска војска напустила Темишвар, заувек га напушта и Васиљев добивши уверење „да је дужност вршио похвално, а на раду био исправан и поштен”, те да се може „нашим властима препоручити као добар родољуб”.

Одлази у родну Кикинду, у којој је живео до своје једанаесте године. Претежно земљорадничко насеље, удаљено од главних културних токова не задовољава његове амбиције.

-Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму, те одлучује да у Београду упише студије. Да би се уписао на факултет, требало је најпре да положи гимназијску матуру. Међутим, пао је из српског језика и књижевности (према неким изворима из немачког).

Овај неуспех га је тешко погодио, али је по сваку цену желео да напусти „насеље крај Штеванчеве баре”.

ПРОФЕСОРОВА СУРЕВЊИВОСТ

Душан ће код куће испричати да га је професор на матури срушио због увреде пред сам испит. Док је стајао у ходнику замишљен, наишао је један млађи професор и започео са њим разговор.

„А ви сте Васиљевић, драго ми је. Али вас, нове књижевнике, некако гадно решета критика”- рече му професор.

„Боље и да нас грди, него да нас прећуткује, као што се то некима дешава”, одговорио је Васиљев касније се изненадивши када је видео истог тог професора, који је такође био песник, на полагању матуре.