Jelena Trifunović

У друштву у којем су речи постале оружје, а језик често средство дискредитације, понекад се појави реченица која изненади јасноћом и тачношћу. „Боље ћаци него наци”, изјава председника Александра Вучића изречена након насилног напада на групу студената који само желе да иду на факултет, а који су у делу јавности познатији као Ћаци, постала је повод за полемике али и љутњу једног дела јавности. Међутим, кад се ова реченица оголи до суштине, постаје јасно: она не вређа, већ разоткрива, пише портал Војводина уживо.

Јер шта заправо значи „ћаци”? Ова реч је пласирана од стране студената у блокади и опозиције, као погрдна реч којом последњих месеци описују студенте који желе да се врате на факултет, студенте који желе да уче… Овај назив студенти блокадери и опозиција доживљавају као погрдан, пежоративан, деградирајући. У том окружењу, реч „Ћаци“ описује групу људи коју треба да омаловажавате, који немају довољно моралних и менталних способности и које треба, ако ситуација дозволи, напасти, „вијати по улицама“, „динстати“ и „пумпати“. А шта су „Ћаци“ “скривили” студентима блокадерима и опозицији? Па они су студенти који желе да уче, на почетку су тражили дијалог са руководствима факултета, желе да факултети изађу из блокада и, можда најважније, не желе ванредне изборе већ да се живот врати у нормалу, када су факултети радили, када су полагали испите и слушали наставу

И ту долазимо до речи „Наци“: ко је заправо наци?

У историјској и научној дефиницији, нацизам и фашизам нису само идеологије мржње. Обе идеологије негирају принципе демократије, људских права, плурализма и једнакости. То су системи у којима одређена група људи одлучује да су они „виша раса“, морално и умно супериорнији у односу на друге. У којима се једна група ставља изнад друге групе и користи насиље као „природно право“. Нацизам је, у својој суштини, тврдња да неки људи немају право на постојање, на слободу, на достојанство — јер нису „прави“, „чисти“, …

Управо зато је реч „наци” овде погођена и прецизна. Не као етикета политичког противника, већ као опис понашања. Наци су они који мисле да имају право да одлуче ко има право да учи. Они који мисле да је у реду да више десетина припадника једне групе опколи троје „Ћација“ и пребије их, полије водом и гађа лименкама. Наци су они који препознају „непожељне“ на основу њиховог изгледа (крезуби), говора (акценат), порекла (нису из Србије), политичког става (не мисле исто као они). Који деле људе на подобне и неподобне. Који мисле да право на образовање и одлазак на факултет припада само њима и никоме другом.

Дакле, да будемо јасни: реченица „боље ћаци него наци” је јасна порука друштву да је знање вредност, а да насиље није закон.

Јер ако је понижавање студената које називају „Ћаци“ постало прихватљиво за студенте блокадере и део друштва који их подржава, ако је вређање оних који уче знак моћи, онда то већ личи на обрасце понашања из тридесетих година прошлог века у Немачкој. А наша друштвена основа, наш идентитет и наш уставни поредак почивају на антифашизму као вредносном темељу. Та борба није била само војна, већ и морална и цивилизацијска: борба за друштво у којем је свака особа једнака пред законом, има право на образовање и право на рад.

Извор: Војводина уживо

Председник Србије Александар Вучић поручио је да „никада неће дозволити да Србију уруше криминалци и нарко-картели“, оптужујући део опозиције за ширење неистина и покушај дестабилизације државе.

На почетку обраћања рекао је да вечерас у 19 сати има важан састанак, а затим се осврнуо на последице блокада:
„Захваљујући несигурности и блокадама имаћемо нешто мању стопу раста, али ћемо ипак прећи 3 одсто, што омогућава раст плата и пензија.“

Посебно је истакао штету коју су протести, како каже, нанели образовању:
„Највише смо изгубили у образовању. Губици су ненадокнадиви. Знање је оно што се вреднује – не папир. Данас су приватни факултети бољи, а и у Влади се гледа знање.“

Говорећи о Закону о бирачком списку, рекао је да су измене у складу са препорукама ОДИХР-а. Оценио је да је „обојена револуција запала у ћорсокак“ и додао да окупљања опозиције немају програм ни идеје:
„Пре шест месеци рекао сам да ће се све завршити политичким захтевима.“

Вучић је рекао да страни фактори, уз подршку регионалних нарко-картела и домаће опозиције, покушавају да наруше стабилност Србије:
„Покушавају да уруше институције кроз три корака – негацију резултата, криминализацију власти и дехуманизацију појединаца.“

Осврнуо се на тврдње Маринике Тепић, која га је повезивала са наркотицима и Филипом Кораћем, наводећи пример из 2017. када је, како каже, „група од 10 лица ухапшена због напада на његовог сина Данила“, и иронично додао:
„Вероватно сам тада диловао дрогу са њима против сопственог детета.“

Вучић је потом демантовао да се његов лик налази на паковањима дроге, како тврди Тепић:
„То је председник Колумбије, фотографија је скинута са ЦНН-а. Не верујем да је Мариника хтела да оптужи њега.“

Затражио је да Тужилаштво истражи наводе да је користио апликацију Скај:
„Никад нисам имао Скај апликацију, ни ја ни било ко из моје породице. Ако јесте – тражим да ме смене.“

Навео је и да постоји Скај преписка из 2022. између Радоја Звицера и адвоката Дејана Лазаревића, и позвао Тужилаштво да саопшти да ли је реаговало:
„Или нека кажу да сам измислио – али нека реагују.“

На крају је поручио:
„Никада нећу дозволити да нерадници, криминалци и картели управљају Србијом. Поносан сам што ме сви нарко-картели мрзе.“

Извор: b92.net

Данашњи догађаји на Правном факултету у Београду представљају тачку пуцања – границу која је јасно пређена. Према наводима више извора, студент који подржава блокаде Михајло Секулић физички је насрнуо на професорку Марију Караникић Мирић, а потом и на радника обезбеђења, преноси портал Војводина уживо. Овај инцидент није изолован – он је резултат месецима толерисаног анархизма, злоупотребе универзитета и свесног подривања основних принципа академске заједнице.

Не постоји – и не сме постојати – никакво оправдање за насиље над професором. Не зато што је реч о академској титули, већ зато што је реч о особи која је била на свом радном месту, обављајући свој посао – образовање младих!

Студент који је данас физички напао професорку јер наводно „није пуштен преко реда“,који је хвата за нос и вуче, је симбол самовоље, неваспитања и насиља. Насиља и анархије коју месецима спроводе студенти у блокади!

Да је Михајло Секулић студент блокадер јасно показују чињенице, које поједини опозиционо настројени медији, као Н1 и Нова С, никако да представе. А студенти блокадери, уз помоћ тих медија, покушавају да промене наратив и оптуже друге за своје физичке насртаје и ароганцију према онима који би требало да им буду ауторитет!

Сви знамо шта се догодило пре неколико дана, када је студенткиња пленумашица забранила улазак Владимиру Балаћу, једном од најбољих студената, у зграду факултета, само зато што како она каже: „подржава режим“. Дакле, ко није један од њих – нема право на улазак на факултет! Логика је јасна, свако ко је у згради факултета је њихов – студент који подржава и одржава блокаду!

Ако је студент блокадер ударио професорицу Мирић, зар и она не заслужује исто саосећање и солидарност које поједини медији и пленуми дају студентима блокадерима? Или је насиље оправдано када долази са блокадне стране? Зар се борба против насиља мери политичком подобношћу?

Ако данас оправдамо шамарање професорке, сутра ћемо оправдавати насиље на улици, прекосутра линч на основу другачијег мишљења.

Сада је право време да се постави питање – шта можемо очекивати од студената блокадера који сопствене професоре који их подржавају називају „Телетабисима“? Који су факултетске зграде претворили у прљаве сквотове, легла заразе, хаоса и вандализма? Самовољно, студенти блокадери су себи дозволили да заједнички, друштвени, академски простор, претворе у свој политички полигон. Да постану мале групе самопроглашених вођа, који себе виде као „најбољи део друштва“ – јер им је то неко довољно пута рекао?

Онај ко мисли да слобода значи право на физички обрачун с неистомишљеницима – није студент, није активиста, није борац. Он је насилник. А према насиљу не може – и не сме – бити неутралности.

Насиље над професорима није део борбе за бољи систем – оно је негација сваког система. И ко га оправдава – подрива друштво. Зато је крајње време да се ствари назову правим именом, и да престану да нас вуку за нос: насиље које студенти блокадери спроводе није храброст. Насиље је слабост. И мора бити заустављено – одмах.

Извор: Војводина уживо