Igor Crnogorac

Povodom Dana Grada, najviše priznanje, “Zaslužni građanin Kikinde”, dodeljeno je Draganu Strajniću, “za sveobuhvatni doprinos i ljubav prema svom gradu”.

U obrazloženju za dodelu najvišeg priznanja Grada sažet je čitav jedan vek nepokolebljive i istrajne predanosti napretku svoje zajednice, ljudi u njoj, i ravnici, svojoj kući. I tu tek počinje priča Dragana Strajnića o svim njegovim ljubavima: porodici, salašu, pesmama…

„Jedno ovakvo priznanje sam dobio pre dvadesetak godina. Verovatno da neko prati šta radim celog veka i čini mi se da je sasvim zasluženo, mirna mi je savest“, kaže Dragan.

Moja kuća

Moji su došli iz Grčke, bavili su se poljoprivredom i imali su suvače, tako da sam ja ostao u tom paorskom poslu. Ja sam se sve vreme, i kada sam završio Pravni fakultet u Sarajevu, bavio poljoprivredom, pomagao sam svom ocu, bili smo rekorderi u proizvodnji pšenice. Konji su mi najvažnija sporedna stvar u životu. Te godine kada sam se rodio, u našoj štali je bilo 10 konja i šest ždrebadi.

Imao sam priliku da odem u Novi Sad, da budem jedan od funkcionera u Turističkoj organizaciji, ali mi to nije padalo na pamet. Volim Vojvodinu, Srbiju, moju ravnicu, ali sam, pre svega lokalpatriota. Nikada ne bih otišao odavde. Ovde su moji koreni od pre 250 godina.

Sve vreme sam učestvovao u svim humanitarnim akcijama, od davanja krvi, do 25 tona pomoći koju sam poslao u Obrenovac. Bio sam u glavnom odboru i donor Crkve Svetih Kozme i Damjana. Nema veće sreće, radosti i zadovoljstva od toga da, kada radeći, daješ deo sebe i kada neko to prepozna.

Tadašnji direktor Sportsko-rekreativnog centra „Jezero“, Lazar Tešin, pozvao me je da iz firme u kojoj sam radio, Vodoprivrednog preduzeća „Gornji Banat“, pređem kod njih. Oko Centra je bilo šipražje i ja sam eksproprisao 40 malih parcela, između ostalih, za male pare, jednu koja je pripadala mojoj familiji. Bio sam tada predsednik Opštinskog društva građevinskih inženjera i tehničara. Vodio sam investicionu izgradnju otvorenih bazena, zgrade za kancelarije, bifea, svih sportskih terena, aktivirali smo Omladinsko naselje.

Bili smo na godišnjici „Pčese“ na čenejskom salašu, bili su tu i Balašević, Raša Popov, bio je svinjokolj i pila se rakija od duda. U povratku, kažem Tešinu: „Svi imaju manifestaciju po kojoj su prepoznatljivi, a mi nemamo ništa“. Onda smo  razmišljali šta bi to moglo da bude, da je autentično i da ima smisla. I kažem mu, ti si iz Mokrina, a tamo se obično govorilo: „ Kad se popneš na ludaju i uhvatiš za tulaju, vidiš Kikindu“. Stigla je jesen, a Centar je dobio „lovački dom“ na upravljanje. Laza i ja odemo u Banju Kanjižu i odande dovedemo tri najbolja kuvara i tri najbolja konobara, damo im duplo veću platu, stan i hranu, da šest meseci rade kod nas. I napravimo „Ludaja-bal“. Bilo je to jako lepo veče sa gostima, direktorima preduzeća, škola… pravili su se kokteli od ludaje. To je bila nulta godina, ne još i „Dani ludaje“.

Tada smo videli da ima smisla to što radimo. Kako smo bili u predsedništvu Turističkog saveza, sledeće godine smo se dogovorili da program „izvedemo“ na trg. Bio sam jedan od osnivača Konjičkog kluba i organizovali smo defile sa fijakerima na kojima su bile devojke iz „Gusala“ i kostimirana deca, pozvali smo Rašu Popova koji je učestvovao u merenju ludaja, i tako je počelo. Danas smo u Svetskoj asocijaciji gradova koja slave ludaju.

Samo mi je jako žao što nismo napravili akva-park u Kikindi. Da je Mirko Tatić, tada predsednik Izvršnog veća, ostao još samo šest meseci ovde, imali bismo ga pre 35 godina. Tada je, u Jugoslaviji, akva-park postojao samo u Čateškim Toplicama u Sloveniji, gde sam služio vojsku. Napravio sam i idejni projekat, ali, eto, nije se dalo.

Moje pesme

Za ediciju „Proleće na čenejskim salašima“ – „PČESA“, koja je svojevrsna istorija Vojvodine, pisao sam 20 godina. To su knjige od 600 do 800 strana, i u svakoj od njih sam imao svoje priloge – eseje, pesme, tekstove u kojima sa afirmativno pominjao Kikindu. Počeo sam da pišem zahvaljujući Dušanu Dejancu koji je uređivao novine moje prve firme – pisao sam za humorističnu stranu. I zahvalan sam mu na tome.

Dosta pesama sam i komponovao i izvodio, 30 godina sam bio član tamburaškog orkestra „Stari đeram“, zatim okteta „Gusala“, bio sam i solista hora „Kornelije Stanković“. Napisao sam tekst i muziku za „Vojvodino, najmiliji raju“, pesmu koja je dobila drugu nagradu publike na „Vojvođanskim zlatnim žicama“. U knjizi „Kikinda u četir frtalja“ koju sam izdao 2006. godine, sabrane su moje pesme zajedno sa notama. A ovako sam ih pisao: dok orem, a to je obično bilo noću, jer danju nisam stizao, slušam zvuk traktora, čujem neki ritam, smislim jednu strofu teksta i to zapamtim. Tada nisam znao note, ali sam već sam bio naučio da sviram harmoniku i tamburu, i onda odem kod pokojnog Ace Karadžina, odsviram mu, i on napiše note. Pišem i danas. Jednu sam pesmu napisao kada smo moja pokojna supruga Žužana i ja bili na letovanju u Palma de Majorki. Bili smo na petom spratu i ja sanjam salaš mog dede i napišem pesmu: „U tuđini, na petome spratu, noću sanjam salaš u Banatu. Sanjam vrance, uzorane lance, ej živote, kud proćerda dance. Kad bi mogla mladost da se vrati, da se vrate salašarski sati, sa salaša ja otiš’o ne bi’, tu bih ost’o kosa da mi sedi“.

Razmišljao sam o tome, kad neko ode u beli svet i postigne neki uspeh, da li je on srećniji od onog koji je ostao na nekom salašu i koji, kad ustane ujutro, može da kaže: „Ovo je moj salaš, ovo je moja zemlja, ovo je moja Sosa, ovo su moji konji, ovo je sav moj svet“. Mislim da čovek može da pronađe sreću samo tamo odakle je ponikao.

Moja porodica

Po odlasku iz „Jezera“, otvorio sam turističku agenciju, a onda i firmu za proizvodnju stočne hrane, imao sam četiri prodavnice u gradu. Bio sam u Opštinskom veću, osnovao sam prvu Turističku organizaciju, i sve vreme sam se bavio poljoprivredom i stočarstvom – uzgojem junadi i konja. U svom dvorištu imao sam petnaestak konja i po 30 junadi, i tako je i danas. Malo sam bio kod kuće, i žao mi je što sam nisam više vremena provodio sa decom, što nisam mogao više da im se posvetim, da se igram sa njima, vodio sam ih na njivu. Imam dve ćerke, Draganu i Dobrilu, jedna je završila Pravni fakultet, a druga književnost. Imam i petoro unučića; najstarija, Anđela, sada završava pravo. Anđela je u ovoj pesmi: „Kad dođu pedesete i mladost se s starošću sretne, nestaju proleća srećna, dolazi jesen setna. Lepota u bori osta, u oku plamen se gasi i svako novo jutro srebrom oboji vlasi“. I sad jedna optimistična strofa: „ A ja se radujem zori, čekajuć’ jutro da svane, dok život godine plete, svog stabla negujem grane“ – ovo poslednje posvećeno je mojoj Anđeli. To je jedan lep valcer. Svoju novu knjigu, „Grive kikindske“, započinjem posvetom unucima: „Kazaljke me sapliću, al šta da se radi, srećno kućom trčkara kvintet unučadi: Anđela i Iskra, Nikola i Srna, i malena Tara sa dva okca crna“.

Moj uspeh

Najveći uspeh mi je što sam održao porodicu i što su oni dobri ljudi. Uvek im govorim da ne smeju pare da im budu najvažnije u životu i da uvek moraju da brinu i za one koji nisu u mogućnosti da zarade za život. I da je najvažnije ostati čovek, čista obraza. Ugostio sam mnogo ljudi, od svojih radnika do ambasadora, i danas je moja kuća otvorena za sve. U životu se nikada ni sa kim nisam posvađao.

S. V. O.