Igor Crnogorac

Поводом Дана Града, највише признање, “Заслужни грађанин Кикинде”, додељено је Драгану Страјнићу, “за свеобухватни допринос и љубав према свом граду”.

У образложењу за доделу највишег признања Града сажет је читав један век непоколебљиве и истрајне преданости напретку своје заједнице, људи у њој, и равници, својој кући. И ту тек почиње прича Драгана Страјнића о свим његовим љубавима: породици, салашу, песмама…

„Једно овакво признање сам добио пре двадесетак година. Вероватно да неко прати шта радим целог века и чини ми се да је сасвим заслужено, мирна ми је савест“, каже Драган.

Моја кућа

Моји су дошли из Грчке, бавили су се пољопривредом и имали су суваче, тако да сам ја остао у том паорском послу. Ја сам се све време, и када сам завршио Правни факултет у Сарајеву, бавио пољопривредом, помагао сам свом оцу, били смо рекордери у производњи пшенице. Коњи су ми најважнија споредна ствар у животу. Те године када сам се родио, у нашој штали је било 10 коња и шест ждребади.

Имао сам прилику да одем у Нови Сад, да будем један од функционера у Туристичкој организацији, али ми то није падало на памет. Волим Војводину, Србију, моју равницу, али сам, пре свега локалпатриота. Никада не бих отишао одавде. Овде су моји корени од пре 250 година.

Све време сам учествовао у свим хуманитарним акцијама, од давања крви, до 25 тона помоћи коју сам послао у Обреновац. Био сам у главном одбору и донор Цркве Светих Козме и Дамјана. Нема веће среће, радости и задовољства од тога да, када радећи, дајеш део себе и када неко то препозна.

Тадашњи директор Спортско-рекреативног центра „Језеро“, Лазар Тешин, позвао ме је да из фирме у којој сам радио, Водопривредног предузећа „Горњи Банат“, пређем код њих. Око Центра је било шипражје и ја сам експроприсао 40 малих парцела, између осталих, за мале паре, једну која је припадала мојој фамилији. Био сам тада председник Општинског друштва грађевинских инжењера и техничара. Водио сам инвестициону изградњу отворених базена, зграде за канцеларије, бифеа, свих спортских терена, активирали смо Омладинско насеље.

Били смо на годишњици „Пчесе“ на ченејском салашу, били су ту и Балашевић, Раша Попов, био је свињокољ и пила се ракија од дуда. У повратку, кажем Тешину: „Сви имају манифестацију по којој су препознатљиви, а ми немамо ништа“. Онда смо  размишљали шта би то могло да буде, да је аутентично и да има смисла. И кажем му, ти си из Мокрина, а тамо се обично говорило: „ Кад се попнеш на лудају и ухватиш за тулају, видиш Кикинду“. Стигла је јесен, а Центар је добио „ловачки дом“ на управљање. Лаза и ја одемо у Бању Кањижу и оданде доведемо три најбоља кувара и три најбоља конобара, дамо им дупло већу плату, стан и храну, да шест месеци раде код нас. И направимо „Лудаја-бал“. Било је то јако лепо вече са гостима, директорима предузећа, школа… правили су се коктели од лудаје. То је била нулта година, не још и „Дани лудаје“.

Тада смо видели да има смисла то што радимо. Како смо били у председништву Туристичког савеза, следеће године смо се договорили да програм „изведемо“ на трг. Био сам један од оснивача Коњичког клуба и организовали смо дефиле са фијакерима на којима су биле девојке из „Гусала“ и костимирана деца, позвали смо Рашу Попова који је учествовао у мерењу лудаја, и тако је почело. Данас смо у Светској асоцијацији градова која славе лудају.

Само ми је јако жао што нисмо направили аква-парк у Кикинди. Да је Мирко Татић, тада председник Извршног већа, остао још само шест месеци овде, имали бисмо га пре 35 година. Тада је, у Југославији, аква-парк постојао само у Чатешким Топлицама у Словенији, где сам служио војску. Направио сам и идејни пројекат, али, ето, није се дало.

Моје песме

За едицију „Пролеће на ченејским салашима“ – „ПЧЕСА“, која је својеврсна историја Војводине, писао сам 20 година. То су књиге од 600 до 800 страна, и у свакој од њих сам имао своје прилоге – есеје, песме, текстове у којима са афирмативно помињао Кикинду. Почео сам да пишем захваљујући Душану Дејанцу који је уређивао новине моје прве фирме – писао сам за хумористичну страну. И захвалан сам му на томе.

Доста песама сам и компоновао и изводио, 30 година сам био члан тамбурашког оркестра „Стари ђерам“, затим октета „Гусала“, био сам и солиста хора „Корнелије Станковић“. Написао сам текст и музику за „Војводино, најмилији рају“, песму која је добила другу награду публике на „Војвођанским златним жицама“. У књизи „Кикинда у четир фртаља“ коју сам издао 2006. године, сабране су моје песме заједно са нотама. А овако сам их писао: док орем, а то је обично било ноћу, јер дању нисам стизао, слушам звук трактора, чујем неки ритам, смислим једну строфу текста и то запамтим. Тада нисам знао ноте, али сам већ сам био научио да свирам хармонику и тамбуру, и онда одем код покојног Аце Караџина, одсвирам му, и он напише ноте. Пишем и данас. Једну сам песму написао када смо моја покојна супруга Жужана и ја били на летовању у Палма де Мајорки. Били смо на петом спрату и ја сањам салаш мог деде и напишем песму: „У туђини, на петоме спрату, ноћу сањам салаш у Банату. Сањам вранце, узоране ланце, еј животе, куд проћерда данце. Кад би могла младост да се врати, да се врате салашарски сати, са салаша ја отиш’о не би’, ту бих ост’о коса да ми седи“.

Размишљао сам о томе, кад неко оде у бели свет и постигне неки успех, да ли је он срећнији од оног који је остао на неком салашу и који, кад устане ујутро, може да каже: „Ово је мој салаш, ово је моја земља, ово је моја Соса, ово су моји коњи, ово је сав мој свет“. Мислим да човек може да пронађе срећу само тамо одакле је поникао.

Моја породица

По одласку из „Језера“, отворио сам туристичку агенцију, а онда и фирму за производњу сточне хране, имао сам четири продавнице у граду. Био сам у Општинском већу, основао сам прву Туристичку организацију, и све време сам се бавио пољопривредом и сточарством – узгојем јунади и коња. У свом дворишту имао сам петнаестак коња и по 30 јунади, и тако је и данас. Мало сам био код куће, и жао ми је што сам нисам више времена проводио са децом, што нисам могао више да им се посветим, да се играм са њима, водио сам их на њиву. Имам две ћерке, Драгану и Добрилу, једна је завршила Правни факултет, а друга књижевност. Имам и петоро унучића; најстарија, Анђела, сада завршава право. Анђела је у овој песми: „Кад дођу педесете и младост се с старошћу сретне, нестају пролећа срећна, долази јесен сетна. Лепота у бори оста, у оку пламен се гаси и свако ново јутро сребром обоји власи“. И сад једна оптимистична строфа: „ А ја се радујем зори, чекајућ’ јутро да сване, док живот године плете, свог стабла негујем гране“ – ово последње посвећено је мојој Анђели. То је један леп валцер. Своју нову књигу, „Гриве кикиндске“, започињем посветом унуцима: „Казаљке ме саплићу, ал шта да се ради, срећно кућом трчкара квинтет унучади: Анђела и Искра, Никола и Срна, и малена Тара са два окца црна“.

Мој успех

Највећи успех ми је што сам одржао породицу и што су они добри људи. Увек им говорим да не смеју паре да им буду најважније у животу и да увек морају да брину и за оне који нису у могућности да зараде за живот. И да је најважније остати човек, чиста образа. Угостио сам много људи, од својих радника до амбасадора, и данас је моја кућа отворена за све. У животу се никада ни са ким нисам посвађао.

С. В. О.