Igor Crnogorac

Омиљени лекар Кикинђана и мештана читавог округа, доктор Золтан Антал, специјалиста оториноларинголог, на услузи је пацијентима пуне 44 године. И данас, са истом посвећеношћу и пажњом, не жалећи ни време ни енергију, oтвореним, људским приступом, и, пре свега, са великим искуством и знањем, лечи пацијенте у Општој болници. За наш портал говорио је о све чешћим стањима и болестима новог доба.

Примећујете ли повећање броја људи са алергијама и обољењима које оне изазивају?

 Проблем је у томе што се природа поиграла с нама. Раније смо имали сезонски карактер алергија. Сада, ноћу имате зиму, дању пролеће, лето. Значи, и до 10 степени у фебруару, тога раније није било, и организам не зна како да се понаша. Затим, сув ваздух у грејној сезони, велика употреба хербицида, пестицида, што квари реакцију организма у смислу хиперактивности. Понекад се олако поставља погрешна дијагноза, јер, рецимо, не може свим опструктивцима да се каже да су астматичари. То су две различите болести, различито се лече, различит је узрок. Симптоми су слични су, али нису исти. Опструкција је заштита организма, не мора да буде алергијског типа, него, једноставно, организам хоће спречи да тај прљав ваздух уђе у плућа, и тада  направи сужење, заштиту, коју не треба увек сузбијати. Значи, ако препишем терапију – лекове, инјекције, таблетe, сузбијам реактибилност организма, ја не лечим, него омогућавам да у организам уђе огромна количина лошег материјала који је он хтео да спречи и нисам помогао, него сам урадио сасвим супротно.

Колико је тешко тачно дијагностиковати алергију и како се приступа лечењу?

 Потврдити алергију је јако компликован процес. Данас је, без компјутерске обраде, то скоро и немогуће. Кожне пробе су само кап у мору јер се раде на само 14 стандардних инхалаторних и нутритивних алергена. Ако човек на том тестирању не реагује ни на један, то уопште не значи да нема алергију. Да ли то значи и да има више алергичних? Свакако да има. Некада се, такође, олако нешто одреди као алергија. Људи нам током целе године долазе са алергијским реакцијама: од сувог до продуктивног кашља, од запушености до секреције из носа, са ливидном, љубичастом слузницом носа која више не реагује, често и након злоупотребе капи. И све то онда измени клиничку слику, више немате тачан увид – да ли је  основни узрок била алергија, или злоупотреба капи, или крива носна преграда. И морамо се више потрудити да се утврди дијагноза. Ради се рендген снимак, узимају еозинофилни брисеви из носа који упућују на то да је организам натеран да се брани од неке материје. Ми имамо неспецифичне антиалергене који или смањују реактибилност организма, или успоставе бољи проток у слузници. Али, тако смо само уклонили симптоме, а нисмо нашли узрок, нити смо излечили, само смо залечили. Обимнија испитивања уз помоћ нових технологија могу да се раде у великим центрима, само је питање колико има времена и колико је то могуће увести у свакодневну праксу, јер то су, вероватно, скупа улагања у провинцијске болнице. Најбоље би било кад би дијагноза могла да се успоставља као што се то чини врхунским спортистима: стави се штипаљка на нос и пацијент трчи или вози бицикл, у ваздух се убацују алергени, и, уз помоћ  рачунарског програма се мери да ли има опструкције.

Како се развијају проблеми са синусима и које последице могу имати ако се не лече на време?

Покушавамо да утврдимо шта помаже и онда индиректно дођемо до неког закључка јер директно, у највећем броју случајева, не може да се докаже. Симптоми могу да буду и реакција на физичке факторе, на хладноћу или топлоту. Највећи део синуса се, док седимо или ходамо, празни, док се у максиларним сакупља секрет и, када легнемо, они се изврну. Није то обавезно бактеријски неисправно, али се „укисели“ и ноћу се слива по задњем зиду ждрела, па ћелије на слузници реагују избацујући воду, али то није довољно. Зато долази до следеће реакције – ширења крвних судова. Слузница поцрвени, постане едематозна, да би допремила нове количине воде и леукоцита неоходних за „испирање“ секрета. То је већ други степен одбране. Кад слузница набубри, пошто не може да помери коштане структуре, она се све више сужава и још више се запуши. И онда имамо тотални застој у синусима. Кад то пређе у хронично, кад нема доброг протока ваздуха, задржава се секрет који је изузетно погодна подлога за развој бактерија и долази и до гнојних синузитиса, погоршава се основно стање, и нос је све више и више запушен. Људи, онда, користе капи и када постану зависни, нервни завршеци изумиру, атрофирају, више нема повратка. Нос је стално запушен, не осећа да ваздух улази у плућа, нема назопулмоналног рефлекса, значи да се плућа не отварају, и човек се гуши јер нема осећај да је удахнуо ваздух. Када овакво стање пређе у хронично, може се лечити, или мало залечити, али излечити – никада.

Како се алергије повезују са хроничним обољењима носа и синуса?

Алергије убрзавају тај процес, нарочито ако се у организам унесе материја која изазива бурну реакцију са едемом, долази до запушавања и почиње процес  као код хроничног стања: застој ваздуха и секрета, и болест се развија. Код алергија, реактибилност организма само мало смањујемо, не смемо уништити одбрамбени механизам, само обезбеђујемо бољу проходност у носу, и можемо, евентуално, мало да поправимо стање, да не би дошло до компликација. Доста је тешко, мали су изгледи да се излечи. Лекари често кажу да треба стално мењати постељину, тепихе или их избацити, али није то свима лако изводљиво.

Да ли постоје методе којима се организам може „научити“ да се брани од алергена?

Док сам био на специјализацији у Београду, имао сам неколико пацијената којима је на Институту „Торлак“ рађена десензибилизација. Пошто се открије на  шта је реаговао организам, давао се разблажени алерген. По престанку реакције давала би се мање разблажена доза и, на крају процеса, и чист алерген, и пацијент више на њега није реаговао.

Колико је важно, посебно за децу, да дишу кроз нос, а не на уста, и зашто?

Када би се носна слузница истеглила, пошто је то трепетљикасти епител, била би величине два квадратна метра. Значи, то је огромна површина кроз коју пролази ваздух, греје се, филтрира и влажи. Долази до назопулмоналног рефлекса, плућа добијају импулс да стиже припремљен, квалитетан ваздух, и отварају се скроз. Ако се то не догоди, деца дишу само површно и настаје проблем. Ја сам међу малобројним лекарима који не осуђују мајке које дају цуцлу „варалицу“ детету. Сада постоје анатомске цуцле које не деформишу зубе и деца која их користе знају да дишу на нос. Пре неколико дана имао сам дете од седам година које не зна да издува нос. Значи да га није користило седам година.

Дишите на нос!

 Доктор разрешава и питање да ли зими шалом треба заштитити и нос и уста.

– Кад дишемо кроз нос, скоро да је шал непотребан јер је огромна површина на којој ваздух има контакт са слузницом и греје се, док кроз уста улази огромна количина ваздуха која нема контакт са слузницом и директно улази у плућа, тако хладан и неприпремљен. Такође, када се дише кроз нос, лакше се удише, што је веома важно – каже др Антал.

Посвећени чувар одељења

Доктору Анталу прво запослење било је у Сајану, а већ после годину дана, 1982. године, почео је да ради и на ОРЛ одељењу у кикиндској Општој болници.

– Пре подне сам радио у Болници, поподне и ноћу сам био лекар у Сајану.

Затим сам отишао на специјализацију у Београд. Пре три године сам отишао у пензију, у петак, и одмах су ме позвали да потпишем уговор, да останем. Прави пензионер био сам у суботу и у недељу, и у понедељак сам наставио да радим. Волим овај посао, хоћу да помогнем колико год треба – истиче омиљени лекар. – Када се врати колегиница која још није положила испит, на порођајном одсуству је, и колега који је сад отишао на специјализацију, и ја будем вишак, онда ћу одустати. До тада сам ту. Кикинда не треба да остане без ушног лекара и да се затвори одељење јер 80 одсто оболелих стиже код нас, ту су и дечија и патологија одраслих, и наша помоћ је неопходна.

Лекар за човека

Доктор Антал омиљен је и због тога што слуша пацијенте.

– За сваког пацијента имам времена. Јуче сам имао 48 пацијената и за сваког сам одвојио времена колико је год било потребно. И када бих радио приватно, било би исто. Јер, не сме да се дешава да се пацијент не прегледа исто овде као у приватној амбуланти. Лекар који то ради, по мом мишљењу, није за овај позив. Није сваки човек за лекара, није сваки лекар за човека – закључује др Антал.

С. В. О.