У Свечаној сали Курије вечерас је предавање под називом „Значај и наслеђе Светозара Милетића“, одржао мср Огњен Карановић, стручни сарадник и архивиста у Рукописном одељењу Матице српске, као и директор Центра за друштвену стабилност. Догађај је организовао Историјски архив Кикинда.
Карановић је истакао да многи сматрају да је нaјвеће дело Светозара Милетића Српска Војводина, његово политичко, културно и духовно наслеђе које је у аманет оставио својим потомцима, односно свету у којем данас живимо. Међутим, ту се поставља питање колико је он био творац Српске Војводине.
– Он јесте учествовао у револуцији 1848. године, био је и, исте године, учесник Мајске скупштине, дакле учествовао је у стварању српског војводства, али свакако тад није био прворазредна политичка личност у српском националном покрету. Оно што је занимљиво, то је што многи – историчари и историографија, европска и српска – њега поистовећују са идејом Српске Војводине. А он је, у погледу тога шта за њега представља Српска Војводина, био врло експлицитан. Да то, свакако, јесте политичко биће, али не нужно. Није нужно да постоји Српска Војводина све док ми знамо ко смо, све док ми негујемо код нас свест о припадности српском националном идентитету, притом поштујући све друге националне идентитете, чак и повезујући се са њима. Он и предлаже, у једном тренутку, ми бисмо рекли данас, Подунавску државу, Подунавску конфедерацију или можда Централни део Европске уније – у ондашње време то је Аустроугарска – да би то требало да буде савез 11 народа у којем своје достојанствено и достојно место треба да има и српски народ. Ако је Српска Војводина механизам да се заштити национални идентитет, онда је то у реду. Ако ће Војводина представљати некакав политикантски или политички механизам како би се задовољили туђински политички интереси, у овом случају Хабзбуршке монархије, туђинске, непријатељске државе, онда би ту Војводину требало сахранити. За њега је Војводина корак до онога за шта се он увек залагао – ослобођење и уједињење српства, комплетног српског народа. Јер он и каже: Пољаци имају право на своју државу, Италијани такође, зашто Срби немају? Притом он то не сме јавно да каже у једној туђинској држави у којој је означен као непријатељ број један и због тога је и страдао на крају. Ја бих рекао да је његово наслеђе свест о томе да, уколико не знамо ко смо и чему припадамо, врло брзо ћемо нестати. Као индивидуе ћемо постојати, али шта је индивидуа без имена и презимена? Ништа, ваздух, за било који систем, па и за овај наш – рекао је мср Карановић.
Догађају су, у име локалне самоуправе, присуствовали председник Скупштине града, Душан Попесков, и Маријана Мирков, чланица Градског већа.
– Град Кикинда у континуитету прати и подржава овакву врсту догађаја јер су они важни за неговање културе сећања и афирмацију наших историјских личности. Светозар Милетић је засигурно симбол борбе за национална права и друштвени напредак и његова снага и дело могу да буду пример другима – истакла је Марјана Мирков.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, а школовање наставио у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу, где је докторирао право. Био је адвокат, новинар, политички вођа и градоначелник Новог Сада. Оснивач је првог организованог српског политичког покрета у Хабзбуршкој монархији и један од најзначајнијих српских националних радника 19. века. Више пута хапшен и осуђиван, последње године живота провео је у Вршцу, где је преминуо 1901. године.
Изложба радова са фото-конкурса Секретаријата за заштиту животне средине, под називом „Природа кроз мој објектив“, на програму је од 14 сати у Галерији Културног центра.
И овога пута било је суграђана који су први пут дали крв – њих петоро постали су нови даваоци.
Градоначелник Кикинде Младен Богдан истакао је значај оваквих едукативних догађаја за професионалце у социјалној заштити, као и добру сарадњу локалне самоуправе са партнерским организацијама.
Срђан Барац, посебни саветник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, нагласио је да је трговина људима и глобални и локални проблем и да професионалци који раде на терену играју кључну улогу у процесу заштите.
Он је додао да је у претходној години формално идентификована 71 жртва, што је највећи број до сада, као и да је више од 500 особа добило неку врсту подршке из система социјалне заштите. Шеснаест жртава прошло је кроз склоништа, а у току је и успостављање капацитета за смештај деце.
Роберт Бу, вођа тима GIZ-овог пројекта „Подршка социјалном укључивању у Србији“, истакао је да је посебан фокус стављен на жене и девојчице као најугроженије категорије.
Председница Друштва, Силвија Тосеги, није крила задовољство успелом организацијом и одзивом.
Најбољи рад на тему ускршњег зеке израдила је Жока Кормањош из Сајана, која је као прву награду добила живог зеца, поклон сталног донатора манифестације, Лајоша Кабока. Прво место за најлепше украшено јаје припало је Атили Варги, такође из Сајана, који је добио посебан ускршњи поклон.
Осим изложбе, програм је обухватио и традиционалне ускршње игре – тражење сакривених јаја и надметања са дрвеним јајима. У сали Дома културе одржан је сценски програм у којем су наступили домаћини, малишани из вртића „Медењак“ и из Основне школе „Мора Карољ“, и многобројни гости: Плесни студио „Step Up“ из Кикинде, Женски хор Удружења „Тавирожа“ из Сенте, КУД „Мокрин“.
– Сјајно је што смо имали много и учесника и посетилаца – рекла је председница „Делибаба“. – Наш циљ је да негујемо традицију и да је преносимо на млађе генерације, да науче како су се некада фарбала јаја у луковини, како су се спремали шунка и велики ускршњи колач, како је изгледао празник у нашим домовима. На изложби је било пуно јаја фарбаних управо на традиционалан начин. Млади прихватају старе обичаје и то је оно што нас највише радује – рекла је Тосеги.
Овогодишње „Ускршње народне игре“ у Сајану још једном су доказале да заједништво, култура и дух традиције живе захваљујући ентузијазму мештана и гостију, пре свега најмлађих и најмаштовитијих.
С. В. О.