Jedna je od najuposlenijih glumica u kikindskom Narodnom pozorištu. Od svih predstava koje su trenutno na repertoaru, mlada Anđela Kiković nije u podeli samo za dve. U svim ostalim je na sceni. Puna je reči hvale, ne samo za ansambl, već i za ovdašnju teatarsku publiku. Pored  kikindskog, angažovana je i u nizu uloga u prestoničkim pozorištima, najviše u „Slaviji“ u kojoj je i započela svoju glumačku karijeru. Od malih nogu je bila okrenuta glumi, njenim stopama ide i mlađa sestra Kaja, a i predak im je jedan ovdašnji slavni glumac.

Njen lični i glumački razvoj vodio je preko četiri toponima koji počinju na slovo K. O svemu tome i mnogo čemu drugom što je mladu Anđelu Kiković profilisalo kao glumicu, govorila je za naš list.

U Narodnom pozorištu Kikinda ste se obreli tako što je bila audicija za ulogu Jelice u „Laži i paralaži” kod reditelja Stevana Bodrože i onda ste se, uz kolegu Aleksu Markovića, javili i dobili ste ulogu. Posle te predstave je krenuo vaš glumački angažman u Kikindi?

– Pozorište i reditelj Stevan Bodroža su odlučili da naprave audiciju za ulogu Jelice u komadu „Laža i paralaža” Jovana Sterije Popovića. Na poziv kolege Mihaila Laptoševića, člana ansambla, sa kojim igram i predstavu u pozorištu „Slavija”, došla sam na audiciju. Dobila sam ulogu i ugovor na određeno vreme. Posle te predstave usledilo je „uskakanje” u predstavu „Pidžama za šestoro” u režiji Olje Đorđević i rad na novim predstavama: „Pa se vidimo u snu” u režiji Nikole Zavišića, „Ljubavno pismo” u režiji Dragana Ostojića, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože. Uvek se radujem novim izazovima i ulogama u NP Kikinda.

Što se tiče kikindskog pozorišta, danas ste takoreći nosilac repertoara. Ne igrate samo u „Kovačima” i „Džepovima punim kamenja”, u svim drugim predstavama ste na sceni. Kako je raditi u kikindskom pozorištu i uopšte kakvu imate interakciju sa kolegama i publikom?

– Kikindsko pozorište jako volim, to je moja druga kuća. U kikindskom pozorištu mi je pružena prilika da se razvijam i rastem kao glumica i kao biće, i beskrajno sam zahvalna na šansi koja mi je pružena. Kao i u „Slaviji”, i ovde imam sreću da radim sa odličnim, inspirativnim i vrednim kolegama. Za dve godine imala sam priliku da radim sa celim ansamblom. Svi mi jako poštujemo i volimo kikindsku publiku, jer je iskrena, podržavajuća i kulturna. I naravno, puno nam je srce kada vidimo da je sala puna ljudi, što se, nažalost, ne dešava uvek. Ipak, komunikacija sa publikom, njene konstruktivne kritike i pozitivne reakcije nam daju vetar u leđa da i pored svih poteškoća, sa kojima se kao jedna institucija kulture u Srbiji suočavamo, nastavimo dalje da stvaramo, negujemo prave vrednosti i služimo umetnosti, sa verom da će se poteškoće prevazići i da će naš rad biti prepoznat i podržan.

Da se dotaknemo i vaših studentskih dana. Diplomirali ste u klasi Dragane Varagić, profesorke originalne metodike i umetničke poetike. Vaše kolege glumci kažu da su glumci sa njene klase potpuno neobični, drugačije profilisani i da su vrlo inspirativni. Kakvo je vaše iskustvo u vezi sa metodikom profesorice Varagić?

– Pored klasičnih metoda koje se rade u Evropi, poput Stanislavskog, Mihaila Čehova, Grotovskog, mi smo sa njom radili i metode koje se izučavaju na Zapadu, kao što su npr. divajzing, Šekspir, na način koji se to radi u Engleskoj, Stratfordu, tako da mislim da mi imamo prilično jedinstvenu mešavinu tradicionalne škole i modernih tehnika sa Zapada.

I vaša sestra je odabrala glumački poziv. Da li potičete iz umetničke porodice, i taj poriv vam je preneo neko od predaka ili su to jednostavno bili vaši izbori?

– Moja sestra, Kaja Banićević, je sada na trećoj godini glume. Ona je išla na glumu još od detinjstva u Kotoru, a i njen deda-stric je naš čuveni i veliki gospodin glumac Petar Banićević, tako da je taj dar ona verovatno nasledila od njega. U četvrtoj godini srednje škole otišla sam na razmenu studenata u Ameriku, u Kanzas, i zbog bržeg i boljeg prilagođavanja zajednici, uzela sam u školi glumu kao predmet (kod njih je to predmet, kao kod nas srpski, matematika, biologija). Tu sam otkrila svoju do tada neznanu veliku ljubav prema glumi, kao i čaroliju te umetnosti, tako da su studije glume bile prirodna posledica te ljubavi.

Glumite dosta i u Pozorištu „Slavija” i Ustanovi kulture „Parobrod”, šta možete reći o predstavama u kojima ste angažovani?

– U „Slaviji”, gde sam započela svoju karijeru, igrala sam u sedam predstava. Četiri su trenutno na repertoaru, tri komedije, „Krevet za šestoro”, „Ulovi muža” i „Lopuže” i  drama „Kirija”. Predstave imaju izuzetan odziv publike, uvek se igraju na kartu više. Imam sreću da sarađujem sa divnim kolegama. U UK „Parobrod” igram predstavu „Tajne žena”, sa koleginicama sa klase. Predstavu igramo već treću sezonu i ona je naš autorski rad.

Šta biste još dodali vezano za Kikindu, njene stanovnike i uopšte ritam grada?

– Kikinda, dom ljudi širokog osmeha i još šireg gostoprimstva. Dom Mike Antića, Dušana Vasiljeva, Jovana Ćirilova, dom najlepše ulice u Evropi. Gnezdo sova utina, mamutice Kike i ludaja. Vlasnik Tere, Blandaša, Starog jezera, dudovače kao i najlepše supe na svetu. Mislim da nije potrebno ništa više dodati.

DOM JE TAMO GDE MOŽETE DA IZRASTETE U NAJBOLJU VERZIJU SEBE

U vašoj glumačkoj karijeri i u vašem ličnom razvoju nameću se toponimi koji počinju na slovo K. Rođena ste Kraljevčanka, u Kotoru ste završili osnovnu i srednju školu, u Kikindi ste zaposleni. Može li se povući neka paralela između crnogorskog juga i severa Banata, odnosno morske i panonske klime, naravno preko vašeg rodnog Kraljeva?

– Za svojih trideset godina, kao što ste i napomenuli, puno sam se selila i svakako su ovi gradovi ostavili veliki trag u meni. Ključno, što bih izvukla iz svog dosadašnjeg životnog iskustva je da je dom tamo gde su dobri ljudi koji vas prihvataju i gde možete da izrastete u najbolju verziju sebe i da podelite svoje darove i date sebe kao biće; da budete tu za druge i da se radujete životu i budete zahvalni na svemu što vam je dato. Tada klima i geografija nisu toliko bitne. A što se tiče slova K, prezivam se Kiković, rođena sam u Kraljevu, odrasla u Kotoru, živela sam i u Kanzasu u Americi, sada radim u Kikindi, pa je šala, ali sumnjam i slučajnost da imam sreće sa gradovima na K. Živim u Beogradu, i on je svakako značajan, jer sam odmalena dolazila zbog svojih prijatelja. Videćemo šta će još život da donese.

Nemanja Savić