May 8, 2026

Year: 2026

crkva-fasada-5

Прва слава у новој години- Свети Игњатије Богоносац

Jelena Trifunović January 2, 2026

Данас је Свети Игњатије, познат као Богоносац. На данашњи дан се не раде тешки послови, нарочито женски, као што је предење, ткање, шивење. Понегде се овај дан назива и Кокошињи дан или Кокошији Божић.

Свети Игњатије, ученик Јована Богослова, познат је још и као Игњатије Антиохијски. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете.

Био је трећи патријарх Антиохијске цркве, увео је антифонски начин појања у цркви. Одбио је да призна идолопоклонство, због чега је 106. године у Риму бачен лавовима који су га растргли, али његово срце остало је нетакнуто. Кажу да се и данас јавља свакоме ко га, у невољи, призива у помоћ.

Децу данас ваља повући за уво да што више порасту у овој години. Слави се и као крсна слава.

mentalni-umor-3

Умор мисли: зашто је психичка исцрпљеност све чешћа и како је препознати

Tijana Despotovski January 2, 2026

Некада је умор био једноставно последица тешког дана, физичког рада или неспавања. Данас, међутим, све чешће говоримо о другој врсти исцрпљености, оној која не долази из мишића, већ из ума. О менталном умору разговарали смо са Јованом Давидхази, специјализанткињом медицинске психологије, која је истакла да овај проблем није више резервисан само за велике градове или запослене на високим позицијама.

-Ментални умор је универзално присутан синдром у данашњем времену,  у којем свакодневне обавезе и обилне информације које процесуирамо доводе до смањеног капацитета за адекватно ментално функционисање. У нашој средини се особе јављају за помоћ услед стресних реакција, па и исцрпљености, рекла бих више него раније, посебно млађе генерације – објаснила је Давидхази.

Она је напоменула да ментални умор не мора одмах да представља клинички значајне симптоме, али да увек постоји могућност да се продуби и развије у озбиљнији проблем, уколико се игнорише.

Иако не постоји јединствен узрок, заједничко свима који осећају ментални умор јесте предуго излагање стресу.

-Реч је о недостатку психичке снаге услед дејства хроничног стресора. Тај недостатак доводи до проблема у свакодневним околностима, као што су бурне реакције, сукоби и одлагање обавеза, јер је личност „окупирана“ борбом са стресом који траје – рекла је наша саговорница.

У пракси то може да значи да особе постају тешке за комуникацију, да се губи воља, концентрација и најмањи проблем делује непремостиво. Све више истраживања потврђује да дуготрајна ментална исцрпљеност може озбиљно да наруши когнитивне функције, али и да изазове физичке симптоме попут главобоље, вртоглавице, несанице и убрзаног рада срца.

Ментални умор не бира ни године ни занимање. Погађа запослене, родитеље, ученике, студенте, али и старије који носе бригу о породици. Посебно је изражен код оних који ретко себи допуштају паузу, било због осећаја одговорности, перфекционизма или једноставно из навике да „морају издржати“.

Први корак ка опоравку јесте препознавање и прихватање сопственог стања.

-Најбитније је да појединац призна да не може да функционише као пре, да препозна знаке стреса који проживљава и да то прихвати, никако да игнорише и форсира себе услед одржавања слике јаке особе – објаснила је психолошкиња.

Одмор је, дакле, неопходан. Али не само физички. Потребно је, колико год је могуће, дистанцирати се од непријатних околности, макар на кратко. Технике дисања, опуштања, лагане физичке активности, али и разговор са блиским особама или стручњаком, могу бити од огромне помоћи.

Ако се препознајете у реченицама попут „ништа ми се не ради“, „концентрација ми је слаба“, „уморан/на сам и кад одморим“, време је да застанете. Да допустите себи да се опоравите, потражите подршку и да схватите да снага не значи издржати све, већ знати кад треба стати.

Јер, како указује Јована Давидхази, ментални умор не пролази сам од себе, али уз разумевање, подршку и бригу о себи, може се превазићи.

pine-3062839-1280

Еколошка акција до 25. јануара: Обрадујмо природу заједно!

Jelena Trifunović January 1, 2026

Компанија FCC покренула је еколошку иницијативу са циљем да заједно допринесемо очувању животне средине.

– Уколико сте током новогодишњих празника имали живу јелку са бусеном, позивамо вас да јој након празника подарите нови живот. Грађани ће имати могућност да своју јелку донесу на нашу депонију, где ће она бити засађена и наставити да расте, чиме заједнички доприносимо зеленијем и здравијем окружењу.

Овом акцијом желимо да подигнемо свест о значају одговорног односа према природи и покажемо да празнична радост може имати дугорочан, позитиван утицај на животну средину.

Твој гест значи више него што мислиш – природа ће ти бити захвална- поручили су из компаније ФЦЦ.

 

Novogodiswe-slavlje

Како се некада чекала Нова година

Jelena Trifunović January 1, 2026

Кикинда у осмој деценији прошлог века по стопи развоја у односу на број становника била друга у СФРЈ, одмах иза Велења, с драстично вишим просечним личним дохотком него у покрајини, републици и држави, што се позитивно одржавало на стандард мештана  

Времена се мењају, па с њима и друштвене прилике и људске навике. Тако и начин испраћаја старе и дочека наступајуће године. Пре неколико деценија у нашем граду све је било другачије, па и новогодишња славља. Ко тада за најлуђу ноћ није остајао код куће или славио у приватној режији, обрео би се у неком од бројних угоститељских објеката, који су за ту прилику, сви редом – као кошница били пуни.

Кикинђани су, наиме, у то доба у егзистенцијалном смислу, предњачили  не само у односу на житеље околних градова, него и много шире. Статистика недвосмислено потврђује да су им буђелари били пунији, а тиме и шири простор за животну комоцију. Кикинда се, као град, након Другог светског рата економски и друштвено убрзано развијала, што се позитивно одражавало на њену демографску слику. Према званичним подацима, 1948. године имала је 28.665 становника. Број житеља  се 1961. године повисио на 34.059, две деценије касније на 37.576, потом 1981. „скочио“ на 41.706, а 1991. с цифром од 43.501 достигао историјски рекорд. Данас, поређења ради, наш град имa око 32.000 становника.

Осамдесетих година прошлог века у кикиндској  привреди и друштвеном сектору укупно је било 27.000 запослених. Били смо, да се комшије не наљуте, економски развијенији од Зрењанина. У таквим околностима, са солидним примањима, већина житеља могла је, солидно живећи, да прати и тадашњи устаљени, без кафане скоро незамислив, новогодишњи слављенички тренд. Зато су за Нову годину сви овдашњи угоститељски објекти били крцати. Елитно место новогодишњег окупљања био је хотел „Авала“.

Престижни су такође били ресторани „Ловац“ (код школе „Јован Поповић“) и „Раднички дом“. Столица за новогодишњу ноћ морала је да се резервише барем два месеца раније. Конзумација се благовремено тражила и за провод у централном градском ресторану „Војводина“, у којем је углавном славила радничка класа „појачана“  сиромашнијом омладином. Весело је било и у приватним локалима „Босна“, „Сана“, „Шинобус“, „Код Данета“, „Код Далматинца“, „Шаран“, „Код Јозе“, „Код Кече“, „Милош Обилић“, „Дом ЈНА“, ноћни бар…Без „живе“ музике и народњака није се могло.

Врата скоро свих ових ресторана и кафана одавно су замандаљена, или им је простор другачије наменски искоришћен. Новогодишњи провод Кикинђана, с, осетно измењеним садржајем, преселио се у неки други амбијент.

 

ПЛАТЕ ЗА РАДОВАЊЕ

Кикинда се осамдесетих година убрзано развијала, па су се у њу, да живе и раде, масовно досељавали углавном млади, неретко стручни људи из других средина, чак и из престонице. Према званичним подацима, по стопи развoја у односу на број становника, била је друга у Југославији, одмах иза Велења, индустријског града у Словенији. Рачунајући висину дохотка „по глави становника“, Кикинда је за око 28 одсто била изнад војвођанског просека, за око 37 одсто изнад републичког и 44 одсто изнад просека у СФРЈ.

М. И.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

image.webp

Како треба славити крсну славу: свети дан захвалности, молитве и породичног заједништва

Tijana Despotovski January 1, 2026

У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.

Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.

Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.

Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.

Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „IC XC NI KA“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.

Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.

На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.

Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.