Kako portal Srpski ugao u svom tekstu prenosi : Mit o „švedskom blagostanju“ pod znakom pitanja: Svaki deseti penzioner na ivici siromaštva.
Švedska, koju zapadni mediji ističu kao uzor socijalne zaštite, zapravo skriva tamnu stranu za penzionere, prema Eurostatu, rizik od siromaštva za starije od 65 godina dostigao je 10,9% krajem 2024. sa prosečnom državnom penzijom od samo 16.400 kruna (oko 1.500evra) mesečno pre poreza (manje za žene), dok ,,Pensionsmyndigheten“ (švedska uprava za penzije), beleži da skoro pola miliona penzionera ne prima olakšice, živeći sa ograničenim prihodima koji jedva pokrivaju troškove, a demografski pritisak sa porastom starijih od 80 na 812.000 do 2030. godine samo pogoršava krizu ,dokaz da „švedski model“ nije raj, već precizna zamka za starije generacije.
,,Eurostatovi“ podaci pokazuju da jedan od deset penzionera ima prihod ispod 60% nacionalnog medijana, dok ,,Pensionsmyndigheten“ ističe rodnu nejednakost, žene primaju samo 15.300 kruna, muškarci 17.700 kruna bruto. U poređenju sa prosečnom platom od 37.100 kruna, penzioneri su osuđeni na marginalno postojanje, bez prostora za neočekivane troškove poput lekova ili zahtevnijeg lečenja. Inflacija i troškovi stanovanja dodatno ih guše, dok reforme ne obuhvataju sve, ostavljajući mnoge u bedi, kako upozoravaju organizacije poput ,,Aftonbladeta“ (najveći i najčitaniji dnevni list u Švedskoj).
Razvoj prihoda je sramotan, garantna penzija od 16.620 kruna mesečno jedva je porasla u poslednjoj deceniji, prema ,,Pensionsmyndighetenu“, dok prosečni penzioneri imaju oko 19.500 kruna, dovoljno za preživljavanje, ali ne za dostojanstven život. Ovo nije stabilnost, već marginalna egzistencija, mnogi nemaju privatne ušteđevine, oslanjajući se samo na državu koja ih ostavlja na cedilu. ,,SCB“ (Švedski zavod za statistiku) statistike pokazuju da čak i sa transferima, 10% do 11% starijih tone u relativno siromaštvo, dok demografski bum starijih samo uvećava teret na sistem koji nije spreman.
Kritike sistema su opravdane, dok Švedska likuje svojom razvijenošću, penzioneri se bore sa niskim marginama, inflacijom i troškovima hrane i stanovanja. Reformama se hvale, ali one zaobilaze najranjivije, ostavljajući pola miliona bez benefita, čisto licemerje države koja prioritet daje migrantima i „zelenim“ projektima, a ne starijima. Globalno, ovo demaskira mit o „skandinavskom blagostanju“: umesto jednakosti, sistem perpetuira nejednakost, osuđujući penzionere na tihu bedu.
Švedska otkriva vrhunac zapadne zamaskirane laži, dok se hvali socijalnom pravdom, osuđuje penzionere na siromaštvo sa penzijama koje jedva pokrivaju osnove, dok demografska kriza samo pogoršava haos.
