Živeti dvadeset godina u inostranstvu i potom se vratiti u domovinu nije lako, ali je moguće. Iskustvo deli Stefan Bogdanović iz Smedereva, povratnik iz Italije, koji je nakon školovanja odlučio da se vrati u Srbiju.
„Priznajem, nije bilo lako“, kaže Stefan, „ali danas, posle skoro deset godina u Srbiji, ne bih želeo da ponovo odem.“ U malom italijanskom selu, njegova porodica bila je jedina srpska porodica, i na početku nisu bili lepo viđeni zbog toga što su stranci. Ljudi su govorili razne stvari, ali Stefan danas sa ponosom prolazi tim mestom, pokazujući da radom i trudom nisu ono što su mislili o njima. Nikada nije osećao stid što je Srbin, naprotiv, uvek je branio svoj identitet.
Seća se časa istorije u osmom razredu, kada je učiteljica govorila da je najveći sukob dvadesetog veka počeo zato što je Srbin ubio austrougarskog plemića. „Kao da smo mi Srbi krivi za sve te žrtve i razaranja“, kaže Stefan. „Stidljivo sam digao ruku i objasnio ono što mi je otac već pričao o pravim uzrocima sukoba.“ Na kraju se učiteljica zahvalila, a taj trenutak učinio ga je ponosnim jer je branio svoje ideale, iako je u knjizi pisalo drugačije.
Roditelji su mu oduvek govorili da, ako se ukaže šansa, treba da se vrati u Srbiju. Stefan objašnjava da se 2015. ta šansa pojavila, i odlučio je da ostane u Beogradu i upiše fakultet, dok su se roditelji i sestre vratili za Italiju. Iako je početak bio izazovan, brzo je pronašao prijatelje, sa kojima se i dan danas viđa i posećuje. Najveća prepreka bila mu je snalaženje u birokratiji, ali je u tim trenucima osetio koliko ljudi žele da pomognu kada vide nekoga u nevolji. Ova iskustva pokazala su mu koliko je važna zajednica i podrška prijatelja u novoj sredini.
Kasnije mu se pridružila devojka iz Češke, koja je danas njegova supruga, sa kojom ima sina i ćerku. Upoređujući život u Italiji i Srbiji, Stefan priznaje da su plate u Italiji veće, ali da su i troškovi života gotovo duplo veći nego u Srbiji, pa nijedan novac ne bi mogao da ga natera da napusti domovinu. Želi da njegova deca odrastaju u zdravoj sredini, gde se neguju porodica, prijateljstvo i prave vrednosti.
Ipak, Stefan priznaje da povratak nije doneo samo lične pobede. Jedini pravi poraz doživeo je na profesionalnom planu. Počeo je da piše vesti na italijanskom jeziku za jednu stranu firmu, ali posao od kuće ubrzo je postao monoton. Pratili su razne kanale i izjave, ali bez konkretnih terenskih zadataka. Kada je predložio da intervjuiše nekog iz italijanske zajednice u Srbiji, naišao je na odbijanje, jer rukovodstvo nije želelo da otkrije da novinari rade iz Srbije. „Osećao sam se bedno“, kaže Stefan. „Posao je možda bio dobar, ali kako ostati tamo gde poslodavac ne ceni pre svega svoje ljude, i to na nacionalnoj osnovi?“ Ubrzo je napustio taj posao i pronašao novu priliku u kompaniji koja posluje u okviru onlajn gaming industrije za italijansko tržište.
To iskustvo ga je, kaže, dodatno učvrstilo u odluci da ostane u Srbiji. Veruje da čovek ne sme da izgubi osećaj dostojanstva i pripadnosti, ma koliko finansijska sigurnost delovala primamljivo. „Koliko god zapadne zemlje mislile da smo zaostali, nekadašnji istočni blok je i dalje mentalno zdrav, dok zapad truli“, zaključuje Stefan.
Izvor: Srpski ugao
– U ime grada Kikinde zajedno sa ljudima iz MZ Mokrin, želim da pozdravim pre svega goste koji su doputovali iz inostranstva, iz Rumunije i Brčkog, takođe i Kikinđane, a lično sam Željka poznavao, bio sam klinac kad sam ga upoznao i mislim da je on neko ko bi želeo da ovaj turnir traje i da okuplja vas sve ovde dugi niz godina. Mi kao grad smo se potrudili da i ove godine ovo organizujemo, a vama želim lep provod – rekao je Aćimov.
Predsednik UG „Veteran 1994” Zoran Milijević dodao je:
Posle uspavanke koja je potrajala više od 20 minuta, usledila je prva opasnija situacija. Lekaj je iz slobodnog udarca s 30 metara oprobao šut, ali lopta je okrznula donji deo stative. U 35. minutu, na suprotnoj strani, Atanasijević je opasno zapretio udarcem glavom no lopta je prošla zamalo kraj okvira gola domaćina. Međutim, nedugo potom Novobanovčani su poveli, nakon kornera, u liniji s prvom stativom, najviši u skoku bio je Pešić.
Na manifestaciji su prvi put učestvovale i članice likovne sekcije KUD „Sunčana jesen“ Gradskog udruženja penzionera, koje su predstavile svoj kreativni rad.
Pored prodajne izložbe slika, predstavile su se Olga Pejakov i Gorica Mićić.
U bogatoj ponudi izdvojio se i štand prepun vezenih rukotvorina pored kojeg smo zatekli Desu Đurin, Nadu Lukač, Seku Prlinu i Fabijen Kisić iz Udruženja žena „Novi Kozarci“.
– Donele smo pite od krompira u susret našoj „Pitijadi“, koja će biti održana 27. septembra. Osim toga, družimo se i vezemo peškire, uramljene blagoslove, stolnjake, jastučnice – sve na srpskom platnu, punim i običnim vezom. Traže se peškiri za krštenja i venčanja, a izvezemo ih i sa tekstom po želji. Imamo razboj u Udruženju i tkamo staze po porudžbini – objašnjava Desa Đurin.
Njihov štand krasili su i ručno pleteni priglavci i vunene čarape.
Kao i svakog puta, na tezgama se našla bogata paleta zanatskih i umetničkih dela, organskih proizvoda, bundeva, ukrasa i upotrebnih predmeta. Ukratko, za svakog ponešto, a za sve posetioce široki osmesi i srdačnost prodavaca.
