May 26, 2026

Yеар: 2025

Црква-Светог-Илије-Нови-Козарци

Некадашња биоскопска сала у Новим Козарцима ван функције: Планира се реконструкција тог дела Дома културе

Aleksandra Djuran Марцх 13, 2025

Део Дома културе Новим Козарцима, у ком је пре неколико дана отпао мањи део плафон, затворен је већ годину и по дана. Председник Савета Месне заједнице Драгољуб Ћосић за наш медиј истиче да је од септембра 2023. некадашња биоскопска сала ван функције.

-На овом делу Дома културе пропао је кров и услед прокишњавања и део плафона је био у веома лошем стању. Стога је биоскопска сала престала да се користи. У ово простору организоване су прославе Нове године, Дана жена, школске приредбе, а наше Културно уметничко друштво „Петар Кочић“ организовало је концерте. Фотографија која кружи друштвеним мрежама је веродостојна, али је зла намера инсинуација да је плафон могао некога да повреди пошто се простор не користи више од годину и по дана- каже Ћосић.

 

Од 4. септембра 2023. покренута је иницијатива за реконструкцију дела објекта који није саниран.

-Део објекта је у потпуности сређен. Тај простор користе чланови културно уметничког друштва који сада имају два купатила, две свлачионице, замењени су прозори. Ове године очекујемо да ће нам бити доступна средства Министарства уа бригу о селу за завршетак радова на Дому културе. Пројекат постоји и предвиђа реконструкцију крова, плафона и струје. Овај објекат је значајан за село, али морам да истакнем да се сама биоскопска сала користи десетак пута годишње – прецизира Ћосић.

ШТА ЈЕ УРАЂЕНО И ПЛАНОВИ

У претходном периоду у Новим Козарцима реконструисан је стадион ФК „Слобода“, просторије које користе чланови овог клуба, постављен је заливни систем на стадиону, као и семафор, видео надзор и осветљење.

-Старе зграде у селу нарушио је зуб времена и решавамо једну по једну. Галерија „Здравко Мандић“, која је центар културних дешавања и у којој је легат Здравка Мандића, уредили смо и окречили. На захтев мештана, поново ћемо имати салу за све прилике које имамо у селу. Ове године у плану нам је да популарну „котарку“ оспособимо. Прошле године смо урадили кров и мештани ће, пошто се све заврши, имати преко потребну салу. Козарчани су тражили и да се постави банкомат и то ћемо решити у наредном периоду. Сада немамо ниједан – открио нам је наш саговорник.

 

Осим културно уметничког друштва у Новим Козарцима одлично функционишу фудбалски клуб, риболовачко и ловачко друштво, удружење жена, добровољно ватрогасно друштво, удружење пчелара.

-Месна заједница помаже њихов рад и морам да се похвалим да су агилни и вредни. Село има урађену путну инфраструктуру, гасификовано је давних дана и лепо је место за одгајање деце. Данима када нам долази лекар аутомобилом месне заједнице га, из Руског Села, довозимо и враћамо са посла. Чланови ливачког удружења „Фазан“ засновали су хиљаду садница багрема и месна заједница ће помоћи да се ових дана до парцеле уради приступни пут. Осим тога биће урађена и надстрешница на аутобуском стајалишту према Руском Селу – истакао је Драгољуб Ћосић.

У оквиру редовног одржавања мењају се даске на клупама у парковима и у центру села. Сваке године Месна заједница награђује најуспешније ученике, а за Нову годину обезбеђује пакетиће за малишане у вртићу и ђаке од првог до четвртог разреда.

А.Ђ.

 

Криви-спој

Концерт кикиндског бенда за Јовану Милићев

Igor Crnogorac Марцх 13, 2025

Хуманитарну акцију сутра (петак 14. март), организоваће кикиндски Црвени крст у сарадњи са бендом “Криви спој”. Бенд ће наступити у Пабу “Ј” и улазак се неће наплаћивати, али ће бити постављена кутија за донације малој Јовани.

Двогодишњој Јовани Милићев из Кикинде која болује од церебралне парализе и епилепсије и потребан јој је новац за лечење и медицинске третмане, можете помоћи и слањем СМС-а 1787 на 3030 (Фондација “Буди хуман”).

(Фото: Сретеновић – ФБ страница „Криви спој”)

УТРОН-2-(1)

Прелиставамо штампу бивших друштвених предузећа у нашем граду (2): Вредно штиво за истраживања

Aleksandra Djuran Марцх 13, 2025
Драгоцени писани трагови о златном добу овдашњег туризма и угоститељства, а посебно хотелијерства, сачувани у гласилу „Утрон“, који је уређивала Јелена Ђурашин, с мноштвом занимљивости о „Нарвику“ које данас делују нестварно. У осмој и деветој деценији прошлог века походили нас, сем домаћих, и туристи, уметници и спортисти из европских земаља, али и из Африке, Азије, па чак и – космонаути.
Да није писаних трагова казивање о златној ери кикиндског угоститељства и хотелијерства свело би се на магловито, све блеђе, присећање времешних мештана и њихову  неубедљиву тврдњу – да смо крајем претходног миленијума били значајна тачка не само на југословенској, него и на европској туристичкој мапи. Најпоузданији сведок најизраженијег тржишног узлета у историји тадашње радне организације „Низија“ у условима договорне економије, јесте у Завичајном оделењу Градске библиотеке сачувани непотпуни комплет „Утрона“.
Овај латинични двомесечник угледао је светлост дана почетком 1986. године, с адресом у улици Маршала Тита 6, с Јеленом Ђурашин, професором српског језика и књижевности, као главним и одговорним уредником. Поред ове даме с у Уређивачком одбору били су запослени у УТРО „Низија“ Мирјана Недин, Милка Мандић, Олга Варга, Ратко Кнежевић, Владимир Видачек, Невенка Пекаревић, Јожеф Јанош и Милица Јелисавац. Први сарадници вредној Јелени били су њен супруг Милош Ђурашин, архитекта иначе, и медијски посленик Момчило Стојков.
„Утрон“ није био на киосцима, него је дељен запосленима у „Низији“ – створеној фузијом Угоститељског предузећа „Авала“ и неколико година раније основаног „Нарвика“, али и редовном поштом слат на најважније пословне и друштвене адресе.
Већ на почетку прелиставања уочава се копча уређивачког концепта са наслоном на тадашњу идеолошку матрицу, што је, иначе, мање више, било својствено тадашњој комплетној штампи у држави. Друштвено-политички систем налагао је неизоставна одговарајућа правила у новинарској бранши. У том смислу не треба да чуди писање о годишњици  Брозове смрти и у том контексту објављивање пригодне репортаже о најбољој радници у ћевабџиници Мари Шербули, која се са сетом и поносом присећа 25. октобра 1969. године. Тада се, као део послуге, нашла у близини председника државе када је овај посетио Ливницу, „па јој се“, како је  изјавила, у том моменту „срце испунило новим узбуђењима и радошћу, а очи напуниле сузама радосницама“. Мара се поверила новинару „Утрона“ Моми Стојкову да је, усхићена призором, у заносу, пожелела да –  пољуби Тита. Није се, међутим, снашла. Збунила се, те јој оста жал за пољупцем у, како га је назначила – најсрећнијем дану у њеном животу.
Пратио је „Утрон“ из броја у број пригодне датуме, збивања у СК, као и важне догађаје директно или посредно повезане са „Низијом“. На страницама доминирају текстови о самом предузећу, пословним успесима и искушењима који изискују континуирано праћење приходовних, а поготово расходовних ставки  „по јединицама удруженог рада“ и  на нивоу  радне организације.
У  броју с почетка марта 1987. године апострофирана је изјава генералног директора Бошкова – да је привређивање све сложеније у условима када се ионако тешко стиче доходак. Па оптимистички наглашава: „Али смо, у нашој  нискоакумулативној делатности,  уз помоћ дела удруженог рада и уз разумевање друштвено-политичке  заједнице, ипак успели да обезбедимо потребна не мала средства, која смо уложили у повећање услужних и производних  капацитета и побољшање нивоа објеката“.  Затим први човек предузећа, набрајајући шта је све  у том смислу урађено, између осталог, напомиње да  је реконструисан стари хотел, да су обновљени скоро сви угоститељски објекти у граду и селима,  да су адаптирана три објекта  мотела „Шумица“ и обезбеђено 55 кревета „Б“ категорије, што је у приличној мери растеретило навалу на смештајне капацитете „Нарвика“.
Све ово је лепо некад било, док наказна приватизација није бескрупулозно насрнула на врата не само „Низије“ него и комплетне кикиндске привреде. Остала су само носталгична присећања и, захваљујући „Утрону“, аутентично исписано  сведочење о периоду нешто дужем од деценије када је Кикинда била згодно место за свакодневни ужитак и омиљена дестинација чак и најпробирљивијих хотелско-угоститељских конзумената који су овамо масовно пристизали са свих меридијана.
Насумице прелиставамо „Утрон“, па у броју за март и април 1987. године на насловној страни, поред првомајског уводника, уочавамо опширну информацију о успешном старту новог угоститељског објекта. Ради се о преуређеном  ресторану бившег хотела у пивницу, која је, како је насловљено –  бисер „примењеног“ угоститељства. Пажњу нам заокупља и текст о конобару Драгољубу Адамову и посластичару Николи Кокотовићу, „Нарвиковим“ врхунским мајсторима, који су, у жестокој конкуренцији, побрали ловорике на престижном савезном надметању „Турјуг“ у Загребу.  Адамов је маестрално аранжирао преукусни „банатски ручак“, док је Кокотовић у чувеном загребачком хотелу „Интерконтинентал“, са колегом Михаљем Патарицом из Новог Сад, жири и такмичаре задивио презентациојом комплетног војвођанског менија. Наилазимо на лепу причу о „Нарвиковом“ гостовању у сплитском  хотелу „Парк“ у оквиру манифестације „Недеља војвођанске кухиње и и музике“.Том приликом домаћине је фасцинирало кулинарско умеће кикиндске екипе предвођене легендарним Милошем Димићем у справљању ловачких специјалитета. Гостовање Кикинђана употпуњено је музицирањем тада изузетно популарног оркестра „Ђерам“, који је у то време наступао у „Лалинској соби“.
Окрепљујући шлаг на „медијску торту“ је запис о новоотвореном ноћном клубу „Паун“ кроз разговор са шефом овог хотелског садржаја Драгишом Грујићем. Владала је права еуфорија, због атрактивне стриптизете Тине. „Нарвик“ је у првој деценији постојања био својеврсна атракција конгресног, научног и спортског туризма и врхунске естрадне забаве. Присетимо се Брениних првих корака на позорници. У  пролећном броју „Утрона“ из 1987. године читамо да је у „Нарвик“ пристигла  нова велика група италијанских ловаца. Међу гостима су и туристичке експедиције из Шпаније, Норвешке, Грчке, Мађарске, пословни људи из Немачке…
Примећујемо, посредством новинских прилога, изражену сарадњу „Нарвика“ са колективима из бранше из Загреба, Сплита и Љубљане, суседне Мађарске… „Нарвик“ је, како у броју  за мај-јун 1987.  пише „Утрон“, све популарнији за врхунске спортисте не само из наше земље, него и иностранства. Напомиње се, између осталог, да је наша ватерполо репрезентација, уочи великих надметања, чак у три наврата боравила у Кикинди и била смештена у хотелу. „Нарвик“ је у више наврата био на услузи нашим обема рукометним репрезентацијама, затим најбољим тенисерима бивше Југе, па ватерполо селекцији, учесницима Балканског шампионата у дизању тегова…Гости „Нарвика“ били су и бициклисти Уједињених Арапских Емирата, затим боксери из Габона, рукометашице из Данске…
Када се све сабере може се закључити да је „Утрон“,  од стране Јелене Ђурашин, која нажалост није више са нама, уреднички умешно осмишљен и вешто вођен, заслужује пажњу и поштовање, те је значајна карика  такозваној  „фабричкој штампи“  нашег града у доба самоуправљања. Лист је посебно драгоцен за будуће истраживаче прошлости Кикинде не само у медијском, него и ширем друштвеном смислу.
УГОСТИЛИ И КОСМОНАУТЕ
За „Нарвик“ је, а и за саму Кикинду, посебно значајан догађај од 11. септембра 1987. године. „Утрон“ тим поводом бележи: „Били смо домаћини за двоје космонаута – Павела Поповича Романова из Совјетског Савеза и Луси Шенон из Сједињених Америчких Држава. Космонаути су  учествовали на  Светском првенству у ракеташтву и моделарству у нашој земљи, па слободан дан искористили да посете Кикинду у пратњи нашег познатог научника Миливоја Југина, иначе рођеног у Кикинди. Том приликом, након разговора с грађанима на тргу, за њих је организован пријем у „Нарвику“.
ДОМАЋИНИ ФИЛМАЏИЈАМА
Хотел „Нарвик“ је много пута био домаћин филмским и телевизијским ствараоцима – пише „Утрон“ у летњем  броју из 1988. године, уз напомену да су овога пута гости били чланови Филмске заједнице Београда, „који су летос у Кикинди и њеној околини  снимали играни филм „Атоски вртови“, чији је режисер Стојан Сточић, а сарадник на сценарију Раша Попов“.
-Боравак у „Нарвику“, где су филмаџије  имале и своје просторије, омогућио је екипи и глумцима (Неди Арнерић, Жарку Лаушевићу и другима) изванредне услове да могу  што боље да обаве посао и направе квалитетан  филм – закључује „Утрон“.
М.Иветић
слика-111

Породица која је изгубила ћерку у паду надстрешнице осуђује покушај рушења државног поретка и изазивање нереда

Igor Crnogorac Марцх 13, 2025

Ђуро Раца, отац трагично преминуле Горанке Раца, кобног 1. новембра када се на Железничкој станици у Новом Саду обрушила надстрешница, апеловао је да ово није начин на који се долази до правде за све жртве.

⁃ Дочекали су да овај несрећни случај пада надстрешнице искористе, а то је била директна инострана саботажа и терористички чин, изазван спољним фактором и делом домаће опозиције која је против државе. По мени посао ради и Тужилаштво и суд. Породица Раца осуђује што опозиција и студенти покушавају да уруше државни поредак и што покушавају да злоупотребе ову трагедију. Ми верујемо у државу и државне органе да ће обавити своју дужност и пронаћи одговорне за пад надстрешнице. Ако су институције затворене неће ни доћи до разрешења. Наша породица се ограђује од чина студената и дела опозиције и противимо се таквом начину протестовања, а пуну подршку шаљемо студентима у Пионирском парку који желе да студирају и мирним путем да решавају проблеме. Није у реду што се након одржавања 15 минута ћутања, слави, пева, игра и слично, а све смо то видели на улицама широм државе.

Наш саговорник апелује на све да престану са насиљем и хаосом јер он у својој тузи и болу најбоље зна колико је Град Нови Сад, али и држава Србија помогла његовој породици након трагедије.

⁃ Након пада надстрешнице Град и Центар за социјални рад реаговали су моментално, били су помену, као и на одавању почасти поводом 40 дана на гробљу и заиста су ми пуно ублажили бол и муку, како мени тако и мом сину. С те стране ја немам никакве примедбе и волео бих да се дође до истине, али не на овај начин на који се то ради сада – на улицама – истакао је Ђуро Раца за наш портал.

Он је такође замолио да не користе име покојне Горанке Раца и да она треба да почива у миру као и да пусте да државне институције обаве свој посао, а да ће се одговорни свакако пронаћи.

(Извор: нсузиво.рс)

цесма-вода

Део улице Краља Петра Првог повремено без воде

Aleksandra Djuran Марцх 13, 2025

Због отклањања квара на главном уличном воду у улици Краља Петра Првог испред броја 34 у Кикинди, повремено  ће без воде, од 9 до 13 часова, бити потрошачи у делу улице Краља Петра Првог (само парна страна), од кружног тока до зграде бившег СДК.

За све додатне информације, на располагању је број позивног центра 062/8844888.

уценик

Спремни тестови за малу матуру

Igor Crnogorac Марцх 13, 2025

Директор Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања Бранислав Ранђеловић потврдио је да су тестови за малу матуру припремљени и да на тај процес није утицала ситуација у просвети.

Припрема је рађена од септембра до децембра 2024. године, није спровођена у школама, него у заштићеним условима у Заводу, рекао је Ранђеловић за Политику.

„А ако питате за структуру и садржај испитних материјала, онда можемо поделити са јавношћу да за већину предмета које тестирамо на завршном испиту не можемо поуздано знати шта у свакој школи у Србији обрађују у првом, а шта у другом полугодишту”, одговорио је он.

Према речима Ранђеловића, наставници имају слободу у планирању, у оквирима програма, наставе и учења.

Политика додаје да је за реализацију матурског испита за осмаке – било пробног, било званичног, припремљено 15 тестова за различите предмете, од којих су девет за матерње језике и по један за математику, биологију, географију, историју, физику и хемију.

градонацелник-јована

Градоначелник Богдан посетио породицу Милићев

Jelena Trifunović Марцх 12, 2025

Градоначелник Младен Богдан посетио је данас породицу Милићев и потврдио решеност да се Град укључи у обезбеђивање потребних средстава за лечење мале Јоване. Двогодишња суграђанка болује од церебралне парализе и епилепсије, а како медицински третмани који умногоме побољшавају њено здравствено стање, захтевају значајна средства, родитељи су се,  након што су исцрпели сопствене ресурсе, обратили свим добрим и хуманим људима за помоћ.

– Желео сам Јованиним родитељима лично да изразим подршку и добру вољу да се локална самоуправа укључи и помогне-каже за Кикиндски портал градоначелник Младен Богдан. – Разговарали смо на који начин Град може да изађе у сусрет породици. Упутили смо их да локална самоуправа опредељује финансијску помоћ за лечење деце оболеле од тешких болести и потврдили решеност да помогнемо- истиче Богдан.

Поред прописаних лекова које обезбеђује Републички фонд за здравствено осигурање, препорука стручњака је да Јована буде укључена у већи број дефектолошких третмана и вежби, како би се њено здравствено стање побољшало. То подразумева редовне физикалне и  дефектолошке терапије у Кикинди, Новом Саду и Бањи Ковиљачи. Бањски третмани трају најмање три недеље, а дневно коштају 60 евра. Јовани помажу и специјалне терапије у Мађарској.

Све то изискује знатна материјална средства, у чије прикупљање су се протеклих дана, уједињени у жељи да помогну малој Јовани, укључили бројни суграђани: удружења, спортски колективи, бајкери, музичари…

 

 

гајде-3

Обележавању Светског дана гајди присуствовали и чланови „Гусала“ и наш млади гајдаш

Aleksandra Djuran Марцх 12, 2025

Светски дан гајди, 10. март, обележен је у Зрењанину, а овом догађају присуствовали су и чланови Академског друштва за неговање музике „Гусле“.

Испред удружења грађана „Банатске гајде“, гуслар Вања Илијев организовао је свечаност у којој су четрнаестогодишњи гајдаш „Гусала“ Стефан Билић и чланице старије дечје групе кикиндског друштва.

Илијев је дугогодишњи сарадник „Гусала“ и публика га зна по наступима које одржава током Међународног фестивала народних оркестара, а у оквиру етно кампа организовао је и предавања о овом традиционалном инструменту, навела је уметнички руководилац Магдалена Попов.

-„Гусле“ су један од носилаца елемента нематеријалног културног наслеђа јер је Свирање на гајдама, уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије – додала је Магдалена Попов.

Звук гајди води дубоко у прошлост у корене народа. Веома драгоцено је то што на Балкану постоје и данас се праве примитивни типови гајди које су свирали и наши преци. У прошлости су се на гајдама свирала кола и ора и биле су верни пријатељи пастира, поред фрула и кавала. Пастири су били они који су их најчешће и правили идући за овцама.

На саборима гајдаш би обично стао у средину кола и свирао док се коло вило око њега, он би се пак окретао лицем час једнима час другима, показујући своје уживање (мерак). У народу се каже дува у гајде.

А.Ђ.

гласс-475451_640

Смањен притисак у водоводној мрежи у суботу у Руском Селу

Aleksandra Djuran Марцх 12, 2025

Због најављених радова на електродистрибутивној мрежи у Руском Селу у суботу, 15. марта, ЈП „Кикинда“ обавештава своје потрошаче да ће од 8.30 до 9. 30 и од 14.30 до 15.30 часова, доћи до смањеног притиска воде у водоводном систему.

ЈП „Кикинда“ захваљује на стрпљењу и разумевању.

 

Савици-(4)

Породично виноградарство за пример: Савићи – од првог чокота до златних медаља

Igor Crnogorac Марцх 12, 2025

Када су Савићи, у Новим Козарцима познати као вредна и сложна породица, пре деценију и по решили да заснују свој виноград, није било дилеме да ће овој, за њих потпуно новој делатности, приступити озбиљно и одговорно, па ни награде које су врло брзо почеле да пристижу за њихова вина, нису биле изненађење.

На недавно одржаним „Данима вина“ у Иђошу, „Вина Савић“ добила су три златне медаље: црно вино „Милица“, розе „Ружица“ и бело вино „Злато“.

– Наша вина носе имена по ћеркама, јер су оне одрастале уз овај виноград, баш као што смо и ми расли заједно с њим – каже Татјана Савић.

Татјана и њен супруг Бобан виноград су засадили 4. маја 2009. године, када су добили бесповратна подстицајна средства од Министарства пољопривреде и шумарства. Иако у њиховој породици до тада није постојала традиција виноградарства, у овај посао су ушли са великим ентузијазмом и љубављу.

– Нисмо ни слутили да ћемо једног дана имати виноград и производити вино, али, када смо се већ упустили у ово, желели смо да радимо како треба. Резултати и бројна признања показали су да смо на правом путу, али увек подсећам да је за златна вина заслужан мој супруг Бобан. Он је главни „кривац“ за квалитет – додаје Татјана.

На површини од 67 ари гаје висококвалитетне сорте црног и белог грожђа – „цабернет саувигнон“ и „рајнски ризлинг“. Виноград одржавају сами, осим резидбе, а у берби им помажу родбина, комшије, кумови, колеге и пријатељи, Наравно, ћерке и родитељи су им, каже Татјана, увек велика подршка.

– Њихови успеси током школовања били су нам „ветар у леђа“ да наставимо и, са још више ентузијазма, радимо у винограду. Сузана је завршила Факултет спорта и физичког васпитања у Београду, а Милица социологију. Иако су сада запослене и имају своје обавезе, увек нађу времена да помогну – било у раду у винограду, било у промоцији и дистрибуцији вина и велика су нам помоћ и мотивација – истиче Татјана с поносом.

Сваке године 14. фебруара, породица Савић обележава виноградарску славу, Светог Трифуна, заштитника винограда и виноградара.

– Тог дана, заједно са свештеником, одлазимо у виноград и орежемо неколико чокота, залијемо их вином и помолимо се Светом Трифуну да нам заштити виноград од временских неприлика, болести и штеточина, и да нама, који га обрађујемо, да довољно воље и здравља да уранимо и окаснимо када је то потребно – каже Татјана. – Јер, уз труд и рад, знамо, резултати неће изостати.

На имању породице Савић расте 3.200 чокота винове лозе. Половина грожђа продаје се купцима, док се од друге половине праве вино и ракија. Део вина продају како би покрили трошкове производње, док остатак остављају за прославе, поклоне и породичне свечаности.

Иако је прошлогодишњи род био умањен због недостатка падавина, велики број сунчаних дана позитивно је утицао на квалитет и слаткоћу грожђа, што се одразило и на укус вина.

– Овај посао није лак, али када видимо да се труд исплати, да људи уживају у нашем вину и да се прича о њему, знамо да радимо праву ствар – закључује Татјана.

Породица Савић не губи ентузијазам и усмерена је на стално унапређење квалитета. Њихов циљ није масовна производња, већ да свака боца буде резултат посвећености и преданог рада. За њих је виноградарство више од посла – то је потпуна посвећеност и начин живота који окупља породицу и пријатеље. И ствара и негује нераскидиве везе, потребне свакоме од нас. Вредна породица Савић зна како се то ради.

С. В. О.